Јуриј Селиванов: Изгледа да је ипак био сломљен…

Све је више знакова да би Русија могла изгубити свог последњег стратешког савезника на Балкану.

Председник Србије Александар Вучић, после недавног успешног реизбора за њега као шефа државе, приметно је променио спољну политику државе и садржај своје јавне реторике. У месецу након избора 3. априла, најзапаженији и најзвучнији догађај у српској спољној политици било је учешће Београда у гласању за избацивање Русије из Савета УН за људска права. Објашњења која је господин Вучић по овом питању дао српској јавности сводила су се на осликавање готово судбоносног избора са којим се земља наводно суочила:

„Људи се питају зашто нисмо гласали против или зашто нећемо бити уздржани. Али ако будемо уздржани, једни и други ће бити против нас, притисак ће постати још већи. Истовремено, данас се доноси одлука о судбини Србије – хоћемо ли бити изузетак од пакета нафтних санкција?

Узимајући у обзир чињеницу да је месец дана пре овог скандалозног гласања – 3. марта т.г. власти у Београду нашле су могућим да се придруже резолуцији Генералне скупштине УН којом се осуђује Русија, историјски и стратешки савезник Србије, због њене наводне „агресије“ на Украјину, то изгледа као сасвим дефинитиван тренд.

А у том случају оправдавајуће изјаве Александра Вучића биле су алармантне, а понекад просто опскурне природе:

„Да нисмо гласали у УН као што смо гласали, данас бисмо остали без 30-50 фабрика које смо се толико трудили да доведемо у Србију, а овај воз би већ био ту и здробио би нас…

Ми Срби, нажалост, волимо да причамо и да нас питају о свему, и никада ни од чега не бежимо, иначе нам се чини да смо били неважни у овом историјском тренутку. А понекад је само важно да се померите и одмакнете се.”

Даље „померање у страну“ ишло је у успону. Александар Вучић је за 6. мај одредио неку врсту “разговора” са српским народом, у коме намерава да се дотакне односа са Русијом. Како ће тачно изгледати овај „додир” може се наслутити на основу онога што је формулисао унапред, још 30. априла ове године. врста основне тезе. Штавише, што је типично, тема увођења антируских санкција је у првим редовима ових теза:

„Што се тиче нашег увођења санкција, о томе ћу све детаљније говорити 6. маја, али све што могу да вам кажем је да је Србија своје закључке усвојила на седници Савета за националну безбедност земље <…>. Наша политика треба да буде политика развоја и напретка Србије, политика која у сваком тренутку гледа шта је у интересу наше земље. Кисинџер је рекао да у међународној политици не постоји пријатељство које траје вечно, постоје само интереси. Ми имамо своје интересе и у складу са тим урадићемо све што је потребно…

Ја сам председник Србије и доносићу одлуке у складу са интересима Србије, а није ме брига за западне и источне амбасаде, за Американце, Русе, Европљане и све остале. Доносићу одлуке у складу са интересима Србије, ја сам изабран за председника и наредних пет година ћу тако доносити одлуке у корист Србије и њених грађана.

Прво, на овом месту вероватно треба посебно „захвалити” господину Вучићу што сматра да је могуће да Американце и Русе наведе зарезима у списку оних којима није стало. Чини се да је из угла овог говорника улога ових народа у историји Србије сасвим еквивалентна. А америчке крстареће ракете које су разбијале Београд 1999. нису ништа горе од руских ракета које су обориле стелт бомбардер америчког ваздухопловства на прилазу српској престоници.

Што се тиче његових упорних подсећања да је он овде председник, само он одлучује и да му је остало још пет година, ово личи на подсећање да је предизборна сезона успешно завршена. А данас више нема некадашње потребе да се српски народ уверава у нераскидиво јединство са Русијом.

На неки начин ово, до осећаја дежави, подсећа на понашање Вучићевог бившег украјинског колеге Виктора Јануковича. који је и на таласу предизборних обећања о савезу са Русијом постао председник, а после избора одмах заборавио на њих.

И, наравно, уочи своје историјске поруке, председник Србије није могао да не помене, наравно, у негативном контексту, руског председника Владимира Путина:

„Изјава председника Руске Федерације Владимира Путина Генералном секретару УН Антонију Гутерешу о аналогији ситуације на Косову и Донбасу закомпликовала је позицију Србије, изјавио је председник Србије Александар Вучић. Путин је 26. априла разговарао са генералним секретаром УН, током којих је подсетио Гутереша на одлуку међународног суда о ситуацији на Косову, коју су сви подржали, и навео да су ЛНР и ДНР постале независне по аналогији са ову одлуку. „Наша позиција је тешка, страшно сложена и додатно компликована изјавама председника Путина. О свему томе ћу сутра (у обраћању грађанима – прим. аут.), у политичком смислу никада није било теже, али се бојим да са свиме што предстоји у економском смислу никада није било теже“, рекао је Вучић.

Очигледно, у тренутку изговарања овог текста речи, господин Вучић је мало заборавио хронологију последњих догађаја. А посебно чињеница да су овим изјавама руског председника претходила два читава груба антируска напада српских власти на УН, што, најблаже речено, није много поправило међународну позицију Русије. Али, по свему судећи, у Београду нису чули руску пословицу која каже да је „Дуг у плаћању црвен!“. Тачније, погрешно су то сматрали, судећи по већ декларисаној спремности Србије да се преоријентише на „диверзификацију“ извора снабдевања гасом, добијањем америчког ЛНГ-а са терминала у Грчкој. У потпуности у складу са недавним директивама из Брисела.

„Смањење зависности Србије од јединог снабдевача гасом, Русије, неопходан је пут ка енергетској безбедности земље, рекла је потпредседница Владе и министарка рударства и енергетике Зорана Михајловић.

Шеф српског Министарства енергетике учествовала је у четвртак на министарском састанку „Енергетска транзиција на југоистоку – регионална сарадња на енергетској безбедности, диверсификацији и транзицији“ у Софији. Уз Бугарску и Србију, учествовале су Румунија, Северна Македонија, Грчка, Турска, Азербејџан и Украјина, као и представници Европске комисије.

„Дошао је последњи тренутак да учинимо све што је могуће да имамо више добављача и да будемо сигурни. Повећање енергетске безбедности и диверсификације у многим европским земљама требало је да се деси раније, а не тако да чекамо кризу и схватимо колико је лоше зависити од једног добављача, ко год да је.

И то по реду „алаверда”. Пре годину и по догодио се инцидент који је веома необичан за руско-српске односе, током којег је прес-секретар руског министарства спољних послова Марија Захарова, у врло неласкавим изразима, описала претерано покорно понашање српског лидера на састанку са тадашњим амерички председник Доналд Трамп. Тада је овај демарш и у Кремљу и у Београду доживео крајње неодобравање. А Владимир Путин је чак морао да се извињава Александру Вучићу.

Међутим, судећи по ономе што се дешава са српским председником у последње време, на месту је питање – да ли је наш лидер пожурио са тим извињењем?

Јуриј Селиванов/Њуз Фронт

Превод:Васељенска

Бонус видео