Трифуњање
Последњих недеља, у “национално-фреквентним” телевизијским емисијама појављује се извесни Трива Ивковић, тамо представљан као бивши управник затвора, за кога београдске новине “Ало” кажу да је “на почетку каријере био полицајац, а средином осамдесетих година прошлог века се активирао и у политици”.
Није ми било до његовог трабуњања, ниједну му не бих веровао, подсетио ме је како је “незатворски” деловао пре тридесетак година (1991), у најранијој фази србског отпора неоусташком терору у Славонији, Барањи и Западном Срему (СлБаЗС), када је своје “политичко знање” – судећи по сачуваним записима из тога времена (у коме је био заустављен рад политичких странака) – усмерио на разбијање тамо остварене србске слоге.
15. април
Звао ме дописник Политике из Сремске Митровице; кад год ме он зовне, или треба да зовнем ја њега, увек ми на ум падне реч “обавештајац”. Тако и сад јер он ми одмах саопштава да на разбијању Србскога националног већа Славоније, Барање и Западног Срема (Веће, СНВ СлБаЗС) интензивно ради “Солидарност”, док Војислав Шешељ вербално подржавајући Веће и Србе са западне стране, хоће да својим ангажовањем у Западном Срему и Барањи заради који политички поен “за у Србији”. Уз њих се накалемио и Мирко Јовић из Српске народне обнове, који прича о својих петнаест хиљада људи, а била су виђена свега тројица; уз Шешеља било их је више, пошто њега прати читава свита, али најмање спремна за рат.
19. април
Генерални секретар СНВ мисли да је у најновије догађаје највише упетљан Шешељ и да он због некога свог страначког интереса разбија ствар. Чује, такође, да тамо делује “Солидарност”, хоће да се прошири, а није искључено да је у све умешана и Хрватска демократска заједница (ХДЗ) која интензивно ради на разбијању свега што је србско. Ни Шешељ, ни “Солидарност”, ни њихови истомишљеници, не желе да схвате, или им то не стиже до онога што се код нормалног света зове памет, у шта се све петљају и на колику и какву штету србског народа раде…
Од Милице Грковић (1937-2016), професора на новосадском Филозофском факултету и једне од “крупнијих” личности у “Солидарности”, чујем да Трива Ивковић, такође из “Солидарности”, ради “за некога”, а чега год се до сада подухватио, упропастио је.
Поново разговарам са Слободаном Граховцем, наставником у милицијској школи у Сремској Каменици, човеком из Вуковара или његове околине. Током последње три недеље боравио је у Борову Селу и тамо “помагао”. Граховац осећа да нешто недостаје. Покушавам да му укажем на велике “заслуге” Вукашина Шошкоћанин, члана СНВ, али и врло “заслужног” за труд у који се са разних страна улаже у разбијање истога тог Већа. Не може се преговарати с оружјем у руци. Веће је имало своје представнике у односима са Србијом, а Вукашин се окренуо Шешељу, Јовићу, и другим разним “солидарностима” наседајући на обећањима да ће му они дати оружје.
Граховцу скрећем пажњу на Триву Ивковића. Чуо је за њега, али га не зна. Вели, провериће. На моју узгредну примедбу да ћемо Илија Кончаревић, генерални секретар СНВ, и ја размислити о издавању саопштења за јавност, којим бисмо се дистанцирали од догађања у СлБаЗС, Граховац скоро вапијућим гласом моли да то не чинимо. Каже да они што тамо нешто раде, чине то из очаја – њима је потребна помоћ, али ваљда не умеју да одаберу оно што је право.
24. април
По доступним информацијама, др Часлав Оцић, рођен у Даљу, члан Већа, главну реч против СНВ, нарочито против Кончаревића и мене, води Трифун Ивковић из “Солидарности”. Чини се да се тамошњи “лидери” труде да за своје грешке и промашаје на барикадама окриве неког другог, а нас двојица који нисмо “отуд” и немамо ослонац у неком селу, најприкладнији смо “кривци”.
Кончаревић и ја договарамо се да престанемо са радом до даљег, да се не петљамо у ова говна, док се неприлике до краја не рашчисте. Ваљда ће све ствари доћи на своје место.
25. април
Из Книна дошао у Нови Сад, разним пословима, професор Милан Штрбац из Кистања. Пола сата сам разговарао са њим о догађајима у Западном Срему и Барањи, а у вези са разбијачким деловањем неких особа из СДС: Момчила Косовића из Београда (родом из околине Книна), Јове Остојића из Пригревице и Вукашина Шошкоћанина из Борова Села. Штрбац и вођство Србске демократске странке (СДС) оцењују да делује много разбијача у оквиру србских странака, те да СДС чини огромне напоре да се унутар ње нешто среди; припрема се скупштина за крај маја. Ко буде крив, биће искључен из странке, прети он. И слично…
Започињући причу о разбијачком деловању “Солидарности” по Западном Срему, онај “Политикин” дописник понавља да су главни у томе Трифун Ивковић и Јово Гламочанин, овај други из Панчева. Они не само да раде за “своју” ствар, већ иду директно против Већа чија је половина чланова, обрлаћена лажним обећањима ове двојице, већ ушла у “Солидарност”. На неком скупу у згради сремскомитровачке Општине, Трифун и Јован дочекали су делегацију из Борова Села патетичним поздравом “Срећна вам Србија, јунаци”, грлили се и љубили као да су све то њихове заслуге. Ивковић тражио од поменутог дописника да пише о раду “Солидарности” у Борову, али је он то одбио. Рекао је Трифуну да није добро што он и његови раде јер су разбили једини стварни ауторитет у том крају. Сада, нема никог ко би тамо могао изражавати интересе србског народа, ни ко би могао преговарати са хрватском страном. Својим деловањем они су “суптилно разбили јединство Срба у Славонији”. Ивковић се томе чуди.
Предвече, из Западног Срема стигао Зоран Белдар. Мајка му је нешто болесна, лек није могао тражити у Винковцима. И Зоран је у неком страху да би, ако уђе у траг некаквим мутним радњама у вези са снабдевањем оружјем, могао страдати. Утицај Тривуна Ивковића врло је јак; он се лично не изјашњава, али други за њега раде посао…
Кончаревић обавио један петнаестоминутни разговор са ђенералом Душаном Пекићем (1921-2007) и рекао да нас двојица намеравамо да се за извесно време примиримо. Пекић вели да не треба на то мислити, “знаћете ви да извучете ствар до краја”. Први пут чуо је за деловање Тривуна Ивковића. Оружје није ишло јер није било пара. Од Армије не може се добити ниједна цев. Што се тиче ранијих текстова СНВ, саопштених јавности или упућених појединим институцијама, Србија стоји иза њих јер их је прихватила са садржином таквом каква је. А ако посланици у Скупштини Србије онако различито расправљају о темама интересантним за нас , не смета ништа; сви они мисле исто.
29. април
На проширеној седници СНВ, др Оцић каже да је “пробијен информативни зид о постојању Срба у овим крајевима”, што је највећи успех нашег досадашњег рада. Годинама се о демографском стању на овим просторима ћутало, а сада ће сваки озбиљан политичар морати да рачуна с овдашњим Србима. Једна од важних ствари јесте и притисак хрватског тиска да се пониште одлуке СНВ, што се покушава путем разбијања Већа. Током наредних неколико недеља мораће се ситуација држати под контролом, координација на терену мора се ојачати, а Веће се мора повезати са већима из Босне и Херцеговине и Книна.
Понешто сам изговорио о досадашњем раду СНВ и о чланству у њему (пошто је то питање, по прилици, представљало велику “бригу” многима) подсећајући да се ради о изборним лицима; ако седницама Већа присуствују и друге особе, то је само знак да Веће није затворено тело, да оно не ради ништа тајно и да је допринос сваког од присутних увек добро дошао. И даље се сматра да имена појединих чланова не треба саопштавати јавно, пошто је то врло значајан безбедносни фактор не само за чланове Већа него и за оне који присуствују седницама у проширеном саставу.
Са неколико доста грубих коментара осврнуо сам се и на “Солидарност” Трифуна Ивковића, управника затвора у Сремској Митровици. Та организација створена у Новом Саду, на србској политичкој сцени показала је потпуну неспособност за бављење друштвеним проблемима и тамо се, у свој својој јаловости, сасвим изгубила. Жељан афирмације и рачунајући са својим местом и службеним везама и познанствима у државном (полицијском) апарату, Ивковић је навео један круг забринутих Срба из Западног Срема да поверују у наводну политичку, “државну” и војну способност његову и његове “Солидарности” и охрабрио их да се, у својој неизмерној добродушности, одметну од себе самих, односно од идеје за којом су кренули у одбрану свога националног достојанства. Тренутак је да се тргну и да се из “Солидарности” врате тамо где им је место, у СлБаЗС.
Богдан Бошњак, из Оролика, пита се каква је то “Солидарност” кад су се сви из ње вратили тужни. Нико не помиње Веће, а неки десети се појављују. Ништа корисно не може се остварити без врховне команде, без једно пет-шест људи који би о најважнијим питањима одлучивали и за своје одлуке одговарали.
Да би се расправа привела крају, Кончаревић предлаже да се формира извршно тело СНВ, у чијем би саставу требало да се нађе седам чланова. То се и чини избором деветорице.
1. мај
Предвече, оглашава се Зоран Белдар. Као да говори узгредно, али га је то заиста пекло, каже да се бојао да седница Већа неће добро проћи, а сада је презадовољан. Они који су причали против “двојице Илија”, нису имали храбрости ни да писну. Мени захваљује што сам онако отворено и јасно говорио о злу које за собом носи такозвана “Солидарност” Триве Ивковића.
5. мај
У новосадском смо “Дневнику”. Пошто је од Кончаревића и мене чуо да Трифун Ивковић и његова “Солидарност” раде против СНВ, Драган Младеновић, један од уредника, позива Триву и пита га шта то он има против Већа и “хоћеш ли ти да вас Фрањо уједини у Јасеновцу”. Према Драгановим коментарима, чини се да Трива води некакву политику која се не може назвати србском. Кад је Драган поменуо одред “Душан Силни” и неке изјаве Стипе Месића (или некога другог) о њему, Трива вели да су то четници, а Младеновић га исправља: “Не четници него Срби”. У ствари, причајући којешта о својим војним формацијама (које, углавном, и не постоје), Јовић и Шешељ дају за право Месићу да кука на Председништво што није разоружало паравојне организације којих, очигледно, има и на србској страни. Мора бити да Трива говори нешто лоше о Већу јер Младеновић каже: “Вероватно и они тако о вама мисле”.
Младеновић је био у Западном Срему и чини се да је тамо чуо ону стару Шошкоћанинову причу о папирологији. Као, лако је Илији Петровићу да седи тамо и пише саопштења, што не дође овде на барикаде. Не знамо шта им је онда рекао, вероватно им је такво размишљање потврдио, али овде, “у шест очију”, каже да је корисније одавде обавити један добар политички посао, но бити стално на барикади, носити аутомат и, можда, погинути.
14. мај
Дошао је Зоран Белдар. Неко оружје које је у Мирковце, код Винковаца, стигло преко Триве Ивковића из “Солидарности” уручено је највећем шљаму. Трива се хвали да му га је дао министар унутрашњих послова Србије, Радмило Богдановић.
Белдар је обећао да ће ми, кад се врати, телефаксом послати текст који му је “Солидарност” припремила да се одрекне СНВ.
Било је замишљено да се у Боботи формира “Солидарност” која би била изнад СНВ. На том састанку чули су се и неки супротни ставови, а Белдар је одмах изјавио да безрезервно подржава Веће. Кад је Тривун видео да се ствар не одмотава по његовим очекивањима, изјавио је да ће СНВ “водити политику” а “Солидарност” ће “пратити како се та политика води”. После свега, у Боботи је формирана “Солидарност”, а за њеног председника изабран је Раде Богојевић-Ташак, ложач у месној школи, изабран, дакле, да прати “како се политика води”. У “Солидарност” је ушао и Вукашин Шошкоћанин. Њихов аташе за штампу је неки правник из Борова, “исправан човек” како рече Белдар. Ако је исправан, откуд тамо, питам. Мук.
Трифун прети свим члановима Већа да ће бити ухапшени чим дођу у Београд, “по одлуци Србије” која је то Веће и “укинула”. Белдар је опстао јер је, наводно, прихватио неке његове услове.
16. мај
Предвече се оглашава др Хаџић. Није успео да утиче на идеоложаче из Боботе. Каже: поднеће оставку на чланство у Већу и повући се из свега. Поучен искуством са нашим “националним борцима” из оних крајева, кажем му да не помишља на оставку јер у правом тренутку мораће послове обављати неко ко то зна. Нећемо озбиљне послове моћи препустити једном будаластом ложачу у школи и његовом штетозаштитнику Трифуну Ивковићу. Мада, најгоре у Трифуновом случају јесте то што је он лични пријатељ Радмила Богдановића који, тако, “истреса” неке да ли своје, да ли туђе адуте против СНВ. А можда је не знајући довољно Триву Ивковића, како то мисли Пекић, радио у најбољој намери.
18. мај
Белдар јуче био у Београду код Пекића; изнео му је читав низ запажања о догађајима у винковачком крају. По свој прилици тамо је једна група Срба наоружана линијом “Солидарности”, почела да спроводи свој приватни терор, чак и против Срба.
22. мај
Седници Извршног савета СНВ присуствују представници београдског Удружења Срба и Југослав Костић из Председништва Војводине.
Горан Хаџић прихвата да помоћ иде како иде, у континуитету који је остварљив. Нешто је, каже, “схватио и из базе и из Већа”, али сада као највећу опасност за србски народ у Западном Срему види “Солидарност” која је својим деловањем почела да руши Веће. “Нашим активистима мора се стално стављати на знање ко заиста помаже а ко се натура. Народ мора знати ко даје оружје и ко би се морао слушати. На другој страни, посланици у Скупштини Србије требало би да знају каква је стварност у Западном Срему и Барањи… Нисмо у ситуацији да се делимо, људи још нису схватили ко стварно помаже”. Иако је добар део становништва са правом гласа (жене) избегао, у Боботи се инсистирало на референдуму, искључиво по налозима Триве Ивковића из “Солидарности” да тако мора.
Зоран Белдар вели да је у вези са свим селима из винковачког краја. Мирковци, као највеће село, није било нарочито сложно, али је сада више од две трећине уз СДС. Кад је кренуло оружје, две пошиљке прошле су без проблема. Онда је преко “Солидарности” и Триве Ивковића дошло нешто аутомата. Том гвожђуријом наоружани су шверцери, мешетари, мирковачки шљам, типови који не излазе из кафане. Запосели су центар села, пљачкају село. Неки Станковић који се представља као председник Месне заједнице, “својима” је дао инструкцију да пељеше све и свакога. Пре неку ноћ није било страже, па су наредног дана многи враћали оружје, разочарани.
Пекић кратко изјављује да ће група одметнутог Станковића и његовог “ментора” Трифуна Ивковића убрзо бити онеспособљена, “не мислите више о њима”.
Бора Богуновић потврђује да је у једном делу Западног Срема оружје дошло до људи који га нису смели добити. “Станковић је психички болестан. ‘Солидарност’ и Станковић направили су план за тиху ликвидацију Срба. Синоћ је у Негославцима убијен човек који је претходно опоменут да се определи између СНВ или ‘Солидарности’. Многи по овим селима кажу за Кончаревића и Петровића да се они на терену зајебавају, а ми крваримо, те да су се (они који крваре) заклели Триви Ивковићу да ће извршавати његове наредбе јер су оружје од њега добили. ‘Солидарност’ неће стати док Кончаревића и Петровића не искључе из СНВ”, кажу они, “јер је то захтев државе Србије”. Слично говори и Ташак који је рекао да се ни “Солидарност” ни он “неће зауставити док се не отресу двојице Илија из Већа”.
Часлав Никшић саопштава да Белобрци нису изашли на референдум, те да Скупштина Месне заједнице стоји иза СНВ. (Од двадесет Хрвата из Белог Брда, само је један гласао “за”). Искуство из Белог Брда казује да је “Солидарност” “ушла међу багру”, због чега озбиљним људима не пада на памет “да их води некакав ложач парног грејања у школи” из Боботе.
Ваљда збуњен оним што је чуо, Воја Радаковић из Удружења Срба у Београду тражи да му неко објасни каква је ту, у свему, улога “Солидарности”; он зна да је у Новом Саду “неки Никола Мандић” из исте те “Солидарности” покушао да у то Удружење убаци аутономаше и пита да ли се све то може довести у везу.
Горан прелази преко тог питања скоро узгредним напоменама да, вероватно, Трива у Београду нема “линију”, а труд “Солидарности” да из Већа избаци “двојицу Илија” он објашњава мало чињеницом да се они налазе далеко од збивања, у Новом Саду, мало подацима да у Борову Селу и Боботи већ има по скоро пет хиљада чланова “Тривине солидарности”. И њему, Горану, обећано је да ће Трива бити “повучен” јер је “прекорачио овлашћења”. Трива је, каже он, послан да се бави војним питањима а почео је да се бави политиком и да води кадровске послове. Могао је то чинити јер се свуда “разметао” како долази од Милошевића и да Богдановића држи у шаци. А што се оружја тиче, оно је стизало “редовним путем” а не заслугом “Солидарности”.
Пекић поново казује да “оне који на одређени начин ометају деловање, свакако треба елиминисати. Ивковић ће бити одмах уклоњен”. Они које оптерећује присуство Триве Ивковића, треба да знају да “он нема никакве везе са српском државом”.
На многе покушаје “Солидарности”, СПО (Вука Драшковића), Српске радикалне странке (војислава Шешеља) и Српске народне обнове (Мирка Јовића) да преузму политичко вођство у СлБаЗС, СНВ реаговало је саопштењем од 22. маја:
“Са дубоким разумијевањем за жељу српског народа из матичне државе да помогне својој угроженој браћи у Славонији, Барањи и Западном Срему, али и увјерењу да на том подручју квалификовано прати и контролише сва суштинска збивања од интереса за коначно изналажење политичког решења југословенске кризе, којим би Срби остварили своју вјековну тежњу да слободно и заједно живе у једној држави;
Пред наговјештајем да се најразличнији душебрижнички концепти и самозвани физички заштитници неодређеног поријекла, понуђени парцијално и личним везама, без знања Српског националног вијећа, полако измичу контроли, а међу Србе уносе неповјерење, страх и злу крв;
СРПСКО НАЦИОНАЛНО ВИЈЕЋЕ
ЗА СЛАВОНИЈУ, БАРАЊУ И ЗАПАДНИ СРЕМ
Изјављује да у овом тренутку, мада драматичном, српском народу у Славонији, Барањи и Западном Срему нису потребне оружане групе са стране, без обзира на то да ли су оне оформљене на основу страначке припадности или по принципу солидарности. Српски народ из ових крајева за сада је способан да се сам супротстави сваком облику напада на његова исконска огњишта, а Српско национално вијеће, као једини легитимни орган тога народа и његов неодвојиви дио, знаће да на прави начин организује отпор пред таквим нападима.
Истовремено, а са племенитим циљем да се сачува српска отпорност према усташкој идеологији и државном терору такозване ‘младе демокрације’, Српско национално вијеће позива све Србе из Славоније, Барање и Западног Срема да из сопствених редова отклоне сваки ма и најмањи наговештај раздора и тако се одупру сваком покушају прикривеног или отвореног разбијања већ достинуте националне слоге”.
23. мај
У разговору са ђенералом Пекићем, понављам наш добро познати став да нећемо противречити онима који би нам најрадије видели леђа, те да ништа лакше него да се повучемо из Већа, што он одбија речима да “то не долази у обзир… ја сам већ предузео мере да се ‘Солидарност’ отуд склони”.
3. јун
У Бачкој Паланци, у општинској згради, на проширеној седници Извршног савета СНВ, почиње расправа о политичкој и војној ситуацији уочи истека рокова за реализацију Одлуке Председништва Југославије и Савезног извршног већа од 8. и 9. маја, као и о доношењу одлука и аката СНВ у вези са конституисањем Велике народне скупштине СлБаЗС.
Присутне на овој седници најпре поздравља Љубо Новаковић, председник Општине Бачка Паланка, после чега, “ничим изазван”, констатује да о “Солидарности” мисли “све најлепше”. То је, каже, његово искуство из времена кад је она “срушила владу у Војводини”.
Врло чудно, пошто сам ја све дотле, а и касније, мислио и знао да се ту радило о општенародном бунту, а да “Солидарност” тада није ни постојала, формирана је 24. новембра 1988. године зарад одбране Косова и Метохије и србских националних интереса.
26. јун
Сазнајем да су “устанак” у Глини дигли “Солидарност” и Трифун Ивковић, на своју руку, без икакве претходне припреме локалног становништва.
26. август
Кончаревић се у Сремској Митровици срео са Тривом Ивковићем и са њим отишао на некакав састанак у Београд. Тамо су затекли Радмила Богдановића и још једног “званичника” који је, као уводничар у диван, причао о заслугама “Солидарности” за устанак у Барањи. Кончаревић је одмах поставио питање ко је “Солидарност” да “помаже” у дизању устанка, ако већ тамо постоји политичко тело (СНВ) које се стара о организовању србског народа. И, ако већ није учествовала у организовању тог истог народа, како се та “Солидарност” упушта у дизање устанка, да ли уопште рачуна с икаквом одговорношћу и да ли би на себе преузела одговорност или део одговорности да ствар није успела.
Испоставило се да ту и такву “Солидарност” сачињавају људи из државне безбедности. Тривун је радио многе послове као припадник службе, али се, по прилици, упустио и у послове који му нису “у опису радног места” – покушао је, како рекоше, да за свој рачун елиминише СНВ. Ту “делатност” оправдавао је тиме што се наводно веровало да “двојица Илија” припадају контраобавештајној служби. Но, било како било, “неки” су схватили шта се где ради, и ко шта ради, те су нас оставили на миру.
Кончаревић им је “обећао” да ћемо се нас двојица повући чим се прилике умире и успостави србска власт, а Богдановић нам наговештава неки други посао. Кончаревић мисли да би се могло радити о Маћедонији, али ако неко мисли њему да командује, не долази у обзир. “Ако је то у интересу српског народа, постаћу и члан Комунистичке партије Кубе, али неће ми нико наређивати шта да радим”, одбрусио им је.
Илија Петровић / Васељенска
БОНУС ВИДЕО:
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
Ko ovo sve uspe da pročita i “pohvata” o čemu se tu radi, svaka mu čast.
Ово је, Duco, писано за писмене и разумне.