МАКЕДОНЦИ И БУГАРИ НА СРПСКОМ РЕШЕТУ

Приче о српско-македонском братству, на страницама Политике, већ постају дирљиве. Па, тако, сазнајемо да „Македонцима“ Устав пишу и Бугари и Арнаути, оверавају га Макрон и Пахор, а „највећа парламентарна опозициона партија ВМРО-ДПМНЕ тврди да ће успети у парламенту да добије подршку владајуће странке Социјалдемократског савеза Македоније како би се изгласала резолуција од општег државног интереса којом ће се поставити црвене линије одбране идентитета и језика – који ниједна влада неће смети да прекорачи“.

И та ће партија, сазнаје се из других извора, предложити да се донесу и неке друге резолуције. А међу њима једна би могла бити она да се (Егејска) Македонија није протезала од Солунскога залива до Демир Капије и да је Грчка, током Првога балканског рата, анектирала неку „другу и друкчију Македонију“ и Преспанским споразумом натерала је да своје неистинито име замени лажним. „Северну »Македонију«“ успоставила је комунистичка памет, то име Броз развукао преко простора српске средњовековне немањићке државе и сад ће ВМРО-ДПМНЕ донети резолуцију по којој та његова држава није тековина комунистичког геноцида над Србима.

А у основи све те приче могле би се наћи и неке необичне статистике. Рецимо: крајем XIX века у Солуну има 11.000 Срба, 14.000 Грка, 20.000 Турака и 60.000 Јевреја (знало се да су Турци тамо дошли почетком XV века, Јевреји на крају тога века), а Бугари се не помињу; од 30.000 житеља – у Серезу има 16.000 Срба, 7.000 Грка и 400 Бугара (много је вероватније да су и они били Срби); од 7.500 житеља – у Петричу Срба је 5.600, Грка 200, Бугари се не помињу; од 5.500 – у Мелнику Срба има 3.500, Грка 1.400, а Бугари се опет не помињу. А у целој [Егејској] Македонији, по турским пописима 1904. године – Срби чине 85% становништва, а о Бугарима – нема помена.

И у таквом Солуну, и таквој [Егејској] Македонији, Грци су, уз помоћ Бугара, после Првога балканског рата, затрли много стотина хиљада Срба, а после Грчко-турског рата (1919–1922) тамо населили 640.000 прогнаника из Турске („и сад су то прави Егејски Македонци“).
Тако, дакле, говоре статистике, а друго је био грчки државни налог да „из политичких разлога“ тамо не може бити другог народа осим Грка ни другога језика осим грчкога (Турке су „разменили“ за своје „нове [Егејске] Македонце“, а Јевреје им истребио Хитлер), тај народ и његов језик допирали су до Демир Капије, а оно даље према северу била је – Србија. И тамо, све до Броза и Св. Илије 1944, није било ни другога народа осим Срба нити другога језика осим српскога.

А да је тако било и у неким давним временима, уз оне необичне статистике, сведоче и неке необичне чињенице. Поменимо их две.
Прва. Српске језичке чињенице сачуване су до данас од Никопоља на Дунаву до ушћа Месте на Егеју, а до пре петнаестак деценија те је чињенице подупирала и српска национална свест (краљ Милутин у Средецу подигао велику цркву по узору на Свету Софију, Бугари га по њој прекрстили у Софију и тамо пренели престоницу – да би лакше затирали српско национално памћење). То – кад је реч о Бугарима.

Друга се тиче Македонаца и своди се на то да су они једнако заборавни као и Бугари, тј. да је и [Егејска] Македонија била српска као и ова „њихова“, тј. Брозова, и за то им ваља дотурити и још један ситан податак: први помен славе као српског народног обичаја сачуван је у запису грчког историчара Скилице који је „описао славу српског војводе Ивца, на Охридском језеру, још из 1018. године“, а у Македонији (уз Св. Саву) славили су се и „свети српски краљеви“ (Св. Симеун Мироточиви – 13. фебр.; Св. Стефан Дечански – 11. нов., по ст. календару: Тихомир Ђорђевић, Македонија. Београд, 21929, 165–166). „Македонци“, уз све то, „потписују тапију“ и на Александра Македонског, пронашли су негде у подножју Хималаја „Хунза-сународнике“, али се никако не досећају да је њихов идентитет раније одређен као српски и да га је као „македонски“, пре Брозовог кумства, поменуо један од првих македонских комуниста, на самом почетку ХХ века, изјавом да Македонци нису ни „Срби ни Бугари, него просто Македонци“ и да ни они први ни они други не треба да „забораве да је Македонија само за Македонце“. Он је, међутим, пропустио прилику да разјасни да је сав тај простор од источних међа Пиринске Македоније па до Никопоља на Дунаву одређиван као српски Шоплук и да је у његовом егејском делу, како рекосмо, живело 85% Срба“ па „Македонци“ остају кратки за сваку Македонију (и за Егејску, и за Пиринску и за „Вардарску“) јер се све оне налазе на просторима онога јединственог (тј. српског) Шоплука. Брозово Илинданско „кумство“ из 1944. године „Македонцима“ је било довољно тек да им замаже „нову националну памет“ и да покаже да је од ње плића и неутемељенија могла бити једино бугарска, пре свега тиме што је подигла „грчки европски барјак“ захтевом да Македонија „призна своје бугарске језичке (и друге) корене“. А колико је све то незасновано и бесмислено, може показати чињеница да су се Бугари на Балкану први пут нашли крајем седмог века, а [Егејски] Македонци као Срби старији су од њих макар који – миленијум…

Данашњу „Северну Македонију“, у склопу свога геноцидног пројекта за сатирање Срба, како рекосмо, инсталирали су комунисти на просторима средњовековне немањићке Србије и није јасно шта необавештени „македонски“ званичници имају на уму када говоре о „заједничкој историји“ Бугарске и „Македоније“ будући да са том „Македонијом“ Бугарска није никад имала никакве везе мимо оних које се тичу пропагандистичких формула и злочиначких (тј. пљачкашких и кољачких) похода, посебно током прве половине прошлог века (само у Топличком устанку 1917. Бугари су поклали 40.000 Срба, у више од 25 логора по Бугарској томе додали још стотинак хиљада уморених глађу и болештинама, а не зна се да ли се међу њима налази и оних 8.000 девојчица од 10–15 година које је бугарски председник Радославов за злато као робље прода[ва]о Турцима).

То министар Каракачанов и министарка Захаријева зову „администрирањем“ и оно је, између псталога, предвиђало да „све што је српско мора бити сатрвено“ јер „само на рушевинама српства може да постоји и да се диже булгаризам“; да су „хиљаде жена и деце интернирани, а други побацани у затворе“; да је „тридесет и шест села око Лесковца потпуно истребљено“; да је „одведено готово све мушко становништво вароши Ниша, око 4.000 људи“. И да су за подвиге у тим пословима одликовани пуковник Калканџијев за то што је признао да је побио 60 свештеника, 200 чиновника и 3.000 цивила и један полицијски чиновник из околине Ниша за то што је заклао више од 300 Срба. (И у том се послу много намучио: „У почетку је било доста тешко, морало се увек више пута бости ножем, али кад сам се извежбао, операција је ишла не може лепше бити: један ударац – и човек је убијен“.) И тако се догодило да су се „многонапаћени и тако често неправедно третирани“ Бугари, захваљујући својој власти и својој Цркви и уз свесрдну подршку Бугарске академије наука, нашли у кругу најугледнијих злочиначких народа у Европи. По тим су обрасцима Калканџијев и Каракачанов „администрирали“ по „Македонији“ и Поморављу, а у Србији њихови „администратори“ стизали до Златибора и доказ[ив]али се и злочинима и паљевинама по Драгачеву, у околини Чачка, Ариља, Косјерића…

Тиме се сва прича и о Бугарима и о „Македонцима“ (и вардарским и хималајским) своди на фантазију: Александар Македонски био је егејски Македонац, а само „Брозови Македонци“ могу објаснити како се у њихову данашњу памет може увезати оно што се пре два миленијума догађало на просторима од Демир Капије до подножја Хималаја. И како све то данас може стати под „северномакедонску капу“.

Прилика је да се у вези с тим недоумицама уверљивије одреде мере и бугарске и „македонске“ националне памети. И да српска власт, уместо тамбурања о „српско-македонском братству“, коначно постави питање докле ће важити брозовске геноцидне тековине над српским народом и јесу ли оне морале бити оверене порфиријевским затирањем српскога средњовековног градитељског генија и његовим преношењем у власништво македонско-арнаутске духовне сиротиње.
*
Све о чему овде говоримо сведочи нам да су се на Србију устремили и ала и врана, тј. сви велики и мали (и страни и домаћи) разарачи. А мало остало оних који су, и у наше дане, као привилегију изабрали могућност да се и срцем и душом упишу у Србе. Нека један од њих буде јапански византолог Сузуки Мићитака (1950–2024), познат под именом Сава Хиландарац, по томе што је „срце поклонио Србији“, али и по томе што је о Србима оставио и неке необичне записе. Рецимо:

„За Србију ме је везало што сам овде пронашао корен европске културе. Док је Запад сав окренут материјалном, код вас се, а да нисте ни свесни, очувало духовно… У Русији ме је одушевила византијска уметност. Посебно иконе. А кад сам дошао у Србију, открио сам да је византијска уметност овде још лепша, аутентичнија, да нигде на свету не постоје већа ремек-дела… Кад је први пут видео Студеницу, причао је да је био потресен њеном лепотом. – Без дилеме тврдим да је Студеница врхунац европске средњовековне уметности“ (Новости, 17. фебр. 2024, 15).

Таквим се записима „Сава Хиландарац“ прикључио судовима многигх старих европских зналаца који су о Србији откривали многе неслућене чињенице не очекујући да ће њихови сународници у прошлом веку домете духовности својих предака оверавати једино – српским гробовима.

Драгољуб Петровић / Васељенска

БОНУС ВИДЕО: