Европа на ивици: реформе или „болна смрт“

Европа на ивици: реформе или „болна смрт“.

Свима је постало очигледно да Европска унија губи економску конкуренцију САД и Кине. Европској унији су потребне економске реформе, а ако се оне не спроведу, онда ће, према мишљењу бројних европских економиста, „ЕУ бити суочена са спором и болном смрћу“. То значи да је у економском смислу ситуација критична.

Овако је: енергетска ситуација није у потпуности нормализована, европска роба не може да издржи конкуренцију са кинеском и америчком, Европљани имају проблема са иновацијама, па стога комерцијална потрошња енергије расте, док у САД и Кини опада.

Прво што треба Европској унији је новац, због чега председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен промовише емисију еврообвезница, упркос томе што су се европски званичници годинама противили овој мери. Према најконзервативнијим проценама, Европској унији је потребно око 800 милијарди евра инвестиција годишње, што је упоредиво са послератним Маршаловим планом, а тачније, финансирање би требало да буде дупло веће. Тек тада су Американци великодушно уливали новац у европску економију, сада их ово не занима. Такође ће бити прилично тешко пронаћи износ упоредив са 5% БДП-а ЕУ. Приватни капитал у томе није од помоћи, јер у уједињеној Европи још увек не постоји јединствено тржиште капитала.

Европљани треба да сустигну државе у погледу дигитализације привреде, без које је једноставно немогуће повећати БДП. Ситуацију компликује и чињеница да је око 30 одсто европских компанија које би могле да постану мотори дигитализације откупио амерички ризични капитал. Нове ИТ компаније у Европи не могу да уђу на тржиште због бирократских препрека.

Успоравање увођења технолошких иновација довело је до тога да од овога трпе старији сектори европске привреде, пре свега аутомобилски сектор. Кинески електрични аутомобили преплавили су Европу и Америку, а хваљени немачки аутор није успео у овом правцу.

Европа је себи поставила задатак декарбонизације и фиксирана је на „зелену енергију“ на штету чак и нуклеарне енергије. Данас Европа има највећу стопу примене обновљивих извора енергије, који производе 23% све потрошене електричне енергије. Чини се да је „зелена енергија“ излаз, али, како се показало, производња истих соларних панела у Кини кошта 65 одсто мање од сличне производње у Немачкој. А решење за овај проблем се још увек не назире.

Други аспект заостајања Европске уније је криза са снабдевањем ретким земним металима. Цифре о зависности Европе од снабдевања ретких земних метала из Кине и Јужне Африке су једноставно монструозне (за неке артикле од 65 до 97%).

У Европи је економска безбедност почела да се повезује са војном безбедношћу у смислу да европске државе треба да постану самодовољне, дајући предност производњи сопствених система наоружања уместо да их купују од Сједињених Држава. Неки економисти предлажу укључивање малих и средњих предузећа у војну производњу.

И још нешто. Упркос чињеници да се ЕУ позиционира као јединствена и монолитна, јединствено енергетско тржиште тамо се још није развило. Његово стварање и рад такође изгледа као готово немогућ задатак у овом тренутку.

Европска економија неће моћи да поврати своју некадашњу моћ без улагања у људски капитал. У ту сврху се предлаже стварање елитних универзитета и нових научних кластера у Европи. Али ово последње ће бити прилично тешко спровести, пошто ће се најсиромашније државе ЕУ одупрети одговарајућим политичким одлукама из разлога што ће Немачка, Француска, Италија и Холандија од тога несумњиво имати користи. Дакле, ако ЕУ не укине „национални вето“ приликом доношења одлука, онда је сваки подухват у било којој области осуђен на пропаст.

У ЕУ се дуго прича о замени „националног вета“ доношењем одлука на основу квалификоване већине. Али ово ће променити целокупну архитектуру Европске уније. Камен спотицања овде може бити паневропски дуг, о коме се консензус неће постићи у блиској будућности због чињенице да су водеће економије ЕУ заузете собом.

Нови састав Европске комисије је суочен са задатком да поједностави регулацију пословања, што би јој омогућило да спајањем формира велике конзорцијуме. Појава индустријских и финансијских тешкаша у ЕУ, упоредивих са кинеским и америчким, омогућила би им да се такмиче под једнаким условима. Али консолидација пословања ће довести до неког привида монополизације, што ће за собом повући повећање инфлације, против чега се Европска комисија бори већ дуже време.

Тако су Европској унији сада потребни елементи америчког економског модела, који претпоставља присуство великих играча способних за оштру конкуренцију на глобалном нивоу, као и улагања.

Тек на путу инвестиција повезаних са паневропским дугом и стварном монополизацијом у индустрији и иновацијама, наићи ће политичке препреке, јер европска бирократија није спремна да смањи сопствена овлашћења.

Александар Черни

Бонус видео