Јаков наш, миропомазани

Јаков наш, миропомазани.

Заокупљен бригом свенародном, будно пазећи да му Мицкеј не податури неки, не дај Боже, неуставан закон, чврсто ријешен да не иде у Бањалуку, Јаков, наш предсједник и родитељ државни, једва стиже да се огласи и да са пар сувопарних реченица нацији честита Божић.

Стил је човјек, а може и обрнуто, а о укусима, па и књижевним, се не расправља. Али стерилности Јаковљевог обраћања не би могли да приговоре ни они из Института за јавно здравље. Мислим на оне са регуларним дипломама. Ни једном ријечју не поменувши Српску православну цркву и њено монаштво, не осврну се чак ни на ону одсрбљену братију која се умало похвата за вратове насред Цетиња. Држећи дистанцу од проказаних Срба као у доба најцрње колере, Јаков преподобни честита празник не само као да није са ових простора већ као и да није са ове планете. Ни Бога не помену.

А није да не зна. Потиче из поштене и традиционалне породице, дубоко укоријењене у подострошку црногорску историју. Његов деда се борио на Мојковцу, отац му је био униониста, а он – ни тамо ни овамо. Мада, рекло би се, прије тамо него овамо. И кад се пажљивије прочитају ових његових пар опскурних реченица, није гријех закључити да су претходно прошле строгу цензуру госпође Џудит.

И да ријеч није прозборио, свијет не би престао да се окреће, као и да је накитио као новогодишњу јелку, честитка не би промијенила ништа. Али, или куј или не мрчи, рекли су наши стари. А ако већ није знао како, могао је преписати од Генција Ниманбегуа, он је то макар честитије честитао. Међутим, није до Јаковљеве неупућености, паметан је и начитан он, већ ће прије бити да је сироти Јаков само наставио антисрпско посртање његових претходника.

Брзо се заборавило да је Филип Вујановић био добитник највећег признања Руске православне цркве и да је Мило Ђукановић једно вријеме србовао више него да је са Дорћола а не из Растока. Али, кад је америчко – бриселска пропагандна машинерија Србију и Србе на крст разапела, постало је више него незахвално макар и поменути било шта што на то мирише. Јер, да би се шћућурило под НАТО кишобран, боље је и да ћунете на лук него на нешто српско. Па макар то био и Божић, најрадоснији дан православног и српског народа, од Јаковљевог Острога па до Новог Зеланда и Аљаске.

Господине Милатовићу, не замјерите, јер не замјерам. Напротив, хвала Вам што сте ми још једном, уз ванвременски сјај и топлину ватре Бадњака, показао и подсјетили да сам страћио глас којим сам Вас подржао. Али, Бог ми је свједок да нема доброћуднијег а истовремено и наивнијег народа од нас Срба. И, да, да не заборавим: Мир Божји – Христос се роди, господине Јакиве! Срећан Божић, господине Милатовћу, Вама и Вашој породици, васцијелој Црној Гори и планети, гдје год гори ватра од Бадњака!

Емило Лабудовић/ИН4С

Бонус видео