ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НАЛЕТ ЗЛОВЕСТИ И ПОБЕДА БЛАГОВЕСТИ – ОСМИ АПРИЛ 2024, САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

1
благовести

НАЛЕТ ЗЛОВЕСТИ И ПОБЕДА БЛАГОВЕСТИ – ОСМИ АПРИЛ 2024, САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

Овај текст је дугачак и захтеван, и ко нема времена и воље да га чита, нека га прескочи. Тема је тешка, сложена и мучна, али закључак није очајнички – напротив. Али, о таквим темама се не може говорити на брзину.

И не може се говорити безлично. Молио бих да се има у виду оно што је Хозе Ортега и Гасет објаснио у свом тексту “Доктрина тачке гледишта”:”Оно што за једног заузима прво место за другог се налази на последњем месту и приказује се мрачно и нејасно. (…) Космичка стварност је таква да може бити виђена само из једне одређене перспективе. Перспектива је један од саставних делова стварности. Далеко од тога да представља њено изобличење, она је њено устројство. Стварност која би била једна те иста из било које тачке гледишта је бесмислена”.
Почињемо од Благовести као стајне тачке.

СМИСАО БЛАГОВЕСТИ

Благовести су један од дванаест великих празника Цркве, који се слави 7. априла (25. марта по православном календару). Тада је Свети архангел Гаврило јавио Мајци Божјој да ће на свет донети Господа. Дух Свети је сишао на њу, и Богочовек се родио, како каже Символ вере, од Духа Светога и Марије Дјеве. На Благовести, Христос улази у нашу природу, и даје нам спасење, како каже наш отац Јустин Поповић:“Сједињење човечанске природе са Божанском у Личности Господа Христа и јесте спасење човечанске природе, и њено освећење, и обожење, и савршенство. Тек у Њему човечанска природа је нашла своју апсолутну светост, своју апсолутну доброту, своју апсолутну истину, своју апсолутну љубав, своје апсолутно савршенство. Ван Њега она је не на свом путу, већ на путу смрти, пролазности, релативности. Са Њим и у Њему она је потпуно и завршно нашла себе, свој вечни смисао, своје вечно остварење и свој вечни живот. Без Њега и мимо Њега она луди у привидним реалностима и непрестано умире бесмртном смрћу. Само сједињење са Богом, као вечном Истином и вечним Животом, могло је дати, и дало је људској природи спасење од греха, смрти и ђавола. А у спасењу је и преображење, и освећење, и обожење, и обесмрћење људске природе.
Пут човечанске природе у Личности Господа Христа од његовог зачећа у светој Деви па све до васкрсења и вазнесења сачињава Спаситељев богочовечански домострој спасења. Божић, као дан у који се родио оваплоћени Бог Логос, и јесте по преимућству дан Божјег оваплоћења, због чега и има огроман сотериолошки значај. То је темељ на коме је сазидана сва богочовечанска зграда спасења рода људског, отуда поводом Спаситељевог рођења толико радости и међу Анђелима и међу људима.
Сва беспримерна величина тајне спасења, а то значи: тајне искупљења, обновљења, преображења, освећења, обожења, обесмрћења људске природе, састоји се у историској чињеници: Бог се јави у телу (Θεός έφανερώθη έν σαρκι). Α са Богом и све што је Божје: Божја истина, Божје добро, Божја љубав, Божја мудрост, Божја сила, Божја светост, Божји живот, Божја вечност. У оваплоћеном Богу Логосу људима су дате све божанствене силе, потребне за спасење и живот вечни; усвајајући их и претварајући их у своју природу путем благодатне вере, људи постају учесници у Божјој природи (θείας κοινωνοί φύσεως). Процес спасења у ствари је процес обожења људске природе помоћу Божанске, процес присаједињења Богу, процес осутелесничења Богочовеку Христу. А тиме се постиже: улазак у вечно царство Господа нашег Исуса Христа. Јер је тек у Личности Богочовека Христа дат људској природи улазак у вечност Божију.
Отуда је спасење: напредовање у благодати и познању оваплоћеног Бога, Господа нашег Исуса Христа.
Целокупним домостројем богочовечанског живота свог Господ Христос је најубедљивије посведочио да је Он, Син Божји, дошао у свет, постао човек, да буде Спаситељ свету. И заиста, Он је показао у себи Бога жива, који је Спаситељ свима људима (σωτήρ πάντων ανθρώπων). Целокупним новозаветним домостројем спасења Господ Исус је непобитно посведочен за Спаситеља света. Непристрасно посматрање његових дела и слушање његовог учења неминовно наводи људско срце на закључак: заиста је ово Спас свету, Христос (αληθώς ό σωτήρ τοΰ κόσμου, ό Χριστός).“
Христос је спасао род људски од греха, смрти и ђавола и да нас сједини са Небеским Оцем. Зато су пред нама Благовести, Благе, Радосне Вести о томе да више нисмо плен смрти, него синови и кћери Господње, слободни у Вишњем. Имамо Оца на небесима, и Мајку Господњу, која постаја и Мајка многострадалног људског рода. Већ две хиљаде година, Црква објављује ову радосну вест.

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

Владика Николај у свом Прологу о Светом архангелу Гаврилу каже:“Благовесник ваплоћења Сина Божјега. Он је један од седам великих ангела што предстоје престолу Божјем. Он је јавио Захарији о рођењу Претече, и сам је о себи рекао: “Ја сам Гаврил што стојим пред Богом” (Лк 1, 19). Његово име, Гаврил, означава муж – Бог. Свети Оци говорећи о Благовести тумаче, да је послат архангел с таквим именом, да означи ко и какав ће бити Онај што се има родити од Пречисте. Биће, дакле, Муж – Бог, крепки, силни Бог. Неки су дознали, да је исти Гаврил јавио Јоакиму и Ани о рођењу Деве Марије, и да је он поучавао Мојсеја у пустињи, како да напише књигу Постања. Свети Оци мисле да Гаврил припада првом и највишем чину небесних сила, тј. чину серафимском, пошто серафими стоје најближе Богу. Он је, дакле, један од седам најближих Богу серафима. Имена тих седморице јесу: Михаил, Гаврил, Рафаил, Урил, Салатил, Јегудил, Варахил. Овоме броју неки додају још и Јеремила. Сваки има своју нарочито службу, а сви су равни по части. Зашто Бог не посла Михаила?

Зато што је Михаилова служба сокрушење супостата вере Божје. Гаврилова је служба благовешће спасења људског.“
Зато је његов дан велики – овај војвода Господњи много пута је орадостио људе, и јавио им истину Божју.
Свети Јустин Ћелијски вели о њему:“Послан би Гаврил, јер је његова служба јављати тајне Божје, као што је светом пророку Данилу објавио ослобођење људи Божјих из Вавилона и време Месијина доласка, и светом Захарији – рођење светог Претече од мајке нероткиње. А каже се да је он и светог пророка Мојсија у пустињи упућивао при писању Књиге постања. Постоји и побожно мишљење, да је он благовестио светим праведницима Јоакиму и Ани и зачеће Пресвете Богородице, и да је Пречистој Дјеви од зачећа и рођења био анђео хранитељ, и да јој је доносио храну у Светињи над светињама. Он јој донесе благовест и о зачећу Сина Божјег. Гаврил би послан још и зато, да би се Благовештени могао познати по имену његовом. Јер име Гаврил значи крепост Божја, или Бог и човек. И самим именом својим Благовесник потврђиваше да ће Бог крепки, Господ, у утроби Деве постати савршен човек, то јест савршени Бог постаће савршеним човеком. И то савршеним, потпуним човеком не у смислу телесног узраста, него у смислу крепости и разума. Јер остала деца, зачињући се у материнским утробама, немају разума нити крепости. А зачињући се у утроби Пресвете Дјеве Дете, од самог зачећа свог у малом телашцу свом би савршен човек разумом неисказаним и крепошћу непобедивом. Јер пророк каже: Приступих к пророчици, и она заче, и роди сина. И Господ ми рече: надени му име: брз на плен, хитар на грабеж. Јер пре него дете научи викати: оче мој и мајко моја, однеће благо Дамасково и плен Самаријски (Ис. 8, 3-4), то јест дете, које још није проговорило, већ има силу и снагу велику да побеђује своје непријатеље. А то је оно што је својим именом Гаврил прасликовао: Бог – човек, снажни Бог, који се зачео његовим благовештењем, а силаском Духа Светога у нетљену утробу Деве.“

То је пуна истина – велики Гаврил је јавио да ће се људима родити Силни Бог као Брат, и да ће их непобедиво водити из победе у победу. Зато је арханге Гаврил Бели анђео у Милешеви. Он Мироносицама показује да је гроб празан, да је Христос васкрсао и да је смрт побеђена.

КАКО ДАНАС БЛАГОВЕСТИТИ?

Данас је све теже јављати благе вести човечанству. Нарочито у доба интернета, и нарочито у доба вештачке интелигенције. Постало је тешко још у доба телевизије.
Сергеј Чапнин, руски истраживач медија из хришћанске перспективе, каже:“Догађаје је лакше приказивати него анализирати и коментарисати. Изражавајући се језиком телевизијских делатника много је теже приказати дрво које расте, него дрво, које је ишчупао тајфун. Човек треба да стекне навику да види догађај и његов контекст, да разликује сензацију и њен смисао, емоционални прасак и дубоко осећање, чињеницу и коментар.

Новости максимално заоштравају кључна питања хришћанске апологетике. Слика савременог света, која се у новостима ствара од ратова, катастрофа, криминала, политичких и социјалних конфликата, чини невероватно тешком проповед Божанске љубави, која делује у историји.
У суштини, телевизијске новости су најјаркија илустрација Спаситељевих речи из Јеванђеља по Матеју: Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. Јер ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и земљотреса по свету… и зато што ће се умножити безакоње, охладнеће љубав многих… И проповедаће се ово Јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство народима. И тада ће доћи крај (Мт. 24, 6–7, 12, 14).

Апокалиптички карактер телевизијских новости се појачава њиховим понављањем сваког сата. Не читамо сваког дана Свето Писмо, не чујемо сваке недеље добру проповед, али сваког сата имамо могућности да видимо најгоре новости дана. Услед тога нам се свет који нас окружује чини страшнијим и опаснијим него што у ствари јесте. Из новости нестаје лепота света. Лепота која нас позива да спознамо Творца.
Испоставља се да је у информатичком друштву човек као никад раније отуђен од реалног света. У библијском смислу спознати значи ступити у општење. Међутим, безлична информација о свету, па чак и о патњама других људи не васпитава заједништво, она човека чини посматрачем. Ова навика „човека са стране” спречава нас да опипамо историјско присуство ваплоћене Љубави Божије према човеку.“
Тешко је благовестити у свету равнодушности, у коме смо сви робови с оне стране екрана. Како је говорио један амерички медиолог, зло је телевизичније од добра. И вести које примамо често то показују и доказују.

ВЕСТИ УОЧИ БЛАГОВЕСТИ

Једна вест са Телеграм канала:

Научници који раде на ЦЕРН-овом Великом хадронском сударачу (известили су да ће он бити покренут у потрази за скривеним честицама током предстојећег помрачења Сунца 8. априла.
▪Између великог помрачења 21. августа 2017. и 8. априла 2024. прошло је 6 година 6 месеци 6 недеља – 666!
▪НАСА је објавила да ће у понедељак, 8. априла, током делимичног помрачења Сунца изнад Северне Америке, лансирати три ракете са научним сондом (мисија АРЕР – названа по египатском божанству змије) у сенку Месеца.

▪Пре неки дан је највећи светски центар за проучавање физике елементарних честица прекинуо сарадњу са руским научницима. Неће моћи да раде са Великим хадронским сударачем и другим инструментима ЦЕРН-а.
НАСА-ина мисија, позната као Атмосферске пертурбације око пута помрачења, или AПЕП, добила је акроним за „божанство змије древне египатске митологије“ које је било „непријатељ соларног божанства Ра“.
Према веб страници Ancient Egypt Online, „АПЕП је био древни египатски дух зла, таме и уништења“.
Превод: „Борба за веру“
Извор: https://t.me/pro13f
Све ове вести, са Телеграм канала, као и већина других, на овај или онај начин, заслужују дубљу анализу. Ако се та анализа не спроведе, добићемо немир у души и збрку у глави.
Зато почињемо од помрачења Сунца.

СУНЦЕ И ЗМИЈА: ШТА ЈЕ БИТНО ОКУЛТИСТИМА

Зашто је окултистима битно Сунце?
Зато што они Сунце повезују са својим богом Луцифером, који је „просветитељ човечанства“.
Сунце је у Египту било бог Ра, а египатка религија ( сетимо се само обелиска ) један је од темеља масонерије.
По Јелени Блавацки, која је основала теозофију, сунце је “велики магнет”, “велико око”. Барбара Мак Вотерс учи да су и Сунце и Земља божанска бића. Џон Рандолф Прајс га назива “соларним Логосом” и људе позива да уђу у нову фазу светлости. У књизи Артура Кларка “Одисеја у свемиру 2010.” јавило се ново сунце које је спречило рат САД и СССР. Име овог сунца је било – Луцифер.
Сунце је кључни симбол у вавилонској религији. Хамураби је законе примио од Шамаша, “бога сунца”. Гнусни идол Ваал, против кога грме старозавети пророци, је “сунчано божанство”. Аполон (Питон) и Хелиос код Грка такође су сунчани богови.

Још у Старом Завету (Зак. Пон. 17, 27) забрањено је клањање сунцу; у Новом Завету заблистало је Сунце Правде, Христос, Бог Истинити. Очито је да се водолијашки пагани одмећу од Њега да би се клањали Луциферу, који им се представља као “Соларни Логос”.

Људи из тајних братстава масона и илумината нису нимало обични. Они верују у магију, мантрање, баве се езотеријом и алхемијом, користећи новодопске симболе. Споља изгледају као углађена господа која брину о екологији, гладнима, пренасељености, незапосленима и сиротињи. У суштини, њихов циљ је окултни “нови светски поредак” у коме ће они бити колективни ум управитеља човечанства. Џошуа Халперн, водолијашки идеолог, у књизи “Деца свитања: визија нове породице” својевремено је писао да ће “до 2000. године Бела кућа постати Кућа светлости. Зраци светлости исијаваће из Вашингтона”.

О каквој је светлости реч?
О иницијатичкој, гностичарској.
То је култ тзв. “унутарњег сунца”, који је код древних пагана био присутан у поклоњењу Ваалу, Митри и Аполону, Ра и Озирису. На крају, то је Луцифер – Лучоноша – који је “иницирао” Адама и Еву, да би постали као “богови”. Илуминат (просветљени) не признаје да је сатана лично биће, и зло сматра божанским као и добро, верујући да и из једног и из другога може да црпе снагу за своје акције. Богу, који је “поље силе”, илуминат се клања ритуалом (магијским) и служењем (које подразумева послушност учитељима, помагање браћи из ложе и филантропски однос према непросветљеном човечанству; илуминат може да буде припадник било које религије, али је не сме сматрати једино спасоносном.) Р. А. Вилсон у књизи “Маске илумината” сматра да је кроулијевски Ordo Templi Orientisa њихова творевина, јер су основне тврдње ОТО-а да нема бога осим човека и да је човекова воља главни телемитски закон. Овај став потврђује и кроулијевац Френк Рипел у књизи “Црвена магија” тврдећи да је Адам Вајсхаупт, оснивач “Илумината” био Кроулијев духовни предак. Што, уосталом, каже и сам Кроули, наводећи да су Мухамед, Мартин Лутер, розенкројцери и Вајсхаупт претходили његовом Великом Делу – обнови паганизма.
Илуминати из “Лобање и костију”, чувеног удружења са Јејла, из кога су потицале многе значајне личности америчке политике, економије и културе, себе сматрају наследницима средњовековним темплара (као и ОТО, уосталом). Темплари су били витезови – храмовници који су у Светој Земљи срели паганске мистерије и били иницирани у култ Бафомета (бар их је за то оптуживала Инквизиција.) Последњи мајстор реда, Жак де Молеј, био је спаљен у Паризу 18. марта 1314, под оптужбом за заверу против државе, содомију, клањање андрогином богу-јарцу и магију. Жак де Молеј је објавио да ће се темплари, годинама и вековима касније, осветити. Циљ који је де Молеј оставио је рушење монархија и свргавање папа. 12. јуна 1952, група “Ред храма”, угледни људи који су се сматрали носиоцима ове традиције, састала се у темпларском замку Арињи, договарајући се о светској окултној револуцији коју треба извести до краја 20. века. Ту идеју је можда најбоље изразио у књизи “Дом Граала” Робин Вотерфилд, који је указао на нужност обнове “Светог Римског Царства” у коме ће, као у доба Рима, доћи до “соларне синтезе свих религија”, чиме ће хришћанство бити “надиђено”.

С једне стране је илуминатско луциферијанско сунце, египатски бог Ра, а с друге је змија, Апеп, која сунце угрожава. Хришћанство зна ко је духовна змија. Сатана је узео обличје змије када је преварио прамајку Еву и наговорио је да проба забрањени плод. Она је покушала да безблагодатно, магијски, постане бог, нудећи ту лаж своме мужу. То зна хришћанство, али не зна паганизам. Све паганске религије имале су понеку змију у средишту култа. Египатски фараон је на круни носио две змије, символ уједињења Горњег и Доњег Египта, Кинези су се клањали крилатој змији, змају; Аполон Питијски се јављао у виду змије, Питона, и говорио кроз пророчицу Питију; Астеци и Маје су знали за бога – пернату змију, Квецелкоатла. У Индији се једном годишње слави Наг – Панчами, дан кобре. Кобра је змија Шиве, бога разарања. Њој се подижу храмови и олтари.
Очито су светски сатанисти решили да искористе помрачење Сунца да би спровели неки ритуал планетарне иницијације. Зато им је битан и број 666 између два помрачења.

БРОЈ 666 У ОКУЛТИЗМУ

Број 666 јавља се у Откровењу Јовановом, Апокалипси, завршној књизи Светог писма, као број антихриста, последњег лажног месије у злу уједињеног човечанства. Антихрист је краткотрајни победник у сукобу између два царства: Царства Божјег, које је стварно, мада оку невидљиво, и коме неће бити краја; и царства сатаниног, које је илузорно, овосветско и привремено. Сатани је од самог почетка историје главни циљ да оснује царство на земљи. Бог је често спречавао да се ова његова намера у потпуности оствари (у време Потопа и Вавилонске куле итд.), јер се још није било испунило време за њено остварење и крајњи суд.
Грех је ушао у овај свет због лажи да човек може сам собом постати бог. Како учи Свето писмо, ова лаж ће свој врхунац и остварење доживети с доласком човека познатог као антихрист, који ће се прогласити отеловљењем Бога.
Ето зашто Свети Јован користи тајанствени број 666 у вези с антихристом: „Овдје је мудрост. Ко има ум нека израчуна број звијери; јер је број човјеков, и број њезин је шест стотина шездесет и шест“ (Отк. 13, 18).
Каже се да је 666 број човеков. Господњи број је седам, 777, што би представљало Божанску Тројицу. Човеков број је 6, и он ће увек бити мањи од 7, ма колико човек настојао да се прогласи Богом. 666 јесте тројство броја 6. Антихрист је инкарнација онога што човек може да постигне на земљи, а што је супротстављено величанственом делу Господњем приказаном у божанственом савршенству броја 777. 666 је број човека а не Бога, кога ми никада нећемо достићи упркос свим нашим плановима, претензијама или тежњама.

Важно је истаћи да је број 666 знамење тријумфа безбожне економије над сваком људскошћу. Велики грчки подвижник Свети Пајсије Светогорац (упокојио се 1994. године) говорио је: „А касније онај ко не буде жигосан бројем 666 неће моћи ни да продаје, ни да купује, ни да узима у зајам, ни да се запосли. Мислим да овим системом антихрист хоће да потчини себи цео свет. Људи – без обзира да ли су црвени, црни или бели – који се буду налазили ван овог система, неће моћи да раде, постаће социјални изопштеници. Тако ће (антихрист) бити наметнут уз помоћ система, који контролише свеопшту економију, и само ће они који буду примили печат – жиг с бројем 666 моћи да ступају у трговинске односе.“

Када се јави антихрист, завладаће неограничена мржња према свему што је добро и исправно (као и према онима који добро и исправно чине). Наступиће безакоње, безбожништво, неморал, одступања од закона Божјег и страшан прогон светитеља. Међутим, хришћанско предање каже да ће кратко после јављања антихриста истински Господ Христос поново доћи и донети суд, васкрсење и обнову читавог света.
Иако је број 666 из хришћанске традиције познат као број звери, антихриста, његово значење није у свим религиозним системима исто. Тако је већ поменути старац Пајсије упозоравао да тај број у тумачењу извесних талмудских учењака значи власт злата и новца над човечанством, и земаљско царство оних који верују у злато и новац: „Сада су им потребне шестице, три шестице. А зар Свети јеванђелист Јован не говори да је то број антихриста? Сваки верујући који има савести, схвата шта се догађа. А за њих је број 666 – симбол економије.

О томе постоји запис у Старом завету: ’А злата што дохођаше Соломону сваке године бјеше шест стотина и шездесет и шест таланата. Осим онога што доношаху трговци и они који продаваху мирисе; и сви цареви арапски и главари земаљски доношаху Соломону злато и сребро’ (Друга књига Дневника, 9, 13–14).“
Такође, у окултизму њу ејџа, број 666 је број мистичких моћи (о томе је писала Алиса Бејли, која је основала издавачку кућу „Луцифера као просветитеља човечанства“, Луцис Труст). Магијско име Алистера Кроулија, најутицајнијег светског сатанисте 20. века и шпијуна британске обавештајне службе, било је Велика звер 666.
Данас се број 666 намеће свуда, као знамење скорог тријумфа последњег лажног месије. Нарочито се намеће људима кроз разне државне методе идентификације личности, чему се савремени православни свети оштро противе.
Прихватање бројчаног кода уместо имена по свом деловању на човекову душу непосредно је супротно тајни светог крштења и с духовног гледишта је антикрштење.
Кроз Тајну крштења човек улази у Цркву, а кроз антикрштење у антицркву. Црква је Тело Христово, сабор верних који су се обукли крштењем у Христа, где се сваки хришћанин сједињује с Христом и другим члановима Цркве кроз Свето причешће. А антицрква је „Мрежа“, заједница чланова-чворова, која има своје законе, своју иницијацију (антикрштење) и богохулну пародију црквеног јединства – „везу свега са свима“ кроз бројчано антииме („број имена звери“) и, рецимо, чип (жиг звери на руци и на челу). Глава Цркве, Господ Исус Христос, као пастир добри, зове своје (словесне), овце по имену (Јн. 10, 3), односно обраћа се личности сваког човека; а глава антицркве, сатана, обраћа се својим обезличеним робовима по броју.
Крштењем се човек одриче сатане и дела његових (то јест озверености) и спаја се (љубављу) с Христом. Другим речима, човек се у крштењу „рађа одозго“ (Јн. 3, 7), оживљава као духовна личност.

Прочитајте још:  Душан Јевтић: Анти: између Кине и Енглеске

Као потврду тога он добија свето име које се уписује у Књигу живота, осим ако он сам касније не избрише то име из ње својим животом. У антикрштењу човек се обезличава и постаје антихристов роб. Ово деловање антикрштења потврђује атонски старац Пајсије. У свом познатом чланку „Знаци времена: 666“ он пише: „… ови се пак одричу светог печата Христовог који им је био дат на светом крштењу: Печат дара Духа Светога, с тим да приме печат антихриста и говоре да имају у себи Христа!“

CERN, ОСМИ АПРИЛ 2024. ГОДИНЕ

Велики хадронски сударач за испитивање субатомских честица, смештен сто метара испод земље на француско-швајцарској граници, познат као ЦЕРН (Conseil Européen pour la Recherche Nucléire), коришћен је за откриће субатомске честице за којом се дуго рагало, и коју називају Хигсов бозон. Наводно, без ње честице не би могле да се држе заједно, и не би било материје.

Проналажење Хигсовог бозона даровало је Франсоа Англеру и Питеру Хигсу Нобелову награду за физику 2013. године. Научници мисле да је Хигсов бозон кључ тумачења грађе елементарних честица и да доказује теорију Стандардног модела у физици елементарних честица.
У ЦЕРН-у је, иначе, постављена фигура индуског бога Шиве, који плеше.
Откривена је 18. јуна 2004. године, а плоча поред статуе тумачи је цитирањем Фритјофа Капре, физичара, теоретичара система и аутора књиге„Тао физике“:„У далекој прошлости, индијски уметници су створили прелепе бронзане статуе Шиве који плеше. У наше време, физичари су користили најнапреднију технологију да би приказали обрасце космичког плеса. Метафора космичког плеса тако уједињује древну митологију, религиозну уметност и модерну физику.“

Један од њу ејџ гуруа, физичар и борац за заштиту људске околине, Капра је у „Таоу физике“ покушао да споји резултате модерних истраживања у области физике са мистичким увидима таоизма, будизма и индуизма. У књизи је признао да је надахнуће за писање овог дела добио после “мистичког увида” који је имао седећи на обали океана и посматрајући игру таласа, уз правилно дисање (још једна окултна техника). Доживео је своје окружење као огромну космичку игру, “видео” слапове енергије, и осетио да је и његово тело учесник те космичке игре. На крају, пало му је на памет да је то плес “Шиве, Господара плесача, коме се клањају Индуси”. (Шива је индуски бог разарања, који уништава космос на крају одређеног циклуса.)
Да би ушао у “измењена стања свести” која су му помогла да има оваква виђења, Капра је користио халуциногене гљиве. То му је помогло да му ум “слободно плови”. Чудно је придавати озбиљну пажњу “мистичкој физици” која је надахнута халуциногеним дрогама, али ипак “Тао физике” је био један од кључних наслова осамдесетих година прошлог века. Основна теза књиге је учење о “међузависности свега што постоји”, и натуралистички пантеизам, одевен у формуле савремене науке. У “Прекретници”, књизи која излаже његове “еколошке идеје”, Капра се, у име заштите животне средине, заложио за стварање “штедљивог друштва”, својеврсне тоталитарне утопије која би контролисала стопу рађања, одређивала људима где ће радити и живети, уклонила данашња саобраћајна средства из опште употребе (осим за елиту којој су та средства “неопходна”)… “Физичар – таоиста” је своје еко-идеје наставио да излаже у студији “Зелена политика”, написаној са Шарлином Спретнак и посвећеној “Партији зелених” Немачке. Капра је такође био члан Међународног савета Глобалне образовне асоцијације, чији је циљ стварање мондијалистичког друштва, без националних државних граница.

Постоји, дакле, рационално тумачење откуда фигура Шиве у ЦЕРНУ-у. То је дар државе Индије, која сарађује са овом установом у области физике субатомских честица. Али, зашто, рецимо, нема фигуре Христа
Пантократора Који саздаје и одржава светове? Зашто Шива, уништитељ светова? Ако је Индија, зашто на поклон није стигао Брама, који светове ствара, или Вишну, који их одржава у постојању? Јер Тримурти ( Тројство ) индуизма је Брама, Вишну и Шива.

На Шивином челу се налази треће око и цртеж начињен свештеним пепелом који се добија из кравље балеге или спаљених лешева. Његова свита се састоји од духова и демона који га прате по својој сопственој вољи. Према веровањима, Шива је пушио марихуану. Зато у хиндуизму неки ову праксу сматрају приближавањем Шиви, као и његовим благословом. И данас се празник „велике ноћи Шиве“ дочекује пушењем управо те траве. Ратничка инкарнација његове жене Парвати је Кали, богиња смрти и уништења, опасана људским цревима и лобањама.

Научници који раде на ЦЕРН-овом Великом хадронском сударачу известили су да ће он бити покренут у потрази за скривеним честицама током предстојећег помрачења Сунца 8. априла.
Није јасно зашто се цео процес покреће баш у време помрачења Сунца, као што није сасвим јасно зашто је ЦЕРН недавно прекинуо сарадњу са руским научницима. Они више неће моћи да раде са Великим хадронским сударачем и другим инструментима ЦЕРН-а.

Сви говоре да је ЦЕРН безопасан, али чак и угледни часопис „Амерички научник“ каже да, мада у овом тренутку то није могуће, физичари својим огледима са разним „сударачима“ могу једног дана створити малу „црну рупу“ која би прогутала не само нашу планету.

А у Швајцарској је 2016, приликом отварања тунела Готард, спроведен прави сатанистички ритуал. Тунелом „Готард“, комплетиран је тунелски комплекс који представља главну железничку трасу између Ђенове у Италији и Ротердама у Холандији. Кроз планински масив Готард у Алпима избушен је укупно 151 километар тунела, прокопане су две одвојене цеви за железничке пруге и попречни и безбедносни „краци“. Укупни трошкови изградње „Готарда“ процењују се на 24 милијарде швајцарских франака, односно око 3,6 одсто једногодишњег швајцарског БДП. Путници првог воза који је прошао кроз тунел били су европски лумени – швајцарски званичници предвођени председником Јоханом Шнајдером-Аманом, немачка канцеларка Ангела Меркел, француски председник Франсоа Оланд и италијански премијер Матео Ренци, као и шеф Европске комисије Жан-Клод Јункер.

Али, отварање тунела било је пропраћено церемонијом о чијој поруци је својевремено писала Биљана Ђоровић:“Церемонијални шоу коштао је око осам милиона евра. Преносиле су га телевизије широм света, и тако огроман број људи изложиле сатанистичком ритуалу. Шоу се састојао из два дела, један који се одигравао под земљом и други на отвореном простору. Оба дела програма укључила су 600 плесача, акробата, глумаца, који су израчивали окултни симболизам у узнемиравајућим сценским дешавањима. Перформанс је започео изласком плесача одевених у наранџаста рударска одела који марширају у војно формацијском реду попут некакве армије зомбија. Зомби рудари су у једном тренутку почели да трче према улазу у тунел који је представљен на огромном екрану окруженом скелама након чега су неки од њих почели да се пењу по скелама и да одваљују комаде стена. Неки од рудара су жртвовани тунелу и потом се појављују као духови. (Током рада на копању „Готарда“ погинуло је девет рудара. Радило се у три смене свакога дана током 17 година – укупно 49000 сати). Након што се калидоскопски прикаже отвор у стени, на екрану се појављује Луцифер који излази из планине. Зомби рудари почињу да скидају своја одела и остају у доњем рубљу. У почетку изгледају веома збуњено и изгубљено али убрзо њихов плес постаје ритуалан и изражено сексуалан. И док су радници представљени као зомби војници, церемонија осликава генералну популацију као гомилу ласцивних, екстремно сугестибилних људи. У перформансу који се одвија у затвореном простору из воза излази демонски пали анђео, Луцифер са лицем детета. На сцени на отвореном појављује се плесач одевен као јарац који у све махнитијем ритуалном трансу почиње да се меша са плесачима одевеним у костиме који симболизују жито и жбунове и одмах постаје господар церемоније коме се сви клањају. Док се људи обучени у бело клањају јарцу, круг очију мотри на њих, потврђујући да се ради о још једној великој, флагрантно сатанистичкој церемонији којој је окултна „елита“ изложила огроман број људи на планети.(…) На сцени се потом разлеже песма коју певачица пева на мешавини италијанског и старонемачког језика – дијалекту који по речима Едварда Зала „само луциферијанци знају“. Доминира симболика древне друидске и паганистичке религије. У завршним сценама перформанса на екрану се појављује огроман сат чије се сказаљке убрзано померају најављујући последње дане. Сат се зауставља у 9:17. На сцени се појављују људи који поново ходају као зомбији носећи у високо подигнутим рукама дарове да би клекли на земљу и дубоко се поклонили пред сликом на екрану. Сат се поново покреће и све више убрзава да би се поново зауставио око 9:15. На екрану се појављује тунел из кога излази воз.“

Биљана Ђоровић наставља:“„Шта се то дешава у Швајцарској – запитали су се, коментаришући церемонију дан након њеног одржавања, Рик Вилс, Док Бурхард и Едвард Зал из Истинитих вести. „Најпре ЦЕРН, а сада овај сатанистички ритуал“. „Постоје веома моћни људи, веома моћни лидери на Западу. Они преклињу Луцифера да дође из пакла. Знам да ће многи од вас који гледате овај програм рећи: Рик, ти претерујеш, ти покушаваш да нас заплашиш. Али овде се управо о томе ради: на сцени се призива Луцифер. Слушајте ме пажљиво: Сатанина црква призива свог бога да дође у овај свет. Због чега наша, Христова црква не позива нашег Бога да дође у наш свет?“”

Биљана Ђоровић истиче да оваква врста ритуала показује у каквом свету живимо:“Церемонија отварања тунела Готард у Швајцарској којој су присуствовали најмоћнији људи у Европи представљала је мрачни, узнемирујући, отворено сатанистички ритуал, којим је (попут отварања Олимпијских игара у Лондону 2012. ) изнова показала да је на нивоу окултних тајних друштава донета одлука да отворено свету приказује своју агенду и ритуалну симболику чиме показује размере својих моћи прибављених од зла. Илуминатски печат одобрења одавно показује да су мега пројекти попут Олимпијских игара и великих грађевинских захвата под њиховом контролом, попут медија и институција укључујући црквене које о сатанистичком ритуалном призивању Луцифера, слављењу Бафомета и потцењивању жртава током церемоније отварања тунела Готард нису рекле ни једну реч. И то је порука окултне елите: „Ми верујемо у овог што сте га видели, о вама мислимо да сте зомбији и стадо, и ви ту ништа не можете“.
Велики хадронски сударач има као свој симбол Шиву, бога разарања. Велики тунел Готард отворен је призивањем Луцифера.
Случајно, наравно. У Швајцарској, наравно. Као и свуда у свету, наравно.

АЈВАЗ, СТО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА ПОСЛЕ

Чини се да нема човека који је у XX веку тако систематично у себи уништавао свако Божје добро, трудећи се да своје лудило разарања пренесе на што више људи; пред крај XX века, века “атомске технике и прашумске етике”, његово име се уважава као име мага који је “мењао парадигму”, доприносећи победи “Новог Доба”. Реч је, дакако, о Алистеру Кроулију.

Рођен је као Едвард Александар Кроули у Лемингтону у Ворикшајру, године 1875, кад је умро Елифас Леви, чијом се инкарнацијом сматрао. Те исте године основано је Теозофско друштво и на свету се појавио швајцарски психоалхемичар Карл Густав Јунг, што окултисти стално доводе у везу, сматрајући ову годину једном од прекретница у историји обнове паганства.
Отац му је био богат пивар и члан секте “Плимутска браћа”, која је живела по строгим законима протестантског фундаментализма. Волео је да се поистовећује са злим ликовима Светог Писма, и кад га је мајка назвала “Велика звер 666”, он је радо прихватио да то буде, целога живота носећи тај надимак као мото свог рушилаштва.

Пошто је завршио школовање на Кембриџу, постао је члан окултистичке дружине “Златна зора”. Претходно је трошио новац на путовања и алпинизам, писао је поезију и веровао да је генијалан као Шекспир. У “Златној зори” Кроули упознаје њеног вођу Мек Грегора Метерса, са којим долази у магијски сукоб: он је на њега послао вампира, а затим, кад је Кроули одолео, Метерс му је магијом побио ловачке псе, на шта је Кроули позвао Веелзевула и послао га да “казни” Метерса (шта је Веелзевул урадио, осим што их је обојицу вукао за нос, није познато). Учитељ му је био неки Ален Бенет, са којим је извесно време живео, пре но што је Бенет отишао на Цејлон и постао будистички калуђер.

Крај 19. и почетак 20. века Кроулија затиче на путовању: лута по Индији, Цејлону, Кини,Мексику, и свуда тражи магијска знања. Упознаје тантризам и оријенталну магију, и изучава гатарску књигу Ји Ђинг, коју ће касније популаризовати Јунг.

Године 1904, осмог априла, у Каиру, кроз његову супругу Роуз Кели проговара “космичка интелигенција” Ајваз (или Аиваз). Она је била у стању транса, и дух је кроз њу саопштио Кроулију да се припреми за примање поруке која ће свету донети “окултну револуцију”. Од 8. до 10. априла 1904. Кроули је, као у грозници, записивао поруке које му је слао ђаво, маскиран као “космичка интелигенција”. Поруке су биле јасне: натчовек треба да коље и убија да би постигао циљ. У суманутој бујици речи, главни су Ајвазови налози: “Сваки човек и свака жена је звезда”, “Ти немаш другог права, осим да чиниш по својој Вољи”; “чини оно што хоћеш, и нека ти то буде једини Закон”. Ајваз каже да не треба имати ништа са “одбаченима и безвреднима”, и додаје: “Сажаљење је лоша навика Краљева; згази бедне и слабиће: ово је Закон Јаких, то је наш Закон и Радост Света”. Саставни део култа су “вино и чудне дроге”, које нису “штетне”. И лудило се наставља: “Пале не сажаљевај! Ја их никад нисам познавао. Ја нисам за њих. Ја не тешим. Ја мрзим утешеног и утешитеља”; “због тога ударај снажно и ниско и у пакао са њима, Мајсторе”; “нека у моје име тече крв”, “сажаљење нека буде одбачено: прокуни оне који сажаљевају! Убиј и мучи, не штеди, буди изнад њих”.

Кроулијева идеја, настала на основ Ајвазовог „откровења“ у „Књизи закона“ је да свет пролази кроз три религијске епохе – паганизма (матријархат), у коме доминира култ Велике Мајке (Изида), монотеизма (јудаизам, хришћанство, ислам), када се Бог поштује као Отац, и када се “потискују природни нагони” (Славински) и телемитство (Ново Доба), које је тријумф хермафродитног детета Хоруса. Кроули вели: “Уочите код људи ишчезавање осећања греха, јављање става дечје невиности и неодговорности, чудне примене сексуалног нагона, детињасто поверење у прогрес, праћено страхом од катастрофе налик на ноћне море”.

Завршена је хришћанска ера, ера Рибе, и почиње Доба Водолије. “Свуда се шири царстви детета”, каже Кроули. Нема осећања кривице, све је дозвољено. ( Зар то није пророковао Достојевски у “Легенди о Великом Инквизитору”, који Христу говори о бесловесно срећној дечици подложној свим врстама манипулације? То да је “човек – бог”, знао је и Кирилов, који је, да би своју тезу доказао, извршио самоубиство.)
“Чини како ти је воља” је замена за “Оче наш” и хришћанску молитву “Нека буде воља Твоја”. “Ограничење је грех”, тврди Кроули. Хорус који је ово објавио није нико други до, како кроулијевац Френк Рипел каже: “Крунисани, Победнички и Освајачки син”, који је Ајваз, то јест “Луцифер историјских хришћана чије име значи Доносилац Светла; Светла у значењу Истине и Слободе”.
Ђаво је Кроулију сугерисао да “Књига Закона” мења свет: прво издање је, каже Кроули, изашло девет месеци пре избијања Балканског рата који је сломио Блиски Исток, друго издање девет месеци пре Првог светског рата који је сломио Запад, треће издање девет месеци пре избијања Кинеско-јапанског рата који је сломио Далеки Исток… Четврто издање није стигло баш девет месеци пре почетка Другог светског рата, али је ту негде, у децембру 1937. Гинуће још много, много људи, јер тако треба да буде пре иницирања у “Нови Еон” свет се ради иницијације мора купати у крви…Тако је говорио Алистер Кроули – пре уласка у Хорусову епоху, свет се мора купати у мору крви.

Сто двадесет година од оглашавања Ајваза, сатанисти глобализма спремају купање света у мору крви.
Све ово изгледа као лудило, али је Кроули ипак био агент британске обаавештајне службе, коју је основао маг и окултиста Џон Ди, у доба краљице Елизабете Прве и Виљема Шекспира.
Када је изашла књига америчког историчара шпијунаже, Ричарда Спенса, појавио се и приказ те књиге. Вреди га прочитати.

Алистер Кроули (1875-1947), познат као „Велика звер 666“, највише се памти као практичар црне магије и отац модерног окултизма. Британска радиодифузна компанија (BBC) је 2002. године спровела анкету о сто најутицајнијих Британаца свих времена. Кроули је био на 73. месту. Кроули је био предмет неколико биографија, али ниједна не истражује његову наводну повезаност са британском обавештајном службом. „Већина биографа је ту идеју одбацила као пуко хвалисање“, рекао је Ричард Спенс, професор и челник Одељења за историју Универзитета у Ајдаху. Његова недавно објављена књига „Тајни агент 666: Алистер Кроули, британска обавештајна служба и окултизам“ открива нова лица Кроулијевог живота и поставља нова питања о његовом карактеру. Књига је почела као чланак који је Спенс написао за Међународни часопис за обавештајну и контраобавештајну делатност 2000. Након њеног објављивања, љубитељи историје и окултних из целог света почели су да контактирају Спенса са информацијама и траговима. Позивајући се на документе у британским, америчким, француским и италијанским архивама, Спенс је открио да је Кроули повезан са потапањем Лузитаније, британског луксузног брода који је торпедован 1915, када је страдало 1.198 људи на броду; потонуће је окренуло јавно мњење у многим земљама против Немачке у Првом светском рату. Кроули је такође помогао у сузбијању ирских и индијских националистичких завера, повлађивао Комунистичкој интернационали и играо је мутну улогу у бекству Рудолфа Хеса 1941. године. Тешко је разазнати где се Кроули као појединац и Кроули јавна личност преклапају. Спенс је заинтригиран Кроулијевом употребом окултног као покрића и подршке другим активностима. „Био је толико неомиљен и зао лик у јавности да вероватно ниједан одговоран обавештајни званичник не би помислио да га запосли“, рекао је Спенс. „Али сама чињеница да је изгледао тако невероватан као шпијун била је можда била најбоља препорука за његово коришћење.“ Спенс, чији му је упорни приступ историјским истраживањима донео репутацију „фрустрираног детектива“, започео је своју студију обезбеђивањем докумената које је сакупљало Војно-обавештајно одељење САД. Досије је открио америчку истрагу о Кроулијевим активностима 1918. године, што је такође довело до открића да је он био службеник британске владе. Касније је Кроули је тврдио да је дошао у САД као британски тајни агент са мисијом да се инфилтрира и подрива немачки пропагандни напор. ( То јест, Британци су послали Кроулија да води немачку пропаганду, али на начин који ће код Американаца изазвати одвратност, нап. В.Д.)„Он је заиста поткопао тај напор“, рекао је Спенс. „Његово писање било је претерана пародија немачког милитаризма који звецка сабљама.“ Активно је подстицао немачку агресивност, као што је напад на Лузитанију, са крајњим циљем да уведе Америку у рат. Радећи то, „Кроули је тачно следио жеље адмирала Хола, шефа британске поморске обавештајне службе“, рекао је Спенс. „Кроули је био вешт психолог аматер, имао је невероватну способност да утиче на људе и вероватно је користио хипнотичке сугестије у свом тајном раду“, додао је Спенс.

„Друга ствар коју је добро користио била је дрога. У Њујорку је спровео веома детаљне студије о ефектима мескалина (пејота). Позивао би разне пријатеље на вечеру, спремао им јела са каријем и дозирао храну мескалином. Затим је посматрао и бележио њихово понашање.” Спенс је приметио да су мескалин касније користиле обавештајне агенције за експерименте у модификацији понашања и контроли ума. Мерење степена до којег је његов окултизам био прорачуната маска „постаје сложено“, рекао је Спенс. „Из моје перспективе, на крају крајева, није толико важно да ли је био искрен или велики лажњак. Он је свакако био особа која је могла изгледати на један начин, а заправо је била нешто сасвим супротно.” Иако је био крајње неконвенционалан у свом понашању, „када је дошло до туче, Кроули је имао дубоку лојалност Енглеској“, рекао је Спенс. „Пошто је радио ствари о којима се није могло јавно расправљати, никада се није могао одбранити од разних оптужби, иако је покушавао да искупи своју репутацију.

Прочитајте још:  Јуриј Селиванов: Изгледа да је ипак био сломљен...

Због недоступности многих кључних досијеа и обавештајних података, „обељивање“ или пуко тумачење Кроулијеве репутације представљало је изазов за Спенса. Документима британске владе било је посебно тешко приступити. „Да сам тражио пољопривредну статистику, могао бих само да уђем и добијем их“, рекао је уз смех. „Али што више морате да тражите нешто, то је задовољство када добијете одговоре. Волим да решавам загонетке.“

Да додамо – официр британске Морнаричке обавештајне службе, Јан Флеминг, творац Џемса Бонда, коме је дао кодно име 007 ( под том личном шифром, где су нуле два ока, а 7 број магијских моћи, оперисао је Џон Ди лично) сарађивао је са Кроулијем у ратно доба, сматрајући да би он био добар иследник Хитлерове десне руке, Рудолфа Хеса, који је, на основу астролошких прорачуна, слетео 1941. у Велику Британију, верујући да ће се германском браћом са Острва склопити мега –дил. Био је одмах ухапшен, а Флеминг је рачунао на Кроулија због Хесове опседнутости окултним идејама.

Али, какве ово везе има са НАСА ракетним програмом? Није ваљда Кроули и с тим нешто петљао?
Не, није он, али његов следбеник Џек Парсонс јесте.

КРОУЛИЈЕВАЦ И АМЕРИЧКЕ РАКЕТЕ

Џек Парсонс је био једна од најутицајнијих личности у историји америчког свемирског програма. Био је марксиста, оптуживан за шпијунажу, али је он пре свега прихватио учење Алистера Кроулија, и био припадник Кроулијеве „удруге“ Ordo Templi Orientis. Као истински кроулијевац, изводио је ритуалну магију, укључујући протеривање нечистих сила пентаграмима, призивање моћи „Светог анђела чувара“ и свакодневно клањање сунцу.

Џек Парсонс је рођен као Марвел Вајтсајд Парсонс 2. октобра 1914. у Лос Анеђелсу. Родитељи су се бавили спиритизмом, који је у то време био помодна појава. Они су се развели због очеве прељубе, а пошто је мајка била из богате породице, њени су преузели бригу о Џеку. Усамљен као дете, Парсонс се одушевљавао научном фантастиком. Гутао је Жила Верна и часопис „Запањујуће приче“, где се први пут срео са идејом ракета које могу да лете у свемир. Прве огледе правио са својим другаром Едвардом Форманом. Два дечака су дизајнирала ракете на бази барута са алуминијумском фолијом. Поред занимања за ракетну технику, мали Парсонс је, начитавши се петпарачких прича фантастике и страве, пред спавање призивао ђавола.

У покушају да уразуми својеглавог сина, који је био толико растројен да је почео да занемарује школу, мајка га је послала у Војну школу Браун у Сан Дијегу. Џек је наставио да вежба са ракетама, па је избачен због дизања тоалета у ваздух. Извесно време је студирао на Стенфорду, а онда се запослио, током Велике депресије, која је утицала и на његову породицу, у Барутној компанији Херкул. Имао је деветнаест година. Бавећи се хемикалијама и муницијом, Парсонс не само да је научио више о својствима барута и његовом потенцијалу као ракетног горива, већ је повремено крао материјале са посла за своје и Форманове експерименте. Парсонс и Форман су наставили своје огледе после радног времена до касних двадесетих година 20. века.
До 1933. Парсонс је конструисао свој први ракетни мотор на чврсто гориво. Имао је само 29 година. Његово дечачко интересовање за магију и натприродно само је јачало како је даље залазио у ракетну науку.

Лични живот му је био, што се некад говорило, прилично „неуредан“. Парсонс је касније, као већ зрео човек, претворио своје имање у Оранџ авенији града Лос Анђелеса у боемско уточиште, издајући собе за становање уметницима, окултистима и онима који су напустили редовно школовање. Године 1934, он и Едвард Форман упознали су докторанда Френка Малину на неком предавању. И Малина се бавио ракетним истраживањима. Трио је убрзо успео да импресионира Малининог ментора др Теодора ван Крамана, и то толико да је дозволио младим инжењерима да спроводе експерименте у Гугенхајмовој универзитетској аеронаутичкој лабораторији – GALCIT. Са приступом ресурсима и опремом приватне високошколске установе, Калифорнијског технолошког института, у Пасадени, CalTech, трио је формирао GALCIT Rocket Resarch Group. Такође су радили нацрте за НАСА-ину лабораторију за млазни погон.

Између ракетних експеримената, три другара су причала о социјалистичким идејама, пили и пушили марихуану. Парсонс и Малина су чак написали сценарио за научнофантастични филм и представили га у неколико холивудских продукцијских кућа. Већина њихових експеримената се завршавала експлозијама, које су толико ужаснуле научнике у њиховом окружењу да су их прозвали „Одред самоубица“. Зато им је професор Фон Краман препоручио да вежбају на неком пустом месту. И заиста: у пустим областима у близини лабораторије њиховог факултета постојало је исушено корито реке Аројо Секо.

Са обе стране корита биле су стене, од којих се једна зове Ђавоља капија, јер је личила на главу са роговима. Неки мештани су веровали да је корито Аројо Секо пролаз у друге димензије, а Парсонс је схватио предности. Тамо је тестирао ракете, али годинама касније, вратио се да води ритуале са другим окултистима на истом месту.
За Одред самоубица, Аројо Секо је имао довољно простора да тестирају ракете и нудио је заштиту од њиховог неизбежног пада. За научнике са факултета, постојао је далеко мањи ризик да буду разнесени. На Ноћ вештица, 1936. године, тим је направио пробој: ракета је „мрднула“ у добром правцу. Иако успех није био потпун, Малина и његов тим били су одушевљени: „Тест је био успешан“, написао је родитељима. НАСА ће касније ово сматрати првим ракетним експериментима као увод у оно што ће постати Лабораторија за млазни погон.

Даљи експерименти су показали да постоји метод у лудилу Одреда самоубица: они су створили гориво које чисто сагорева и може бити ускладиштено а да не експлодира. Тамо где је шира научна заједница била скептична, америчка војска је видела потенцијал и понудила финансирање њиховог пројекта године 1939.
Парсонс је дању испитивао ракетне системе, а ноћу студирао хемију. Све више се одушевљавао телемитским учењима Алистера Кроулија, верујући у његову окултистичку папазјанију, која је укључивала древна египатска божанства, сексуалне ритуале и елементе далекоисточног и западног мистицизма. Парсонс је напустио студије хемије да би се прикључио Кроулијвој дружини ОТО.
Ракетне науке биле су у повоју, и више су биле научна фантастика и езотерија, а Парсонс је, од детињства, био љубитељ научне фантастике и окултизма. Један истраживач ове теме каже да је ракеташтво постојало у популарној култури, али на начин на који су постојали змајеви и путовање кроз време.“
Уопште, америчка прича о ракетирању пуна је необичних чињеница. Све почиње Робертом Х. Годардом, физичарем са Универзитета Кларк који је експериментисао са течним погоном. За Годарда, циљ ракете је био да достигне „екстремне висине“, иако то сам никада није успео. Следећи је Хитлеров научник, Вернер фон Браун, који је створио програм за „лет на Месец“. Америчка војска пребацила је фон Брауна и још 1.600 инжењера из Немачке у Сједињене Државе након распада Трећег рајха. Међу њима је био Артур Рудолф, директор пројекта за моторе Сатурн В („Прочитао сам Мајн Кампф и сложио се са много ствари у њему“, рекао је Рудолф новинару 1985. године, „Хитлерових првих шест година, до почетка рата, било је заиста дивно “).

Између Годарда и Вернера фон Брауна се нашао већ поменути Парсонсов другар, Френк Малина, чија је ракета прва достигла веће висине: 73 км у поређењу са Годардових 2,5 км. Он је основао НАСА-ину лабораторију за млазни погон. У доба Макартија, нашао се на удару као комуниста. Недавно декласификовани досијеи ФБИ показују да је Френк Малина заиста био члан Комунистичке партије.

Парсонсов научни рад је напредовао, без обзира на његову ексцентричност и чињеницу да је највише пара давао калифорнијској кроулијевској дружини. Напустио је своју жену због седамнаест година млађе свастике, а у складу са „сексомагијским“ праксама одржавао је више паралелних веза ( промискуитет је један од кључних аксиома „телемитске праксе“ ), узимао кокаин, метамфетамин и опијате.
Ускоро су га уклонили из фирме у којој је радио, па је почео да се дружи са Лафајетом Роном Хабардом, каснијим оснивачем сајентологије. Парсонс је писао Кроулију: „Хабард има изванредно искуство и разумевање у Магици. Из неких његових искустава закључујем да је у директном контакту са неком вишом интелигенцијом, вероватно својим анђелом чуваром. … Он је најтелемичнија особа коју сам икада срео и потпуно је у складу са нашим принципима.”

Парсонс и Хабард су започели операцију Babalon Working, серију са намером да инкарнирају телемитску богињу Бабалон у земаљском царству. Један од ових ритуала укључивао је Парсонсову мастурбацију уз Прокофјевљев Други виолински концерт док је Хабард хватао белешке и истраживао астралну раван. Веровали су да ће успети да призову Блудницу Вавилонску. Има индиција да су ступили у хомосексуални однос, што је њихов учитељ Кроули такође практковао. Парсонс је маштао да му се јави „Лејди Бабалон“ у виду црвенокосе жене. Ускоро се појавила риђа Марџори Камерон, за коју су веровали да ће родити антихриста. Видевши колико су забразили, чак је и Кроули почео да их сматра идиотима.

На крају баладе, Хабард је побегао у Мајами са Парсонсовом свастиком Саром и десет хиљада долара животне уштеђевине човека с којим је изводио магијске обреде. Са новом женом и готовином на претек, Хабард је купио јахте и почео да прави сајентологију. Самац и без новца, Парсонс је почео да ради на Навахо ракетном програму у North American Aviation у Инглвуду. Његов боравак у новој фирми био је кратког даха.

У доба макартизма, отпуштен је због перверзија. Још више је потонуо у окултизам, са намером да „пређе понор“ и сједини се са „универзалном свешћу“.
Од 1946. до 1952. је ушао у период маничне продуктивности. Написао је аутобиографију, ударајући на ауторитарност, корупцију, сексуално пуританство и цензуру. Незапослен као и увек, Парсонс је почео да ради за неку израелску ракетну компанију. Оптуживши га за шпијунажу, ФБИ му је забранио рад на поверљивим пројектима, трајно га спречавајући да опет нађе посао у америчкој ракетној индустрији.
Осрамоћени проналазач чврстог ракетног горива прибегао је подрумским експериментима. Он и његова нова супруга, Марџори Камерон, претворили су своју вешерај у лабораторију на првом спрату. Била је 1952, и изгледало је да ће ствари кренути са мртве тачке. Прилика је била у Мексику, где је власт желела да искористи Парсонсове инжењерске таленте за оснивање фабрике експлозива. Ипак, 17. јуна те године је погинуо – смртоносна експлозија је уништила доњу половину зграде, а он је задобио смртоносне озледе. Један од истраживача Парсонсове биографије истиче да је он био човек-ракета која се претворила у човека – бомбу, и експлодирала:“Од раног детињства писао је о жељи да оде на Месец. До тада, отићи на Месец у говору свакодневице је значило пошашавити. Лунатик, сама реч која значи лудак, долази од луна, месец.”

КРВАВИ СУКОБИ ОКО ЈЕРУСАЛИМА

За осми април 2024. предвиђено је да се на жртву принесе риђа јуница, у име Трећег храма, у коме треба да се устоличи месија јудаизма. O овој апокалиптичној узбуни се прича увелико: https://www.youtube.com/watch?v=PlFDFdX-zco&t=49s&ab_channel=GospelLessons; https://www.youtube.com/watch?v=wwkpTjhnuuc&ab_channel=AaronShaffier.
Почетак крвавог сукоба у Гази 2023. године ( до сада је страдало преко тридесет хиљада Палестинаца, са огромним бројем дечјих жртава ) везан је за напад Хамаса на Израел, о чему Наташа Јовановић пише:“Масовно ракетирање израелске територије окарактерисано је као одговор Хамаса на последње инциденте на Брду храма када су, према палестинским изворима, десетине израелских досељеника ушли у комплекс џамије Ал Акса у источном Јерусалиму како би обележили пети дан Сукота.

Палестинци тврде да хиљаде досељеника врше провокативне обиласке комплекса џамије на позиве ултранационалистичких јеврејских група, иако је према закону Јеврејима је забрањен улазак у било који део комплекса џамије Ал Акса. Јеврејима је дозвољено да посећују локацију Храма, али не и да се тамо моле или изводе било које верске обреде.“
Сукобу у октобру је претходио сукоб у априлу:“Након вечерње рамазанске молитве, 4. априла Палестинци су се забарикадирали унутар џамије, подстакнути извештајима да су Јевреји планирали да жртвују козу у том комплексу. Као одговор, израелска полиција је упала у џамију у опреми за разбијање нереда, ранивши на десетине људи, док је више стотина ухапшено. После сукоба, палестинске милитантне групе испалиле су ракете на Израел из Појаса Газе и Либана.“ Тада је полиција ушла у џамију након што је добила обавештајне податке да су бројни Палестинци тамо ускладиштили оружје с намером да нападну особље обезбеђења и израелске цивиле.“ Израел је већ водио четири рата са палестинским покретом отпора у Појасу Газе у последњих 15 година – 2008, 2012, 2014. и 2021. године. Од 2008. године израелско-палестински сукоби иза себе су оставили 308 израелских жртава и 6.407 палестинских.“

До када ће трајати ови сукоби?
„Мистички геополитичар“ Раде Јанковић нас подсећа да Блиски Исток морамо сазирати из религиозно – метафизичке перспективе:“Тада видимо: простор од реке Нила до Еуфрата, то је библијски простор на којем су се одиграли сви најзначајнији догађаји од постанка света до данас. Југозападно од Јерусалима је Мисир, данашњи Египат, из којег су Мојсије и Арон извели свој народ у обећану земљу, након „четири стотине и тридесет година“ пребивања, по старозаветном предању. Овде је Мраморно море које Господ „расцијепи“, како вели то исто предање, да начини пролаз изабраном народу, да „иду синови Израиљеви посред мора сухим.“ Овде је Синајска гора, на којој Мојсије прими десет Божјих заповести; и планина Морија на коју је Аврам повео сина Исака, јединца својега, одлучан да га жртвује Богу, али видевши његову одлучност Бог се обрадова и начини завет с њим: „кад си тако учинио и нијеси пожалио сина својега, јединца својега, заиста ћу те благословити и семе твоје веома умножити…“То је и свети простор – Света земља хришћана, муслимана и Јевреја. Овде су рођени Исус Христос и сви апостоли; по њој су ходали, ту боравили и проповедали Јеванђеље. Овде је света река Јордан у којој је Св. Јован Крститељ крстио Господа Исуса Христа; Маслинска гора, брдо Тавор и Голгота. Овде је место Преображења, Тајне вечере и Распећа.

Овде су настале прве хришћанске заједнице и прве хришћанске цркве, у Јерусалиму, Тиру, Дамаску. Овде је Брдо Храма, џамија Ал-Акса и камен са којег је Мухамед, по исламском веровању, на крилатом белом коњу узлетео на небо. Овде је и Велика џамија у Дамаску где се, како тврде муслимани шиити, чува глава Св. Јована Крститеља. Овде је највећа јеврејска светиња – Зид плача – остатак некада славног Соломоновог храма, који, по јеврејском предању, треба да буде обновљен у последњим временима.“
Ако се то зна, јасно је зашто се последња битка бије на простору Храмовне горе, где треба неутралисати муслиманску моћ и начинити Трећи храм, да би дошао јудејски месија, коме, верују неки, мора да се поклони човечанство.

У арапској четврти Јерусалима налази се једна од најважнијих светиња муслимана, врт са маслинама, Харам аш–Шариф (Свештено двориште) са чувеним џамијама Омаровом и Ал–Аксом. Њих муслимани поштују једнако с Меком. Када су у 7. веку освојили Јерусалим, победници су га назвали Ел Кудс, то јест, „Свето место“.
Арапски путописац, Ибн ал-Факих, писао је у 10. веку:„Јерусалим је пупак земље, Рај ће бити пренесен у Јерусалим и врата неба ће бити отворена над Јерусалимом. Ко се помолио у Јерусалиму, тај као да се помолио на небу. Једна молитва у Јерусалиму је боља него хиљаду молитава на другом месту. Бог опрашта ономе ко је дошао у Јерусалим; он се ослобађа од својих грехова. Ко је посетио Јерусалим тај ће ући у рај. Јерусалим су посетили сви пророци и били су ганути. Ко је постио у Јерусалиму један дан, тај је избављен од пакла. Ако ко дође у Јерусалим да моли од Бога да му дарује оно што му је потребно, неће стићи још ни да замоли, а већ ће све то добити“.

Значај Јерусалима се одређује тиме што је овамо, по исламском предању, долетео на крилатом коњу Ал–Бураку пророк Мухамед. На том месту, одвајкада познатом као Храмовна гора, сада стоји џамија коју Арапи називају Кубат ас Сахра („Купола на стени“). Њу је саградио калиф Омар, који је заузео Јерусалим. Зато се назива Омарова џамија. За израду њене куполе било је потребно 80 килограма чистог злата.

Унутар џамије, усред раскоши, плаветнила, позлате, мрамора и украса штрчи из земље огроман камен, стена с пукотином у средини. Јевреји је називају Евен ха–Штија, то јест, „Камен темељац света“, а Палестинци – Ал–Сахра (Стена). На том камену је, по предању, заједнички предак Јевреја и Арапа, Аврам, довео свог сина Исака да га принесе на жртву, али је у последњем тренутку Господ зауставио његову руку и Исак је остао жив. На Евен ха–Штији цар Давид је ставио таблице Завета које је добио Мојсије на гори Синају. Соломон је управо ту подигао знаменити храм.
Муслиманска легенда тврди да се много векова после овога на белом коњу Ал–Бураку, са ове камене стене узнео на небо оснивач ислама – пророк Мухамед. Муња је ударила право у камен, а ту је и отисак руке „анђела Џибријела“.

Јевреји не могу да се помире са чињеницом да је Омарова џамија на месту Соломоновог храма. Џамија на стени, по мишљењу радикалних јудаиста, мора бити ликвидирана. Важно је истаћи да ће, по учењу Православне Цркве, доласку антихриста претходити рушење Омарове џамије и подизање Трећег храма.
6. јуна 2005. године ултрадесничари из организације „Верни Храмовној гори“ направили су провокацију на месту које је свето за јудејце и муслимане, провокацију која се завршила сукобом с полицијом. Својевремено је била довољна посета Аријела Шарона, тада још лидера опозиције, на Храмовну гору па да тренутно букне пламен палестинске интифаде која је однела животе хиљада Арапа и Јевреја. По мишљену „храмоградитеља“, после рушења или „преношења“ исламских светиња у Меку треба да се одржи симболично полагање камена темељца за нови, Трећи храм.
Јерусалим у рукама муслимана изазвао је реакцију западних хришћана у облику крсташких ратова који су се завршили поразом папиних витезова. Хришћани нису успели, али су успели ционисти. Пет ратова за редом – од 1948. до 1982. године, ратова које су Арапи изгубили, задали су кобни ударац сну муслимана да само они треба да владају Ел Кудсом. Резултат тога је да је Израел прогласио Јерусалим за своју престоницу. Али то не значи да се вишемилионски муслимански свет помирио с губитком.
Руски путописац Сергеј Путилов каже:“Схватајући да им више никада неће поћи за руком да цео Јерусалим претворе у муслимански град, арапски лидери се сада залажу за поделу града и проглашење Источног Јерусалима за престоницу Палестинске државе. За ово право Палестинци су спремни да се боре до краја, не жалећи ни своје, ни јеврејске животе. У савременом делу Јерусалима где живе искључиво Јевреји, на угловима улица и скверовима стоји много каменова с нацртаним малим упаљеним свећама. То су места терористичких напада које су извршили Палестинци. Црвени пламичци означавају број жртава – незаштићених мирних становника који су пали од терористичких руку. Ови пак живе свега на неколико десетина метара од њих, у муслиманској четврти старог града. Ни моћна камена зидина коју је подигао султан Сулејман Величанствени, ни војни одреди на древним вратима, ни најновије наоружање нису у стању да зауставе ову кланицу. Након кратког примирја (худне) неминовно следи ново избијање насиља. И то тако непрекидно траје од 1948. године када је ОУН прогласила стварање двеју држава – палестинске и јеврејске.
Изгубивши све ратове против Израелаца, Арапи су на крају престали да бројно доминирају у Светој земљи, сачувавши само острвца некадашње владавине, рачунајући ту и стари град Јерусалима, на Западној обали реке Јордан и у сектору Газе. У тим крајевима су и концентрисане болне тачке блискоисточног конфликта. Да би се умилостивили бивши муслимански господари Јерусалима, чак им је било дато израелско држављанство. Али, упркос томе, мало ко од Палестинаца се помирио са уједињењем града под израелским вођством. Чак и ако би, као што то сањају израелски екстремисти, сви Арапи Јерусалима једном некуда ишчезли, због тога ипак Јерусалим неће изгубити свој огроман значај за муслимане. Јер у Ел Кудсу се налазе њихове највеће светиње, и то не само у духовном, него и у физичком смислу.“
Ту се налази и џамија Ал–Акса, то јест, „Далека“, коју су муслимански освајачи подигли 693. године на рушевинама византијске базилике. Кажу да се у време муслиманског светог месеца Рамазана овде окупља око 160 хиљада верника.

Зато Раде Јанковић подсећа да је Света Земља „есхатолошки простор – место где ће се одиграти сви догађаји последњег времена. У ваздуху се осећа напетост, нервоза, неко пригушено узбуђење – као у кафани пред општу тучу. Злокобно шкрипе столице, померају се столови, примичу се пепељаре и празне флаше. Светло само што се није угасило… Сви нешто ишчекују. Хришћани чекају Други Христов долазак и Нови Јерусалим са Неба; Јевреји чекају Месију (Месијах), цара и првосвештеника, да га устоличе у Новом Храму који ће изградити на темељима старог Соломоновог храма, на месту где се сада налази џамија Ал-Акса, друга по значају међу светињама у исламском свету; муслимани-шиити чекају дванаестог имама Махдија – „имама епохе“ (imam’i asr) – који ће изаћи у сусретање „Иси“ (Исус Христос) испред Велике џамије у Дамаску, где се наводно чува глава Св. Јована Крститеља, и одатле ће у „судњем дану“, заједно са Њим, повести „свети рат“ против Даџала (Антихриста). Да ли је онда гужва коју видимо на простору од Нила до Еуфрата, која сваким даном постаје све жешћа и опаснија, само у вези са нафтом и тероризмом? Мени се чини да су и нафта, и тероризам, и људска права, и мигрантска криза само изговори; ратови који се тамо воде и све што се у вези са њима догађа, у вези је са оним коначним есхатолошким питањима – „последњим загледањима у праоснову ствари“ – како каже Шпенглер. Геополитичка вредност овог простора, дакле, није у његовим материјалним богатствима, већ у његовој есенцији – јер је квалитативно различит од других делова глобалног светског простора.“

Прочитајте још:  Иван Ружичић – Угаони камен борбе против насиља

Постоји план за преуређење овог простора који је, каже Јанковић, „објављен на хебрејском, у часопису за јудаизам и ционизам Kivunim (Упутства), у Јерусалиму, фебруара 1982. године, под насловом: Стратегија за Израел у осамдесетим годинама.Текст је потом превео и објавио у Јерусалиму 17. јуна 1982. Израел Шахак, професор хемије на Хебрејском универзитету у Јерусалиму и тадашњи председник Израелске лиге за људска и грађанска права. У краћем уводу професор Шахак истиче: (1) „Следећи есеј представља, по мом мишљењу, тачан и детаљан план садашњег ционистичког режима (Шарона и Ејтана) за Блиски исток, који се заснива на подели целог подручја у мале државе и разградњи свих постојећих арапских држава; (2) Идеја да све арапске државе треба да се разграде у мале јединице, понавља се изнова и изнова у израелском стратешком размишљању; (3) Јака веза са нео-конзервативним мишљењем у САД је веома значајна; (4) План верно следи геополитичке идеје које постоје у Немачкој од 1890. до 1933. године, које су Хитлер и нацистички покрет прогурали у целини и одредили своје циљеве за Источну Европу. Ови циљеви, посебно подела постојећих држава, спроведени су 1939-1941. године, а само савез на глобалном нивоу спречио је њихову консолидацију у одређеном временском периоду.“Сâм план се састоји од 31. тачке у којима је детаљно разрађено политичко, културолошко и социолошко стање у свету и на Блиском истоку, као и њихова перспектива у будућности. За ову анализу битно је следеће: (1) план предвиђа да Израел мора да постане доминантна империјална сила на Блиском истоку; (2) да би то постао, Израел мора да разори све околне арапске државе на мале, и по могућности, међусобно супротстављене јединице.”

Крвави рат у Гази, који је до сада однео на хиљаде само дечјих живота ( палестинске деце, која ником и ни за шта нису крива ), јасно упућује да се план изводи несметаном жестином.
Како каже новинарка Светлана Васовић Мекина:“Тик уочи одлуке Међународног суда правде у Хагу којом је Израелу одређено да предузме „привремене мере“ у циљу спречавања геноцида над Палестинцима, израелски министар спољних послова одлучио је да на састанку са министрима спољних послова држава чланица Европске уније шокира саговорнике. Министар Израел Кац је тако колегама из ЕУ представио план за пресељење Палестинаца на вештачко острво које би било смештено у Средоземљу, са „погледом на Газу“. Ова идеја је додатно поткрепила оптужбе адвоката Јужне Африке који су пре тога већ упозорили на изјаве високих политичара Израела као доказ „геноцидних намера“ власти Тел Авива. Поред тврдњи да су Палестинци „људске животиње“ и да их треба „све истребити“, водећи израелски политичари нису се устезали ни од помињања библијских прича и „Амалека“, хушкајући на уништење палестинског народа. Не треба заборавити ни ништа мање суманути предлог према коме на Газу треба бацити атомску бомбу. Организације које се баве бригом за људска права, правни стручњаци и званичници УН осудили су позиве на помор Палестинаца, оценивши да се ради о нацртима за етничко чишћење Газе. Заједнички именилац свих тих спорних идеја је да се ради о израелској верзији „коначног решења“ за палестинско питање. У циљу смањења броја становника Газе, израелски званичници разрађују начине како Палестинце на силу иселити у погранични појас Египта, на Синајско полуострво, или прогнати на вештачко острво у Медитерану… Било је идеја и да се Палестинци депортују у Конго, а да се појас Газе трајно окупира новим, незаконитим јеврејским насеобинама. Сви ти планови су тако радикални и шокантни да су их одбациле чак и Сједињене Америчке Државе, главни савезник Израела, иако Америка сталним испорукама војног материјала влади Бенјамина Нетанијахуа већ месецима омогућава убијање Палестинаца. Нема сумње да је најбруталнија од свих израелских претњи она којом је израелски министар за наслеђе Амихај Елијаху пре неколико дана тражио, поново, да се „рат у Појасу Газе оконча атомском бомбом“. У интервјуу је истакао да „чак и у Хагу“ знају какав му је став, мислећи на Међународни суд правде (МСП). Елијаху је и у новембру изнео предлог да Израел на Појас Газе баци атомску бомбу. Јужноафрички правни тим је и Елијахуове изјаве укључио у образложење тужбе против Израела на највишем суду УН.“

Таква је цена Трећег храма.
И човечанство мора бити свесно чињеница.

ГЛОБАЛНИ ПОКОЉ ПРЕД НОВО ДОБА

Пре него што наступи Ново доба, Њу Ејџ, већ стотинак година уче окултисти, они који се противе морају бити побијени. Руски мислиоци, Вјачеслав Алексејев и Андреј Григорјев, у свом огледу о Њу Ејџу као религији антихриста, подсећају на речи Апокалипсе: „И учини да буду побијени они који се не поклоне лику звијери” (Отк. 13, 15).
Они такође истичу:“Могу ли се окривити њуејџери за то што спремају репресију?

Таква претпоставка ће се сигурно учинити апсурдном, нарочито ако се сетимо колико они говоре о љубави према човечанству. Нећемо, ипак, заборављати колико је крви већ било проливено ради изградње свеопште среће. Ослушнимо пажљивије оно што кажу њуејџери о „новој ери”. Њихова отвореност се чини чудном и претераном – ради се о … физичком уништењу оних који неће да прихвате „нову свест”. Они тај процес називају „очишћењем Мајке-Земље”. Дух „Спаситеља” с којим је успоставио везу Дејвид Спенглер је изјавио да не може бити никаквог компромиса са онима који ће се супротставити „новом мишљењу”. Позната међу њуејџерима пророчица Рут Монтгомери је у интервјуу новинама „Magic blind” (1986) изјавила: „Милиони ће преживети, а милиони (!) неће”, рекавши да не очајавамо, јер „у суштини смрти нема” – побијени ће бити једноставно пребачени у облику душа у друге светове. Дејвид Спенглер притом каже да ће они бити послати у „унутрашњи свет” (аналог ада) ради исправљења. Најпоразније је то да истребљење оних који друкчије мисле њуејџери планирају као својеврсни акт љубави. Џон Андерхил, на пример, пише: „Ми смо или израз љубави или њене супротности, и пошто настављамо да се поларизујемо, конфликт ових двеју сила је неизбежан, он ће наћи израза и на физичком плану – брат против брата, сестра против сестре… Међутим, нема разлога за страх – то је наш пут очишћења и уједињења”.

Треба рећи да се овакве изјаве тешко могу сврстати међу случајне примедбе за које се хришћански критичари тенденциозно каче. Аутори књиге „Нема потребе за Новом ером” (1988) која је написана са чисто световних хуманистичких позиција примећују да је „одвратна идеја „очишћења” популације општа карактеристика „Њу ејџ” покрета”.
Пројект „очишћења” је сасвим законит продукт окултне традиције чије су присталице одувек гајиле нетрпељивост према Цркви. Јелена Блавацка је према њој отворено изражавала своју мржњу. У писму махатми коју је Николај Рерих донео у Москву је изражено велико задовољство због рушења Цркве у Русији. ( Није наодмет навести цео текст писма махатми који је Николај Рерих донео бољшевицима: „Ми на Хималајима знамо шта ви радите: укинули сте цркву која је постала расадник лажи и сујеверја. Уништили сте малограђанштину која је постала проводник предрасуда. Срушили сте тамницу васпитања. Уништили сте породицу лицемерја. Спалили сте војску робова. Згазили сте себичне пауке. Затворили сте капију ноћних јазбина. Спасили сте земљу од издајица за новац. Признали сте да је религија учење свеобухватне материје. Признали сте ништавност личне својине. Погодили сте еволуцију заједнице. Указали сте на сврху познања. Поклонили сте се лепоти. Донели сте деци сву моћ космоса. Отворили сте прозоре двораца. Видели сте колика је неопходност грађења домова Општег Добра! Ми смо зауставили устанак у Индији када је био пре времена, такође смо потврдили правовременост вашег покрета и шаљемо Вам сву нашу помоћ утврђујући Јединство Азије! Знамо да ће се многа грађења обавити година 28–31–36. Шаљемо Вам поздрав, Вама који тражите Опште Добро!” Рерих је такође нудио Чичерину у име истих махатми кутију са светом, за Индијце, хималајском земљом да се стави „на гроб брата нашег Махатме Лењина” (Сидоров В. На врховима. Приче. М., 1988, стр. 52). У свему овоме је лако препознати високопарни стил самог Рериха. Највероватније је да се Рерих није ни са каквим махатмама сретао, већ да му је писмо издиктирао „унутрашњи глас”.)
Сам Николај Рерих је у брошури „Шамбала светлећа” (Новосибирск, 1991, стр. 11) прорицао да ће непријатељи Шамбале приликом успостављања „нове ере” бити уништени. Све то потпуно одговара пророчанствима Апокалипсе која кажу да ће антихристу бити дато да „ратује са светима и да их побиједи” (Отк. 13, 7).
По Апокалипси и Јеванђељима, пре него што завлада антихрист биће глобална криза – „невоља велика” (Мт. 24, 21). Јеванђеље о томе овако говори: „устаће народ на народ и царство на царство; и земљотреси велики биће по мјестима, и биће глади и помори, и страхоте и знаци велики биће с неба” (Лк. 21, 10–11). У учењу Блавацке рађање „нове ере” је, иако се повезивало са глобалним престројавањем на планети (спуштање и подизање континената), у целини третирано као дуготрајан еволуцијски процес. Даље се на тај догађај гледало као на резултат брзе, катастрофалне промене. Алиса Бејли је, например, прорицала промену нагиба земљине осе и глобалну планетарну катастрофу.

И, наравно, што више људи треба побити.

ЈЕДИНА ЖРТВА ЈЕ ХРИСТОС

Прича о црвеним јуницама и Трећем храму може се схватити само из перспективе Новог завета. Старозаветне жртве су окончане. Оне су биле праслика жртве Господње.
И Авељ принесе од првина стада својега и од њихове претилине. И Господ погледа на Авеља и на Његов принос (1 Мојс. 4, 4).
Руски тумач Литургије Иван Дмитревски јасно каже:“О свим древним приношењима жртава треба знати да су оне биле само сјенка будућих добара, а тијело је Христос (Јевр. 10, 1; Кол. 2, 17). Оне су биле праобраз свештенодејства Исуса Христа на Крсту и врше се и данас у Литургији. Како је Авељ принео већу жртву Богу по вери у будућег Искупитеља, тако и њоме би посвједочен да је праведник (Јевр. 11, 4); међутим нико не може да буде праведник без вере у Христа по речима пророка:Праведник ће од вјере жив бити (Ав. 2, 4); и свети Павле потврђујући ово каже: без вјере није могуће угодити Богу) (Рим. 1, 17; Гал. 3, 11; Јевр. 10, 38; 11, 6).
И начини Ноје жртвеник Господу, и узе од сваке чисте стоке и од свијех птица чистијех, и принесе на жртвенику жртве паљенице. И Господ омириса мирис угодни (1 Мојс. 20-21).
Свети Златоуст каже: „Свуда се даје праслика Христова и будућност описује у сенкама. Ако је јагње било жртвовано – то је образ Спаситеља, ако је во, и то је изображење Господње, ако су телад, ако је јуница, ако се нешто друго приносило, ако је то био голуб и грлица, све се то односило на Спаситеља.
И сазва Мојсије све старјешине Израиљске и рече им: изберите и узмите себи јагње или јаре по породицама својим и закољите пасху (2 Мојс. 12, 21).
Свети Јован Златоуст о пасхалном јагњету каже да је оно „било праобраз будућег, јер је то јагње праобраз другог Агнеца духовног и јагње Агнеца, оно је било сенка, а ово је истина.”

У старозаветну пасхалну ноћ требало је клати јагњад и јести их. Пасхална трпеза је обавезно подразумевала печено јагње. Али правила кошерне исхране заповедају да у месу не сме да буде крви. По сведочанству Јосифа Флавија, на Пасху у Јерусалиму клали су 265 хиљада јагњади. Ирод Агрипа, да би пребројао побожне породице, заповедио је да се жртве броје – показало се да их има 600 хиљада… Из тих стотина хиљада жртвених животиња требало је исцедити сву крв. Ако се узме у обзир да у Јерусалиму није било канализације, може се замислити која је количина крви која је ка Кедронском потоку текла кроз градске јарке. Кедрон тече између зида Јерусалима и Гетсиманског врта, у коме је Христос ухапшен. У предпасхалне дане Кедрон је био пун – не толико воде, колико крви. Пред нама је символ, који је родила сама стварност: Христа, Новозаветно Јагње, воде на смртну казну преко реке пуне крви старозаветне јагњади. Он иде да пролије Своју крв – да више не би било потребно да ико буде усмрћен. Јагњад су праслика Христа, Јагњета Божјег, Које искупљује грехе света. После Распећа и Васкрсења Господњег нема проливања жртвене крви ни јагњади, ни јуница – крв је пролио Богочовекм Христос, и Он нас, под видом хлеба и вина, причешћује Својим Телом и Крвљу на свакој Литургији.
То треба знати. Јер се води огромна духовна борба.

БОРБА ЗА РУСИЈУ И БОРБА ЗА СВЕТ

Данас се води огромна борба – светски сатанизам хоће да пленту окупа морем крви, да би довели луциферијанског месију. Русија им је стала на пут, и од њеног одолевања зависи хоће ли бити будућности човечанства. Али, борба оружјем само је секундарна. Главна борба води сe другде. Као што каже Димитрије Карамазов – ђаво се са Богом бори, а бојно поље су срца људска.
И Бог ће помоћи, ако има коме.

Русија се већ суочавала са безизлазима, и излазила је из лавиринта, силом Вишњега и својим страдањима.
Чак је и Стаљин, човек који је немилосрдно гонио веру, када је видео да Хитлерове трупе продиру незаустављиво све до Москве, схватио да прича о комунистичком интернационализму и совјетском патриотизму не помаже много, па је народу почео да се обраћа са „Браћо и сестре“, а да трупама даје имена руских светих ратника, попут Александра Невског и Димитрија Донског. Поглавар Московске патријаршије, митрополит Сергије Страгородски је 22. јуна 1941, кад Црква слави Сабор свих светих у земљи руској заблисталих (баш тог дана Хитлер је напао Совјетски Савез), позвао народ на борбу против туђинског освајача, а Црква је од народа сакупљала новчане прилоге и опремала артиљеријске јединице чији се остаци чувају на улазу у Донски манастир у Москви. Стаљин је чак допустио и извесно, мада надзирано, присуство свештенства у војсци, схватајући да ће се народ борити само за Свету Русију, и у Великом отаџбинском, а не „класном“ рату.

У Русији никад не заборављају да је Берлин ослобођен од хитлероваца 6. маја 1945. године, на Ђурђевдан. Маршал Жуков, који га је ослободио, звао се Георгије, по Светом великомученику и победоносцу Георгију, вољеном свецу свих православних. Истовремено, те године је и православни Васкрс пао на Ђурђевдан. Жуков је, сведочи његова ћерка Марија у књизи о оцу, потајно био православни верник, кога је још као младог официра благословио Свети Нектарије Оптински и рекао му да ће постати велики војсковођа. Како сведочи чувени, недавно упокојени, старац Јован Крестјанкин, Жуков је усред борби Другог светског рата наредио да се првим линијама фронта носи икона Казанске Богородице, а у борби против нациста повратио је чудотворну икону Богородице Гербовецке која се данас чува у Кијеву. Велики руски вајар Вјачеслав Кликов (умро 2006) подигао је на Мањежном тргу испред Историјског музеја Москве (покрај Красној плошчади, Прекрасног – код нас уобичајено названог „Црвеним“ – трга) споменик Жукову, који на коњу гази нацистичку заставу као што Свети Георгије убија аждају.

Зато се, на дан Сабора архангела Гаврила, други дан Благовести, морамо сетити – наш рат води Мајка Божја, која је, каже Благовештенски акатист, наша изабрана и непобедива Војвоткиња. Она је већ победила сатану.

ПОКРОВ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

Свети Јован Кронштатски је овако говорио о празнику Покрова Мајке Божје:”Дјева је данас присутна у Цркви и са збором светих невидљиво се моли Богу за нас. Овим кратким стихом свештене песме св. Црква прославља чудесни и сверадосни догађај који се збио пре 900 година у Константинопољу, који је тада још увек био православна грчка престоница, у саборној Влахернској цркви, у време свеноћног бдења, у недељу, када су овде били присутни цар Лав и царица са синклитом и мноштво народа. Град је био опкољен непријатељском војском и налазио се у потпуно незавидном положају. Сви, који су били у Цркви, ватрено су се молили. Пред погледом избраника Божијих, Христа ради јуродивог Андреја, човека чудесне светости, и његовог ученика Епифанија, под сводовима храма појавила се Мајка Божија, окружена зборовима пророка, апостола и мученика, као и анђелским силама у чијим се рукама блистао Њен омофор; Она је, пак, молитвено пружајући Своје руке према Богу ради народа, тим омофором прекривала и штитила народ, а непријатеље прогнала од зидина престонице и спасла је од разарања и пљачкања.

Љубљена браћо и сестре, који сте присутни и молите се у овом храму! Замишљате ли ви, верујете ли, осећате ли, да је и сада с нама у Цркви невидљиво присутна Мајка Божија са зборовима светих анђела и светих угодника Божијих и да се моли Богу за све нас? Уистину тако и јесте и бива, посебно кад постоји усрдна заједничка молитва…
Љубљена браћо и сестре! У сваком православном храму пред вашим очима појављују се превасходно иконе Христа Спаситеља, Главе Цркве; затим на иконостасу видите лик Мајке Божије, Началнице духовног црквеног здања; на северним и јужним дверима видите арханђеле Михаила и Гаврила; на иконостасу и на царским дверима свете апостоле и јеванђелисте, а затим пророке, мученике, светитеље, преподобне и праведне и све свете… Ви у храму видите васцелу Небеску Цркву. Црква је небо на земљи, у њој је, у молитвама и славословљима, непрестана заједница са Господом, Богородицом и свима светима; нигде нам тако очигледно и брзо не долази небеска помоћ и спасење, као у Цркви…”
Зато су православни народи увек веровали да их Пресвета Богородица води и штити у миру, и да их у рату никако не напушта. А сада се води велики, баш велики и страшан рат.

Помолимо се, у ове благовесне дане, Мајци Господњој и Светом архангелу Гаврилу, да развеју сатанистичке намере, победе црне војске луциферијанске и продуже нам живот ради стицања живота вечног и непролазног! Помолимо се за победу – не нашу победу, него победу Христове истине и правде, за могућност да народи сретну спасење, да на овом свету не остане ни трага од замисли злотвора који маштаре о „златној милијарди“ и прете човечанству уништењем. Немојмо губити наду, чак ни кад је најтеже, јер је Богочовек са нама и овог, осмог априла 2024, и у векове векова. Амин.

ЛИТЕРАТУРА ( ПО РЕДУ КОРИШЋЕЊА):

1.Свети Јустин Ћелијски: Догматика Православне Цркве, други том, https://svetosavlje.org/dogmatika-pravoslavne-crkve-tom2/14/
2.Свети Јустин Ћелијски, Житија светих за март, https://svetosavlje.org/zitija-svetih-4/
3.Сергеј Чапнин: Хришћанска есхатологија у одразу средстава за масовно информисање: митови и катастрофе као информациони мотиви, Чувајте се да вас ко не превари: Православље на међи векова, Београд, 2007.
4.Smriti Chaudhary, FACT CHECK: Why Lord Shiva’s Natraj Statue Is Installed At The European Nuclear Research Facility?, https://www.eurasiantimes.com/fact-check-why-lord-shivas-natraj-statue-is-installed-at-the-european-nuclear-research-facility/
5.Фритјоф Капра: Тао физике, https://www.ivantic.info/Ostale_knjiige/taofizike.pdf
6.Adam Man: Has Anyone Created a Black Hole on Earth?, https://www.scientificamerican.com/article/has-anyone-created-a-black-hole-on-earth/
7.Биљана Ђоровић: Окултна сатанистичка церемонија отварања тунела Готард, https://fbreporter.org/2016/07/10/%D0%B1%D0%B8%D1%99%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%92%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B-%D0%BE%D0%BA%D1%83%D0%BB%D1%82%D0%BD%D0%B0-%D1%81%D0%B0%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%87%D0%BA%D0%B0/
8.Richard B. Spence, Secret Agent 666: Aleister Crowley, British Intelligence and the Occult, Feral House, 2008.
9.Historian Reveals the Double Life of “The Great Beast 666”, https://www.lib.uidaho.edu/digital/uinews/item/historian-reveals-the-double-life-of-the-great-beast-666.html
10.Benjamin Welton, Occult Connections: The Strange Case of Ian Fleming, World War II, and Aleister Crowley, https://literary007.com/2014/07/23/occult-connections-the-strange-case-of-ian-fleming-world-war-ii-and-aleister-crowley/
11.Chaos magic. Aleister Crowley. Rocket science, https://www.supercluster.com/editorial/the-occult-history-behind-nasas-jet-propulsion-laboratory
12.Olivia Solon, Occultist father of rocketry ‘written out’ of Nasa’s history, https://www.wired.com/story/jpl-jack-parsons/
13.Justin Chapman: Exploring the Occult World of Jack Parsons, https://www.pasadenanow.com/main/exploring-the-occult-world-of-jack-parsons
14.George Pendle Strange Angel: The Otherworldly Life of Rocket Scientist John Whiteside Parsons 1st Edition, Kindle Edition
15.Alice Vincent, Sex, rocket science, and Satanism: meet Nasa’s real hidden figures,https://www.telegraph.co.uk/films/2017/02/17/sex-rocket-science-scientology-meet-hidden-figures-behind-nasas/
16.Наташа Јовановић, Дуга рука рата – шта је претходило офанзивном удару Хамаса на Израел из Појаса Газе, https://www.rts.rs/vesti/svet/5286703/duga-ruka-rata-sta-je-prethodilo-ofanzivnom-udaru-hamasa-na-izrael-iz-pojasa-gaze.html
17.Раде Јанковић: Геополитика блискоисточне кризе https://sloven.org.rs/srb/?p=10780
18.Сергеј Путилов: Пут у Свету Земљу под унакрсном ватром: молите се за мир Јерусалиму, Небо и земља ће проћи, али речи Моје неће проћи (Мт. 24, 35): Живимо ли у последњим временима, Београд, 2006.
19.Светлана Васовић Мекина: Коначно решење палестинског питања, https://www.pecat.co.rs/2024/02/konacno-resenje-palestinskog-pitanja/
20.Вјачеслав Алексејев, Андреј Григорјев: Схаватање „Њу Ејџа“ – религија антихриста?, Чувајте се да вас ко не превари: Православље на међи векова, Београд, 2007.

 

Владимир Димитријевић / Искра

БОНУС ВИДЕО:

За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

1 утисак на “ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: НАЛЕТ ЗЛОВЕСТИ И ПОБЕДА БЛАГОВЕСТИ – ОСМИ АПРИЛ 2024, САБОР СВЕТОГ АРХАНГЕЛА ГАВРИЛА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *