Џепови друштвеног зла
Aко је ишта заједничко најуспешнијим нашим ТВ серијама у овој сезони – Јужни ветар, Тајкун и Калуп – онда је то нешто сасвим ново на обзорју домаће игране продукције: изненађујуће отворена критичност према друштвеном злу, које сасвим добро познајемо, а о коме упорно ћутимо. Изгледа да је младим ауторима сада прекипело. Ако је тачно да организовани криминал постоји и репродукује се захваљујући учешћу актера домаће политике, правосуђа, безбедности, полиције, привреде, спорта, медија, чак здравства и културе, а да не говоримо о тзв. грађанском сектору разних НВО и глобалистичких псеудоелита у илегалном и противправном промету добара, што се све заједно још сматра табуом, онда нам напретка нема док се та тама не расветли и кривци не приведу правди. Ово није посао филмских и телевизијских уметника, али је добро што овакве слике они сада јавно показују.
Неко је рекао да ће у ХХI веку ТВ серије заменити друштвени роман ХIХ и ХХ столећа и то се можда већ догађа. Пажња масовног гледалишта окреће се сада овим садржајима, а то је већ први и можда најважнији корак у правцу друштвеног преокрета који је неминован. Јесте, постоје Задруга и Парови и Звезде Гранда, али истовремено постоји једна шаролика, али агилна ауторска дружина која не оклева да се ухвати укоштац с демонима нашег времена; чини то у роду играног филма, на терену драмске акције, где смо је најмање очекивали.
ПОГОДИТИ У СРЖ ПРОБЛЕМА У томе је најдаље отишао Јужни ветар, а размере рецепције говоре да је погодио у срж проблема. Аврамовићев млади и харизматични јунак Петар Мараш (Милош Биковић) излази из затвора с идејом да се окане злочина и започне нови живот. Али то не иде; он се већ заразио подземљем и та несрећа га вуче у понор. Исту причу причао је пре више од пола века Живојин Павловић у свом првом филму Повратак (1966) који је, истовремено, био родоначелник тзв. црног таласа и прва велика улога Бате Живојиновића. Батин Ал Капоне рођен је у периферијским уџерицама око Црвеног крста и на дорћолској јалији, а прича је тачна, изворна, настала средином педесетих у исповести „вечитог робијаша“ Саве Јокића, које се Павловић некако домогао и поштено јој приписао сав свој успех. Садашњи Петар Мараш је син (или унук) београдског Ал Капонеа, трагичног антихероја друштвене маргине, који је донео одлуку да окрене лист. Оба јунака неће старо друштво, хоће „бољи свет“, желе децу, породицу, дом. Али ту су богови у лику Службе, којима не треба поштен грађанин, него доушник, сарадник и „заштићени сведок“. Реинтеграција је немогућа. Херој је осуђен на пропаст, затворен у круг непријатељских сила, што судбину Мараша повезује са црним таласом, што год ова синтагма значила.
Живојин Павловић је имао проблема с нимало митолошком Службом (ново име од 1964. за Титову тајну полицију – Удбу) и њеним легендарним шефом Пенезићем. У филму Повратак полиција на крају убија Ал Капонеа, што је било светогрђе и што Крцун није хтео да допусти ни по коју цену. Милиција је била наш чувар и (велики) брат. „Прво, не може се приказати да постоји криминал, јер њега нема. Друго, не може милиција убити невиног“, објашњавао је Жика Павловић. „Тада је владала догма да су милицајци анђели који лебде над социјалистичким грађанином. И данас је међу њима такав став, идеолошка засенченост читаве ствари“, истицао је Павловић још 2000. године, јер је у врховима полиције и даље видео људе из Крцуновог доба. Они су преживели до данас, хоће да каже Милош Аврамовић, показујући неке од њих на делу, само сада они воде коло злочина. Милиција Петра Мараша није ни чувар ни анђео него фактор организованог криминала.
Чауши истог великог шефа (међу којима је био и Марашев отац, одлични Диклић) сада су босови нарко-ланаца, који раде с Боливијом и Авганистаном и Бугарима и Миловим клановима и преко лешева згрћу милионе. Помало је невероватно да у нашем времену још постоје и дишу негдашњим идеолошким набојем (зову се Црвени, носе лењинске „фурашке“ и диве се совјетском филму Пастир Костја!). Тешко да би Црвени (Берчек, добро погођен, мада све време подсећа на лик који је већ играо у Балканским правилима Дарка Бајића), глава криминалне нарко-хоботнице, који се у скојевској младости одушевљавао филмовима Грише Александрова, могао да досегне до овог времена; имао би данас преко деведесет година. Замислите шефа мафије у десетој деценији! Али такви џепови прошлости толико су урасли у наше друштвено ткиво да у серији одржавају ону „дубоку историју Истог“ (Ролан Барт), дакле функционишу као метафора зла, макар да су знаци једног бившег времена. Аморалност Титове тајне полиције и дуговечна отимачина без скрупула и одговорности примила се и постала жива парадигма нашег доба. Само што је друго време, што београдским подземљем не севају више песнице и понеки нож, него праште хеклери и тутње хеликоптери. Наше време је далеко суровије него Павловићево и Јокићево. Још ћемо се сретати са Црвеним, наговештава Аврамовић, планирајући нову сезону Јужног ветра са „шиптарском везом“, куда се, после обрачуна с Бугарима и милогорцима, запутио шеф велике мафије.
ДЕЦА И УНУЦИ ЦРВЕНИХ Можда Црвени више и не постоје, али Србијом харају њихова деца и унуци, што се нарочити види у ТВ серији Тајкун, коју је написао Ђорђе Милосављевић, а режирао Мирослав Терзић. Већ у бриљантној експозицији „крсне славе деце комунизма“, о којој смо писали на овим странама, аутори нам представљају нову класу беспоговорно лојалних тајкуна, коју власт употребљава и баца, тј. „пушта низ воду“ кад одиграју своје. Та нова класа потомак је и клијент оне Ђиласове. Њих знамо и могли бисмо их набројати у поноћ и у подне. Они су нова парадигма истог, старог друштвеног зла, обележеног пљачком, корупцијом и злочином, која постаје закон нашег доба. Тајкуни су и даље под паском својих очева (скрећемо пажњу на персоне оца Стојана, Кашанина и судије Недића у Тајкуну), али главну оперативну улогу игра бивши припадник Службе са карактеристичним именом Балша, трослојна морална ругоба и цинични зликовац (више него убедљиви Марко Баћовић). Ту је све речено, мада остаје још штошта да се дометне. И добро се види да сви ови ликови не потичу из деведесетих, како би хтели њихови тумачи из неолибералних медија, него је ствар, очито, много старија: то је проклетство Србије откада се у њу уселио демон Броза и злодух Коминтерне, који му је предао Бугарин Караиванов и који је бравар зналачки уградио у свој кошмарни сан. Главни рачуни стижу сада нама на наплату, знала то деца комунизма или не.
ОД НАРОДА ОДМЕТНУТА СРПСКА „ДУБОКА ДРЖАВА“ Да су бескрупулозност и морални суноврат постали главна обележја нашег света показује и најкраћа од ове три, серија Калуп Вука Ршумовића, заснована на аутентичним друштвеним траумама из наше новије прошлости, у овом случају на познатој афери крађе и продаје новорођенчади, која још није добила судски ни политички епилог. Фабула се заснива на реалним догађајима и прати истрагу бившег полицајца кога изнајмљује група родитеља несталих беба. Истрага је открила да су у аферу умешане акушерске екипе, управне службе и начелник полиције, поткупљен да би, у датом моменту, заташкао „случај“. Све до овог тренутка радња тече под извесном хипотеком Шавова МирославаТерзића, најбољег нашег играног филма прошле и неколико новијих сезона, који прича једну сличну причу, тј. заснива се на наративу крађе и продаје деце.
Са становишта друштвене критике Ршумовић наставља тамо где је стао Терзић. Пронашавши кривце и препуштајући их правди, полицајац (агилни Мишо Обрадовић), коме су вратили значку, одлази право у Парламент и тамо, на „јавном слушању“, у емотивном говору, без зазора оптужује систем што не санкционише ни кршење закона ни доказану корупцију. Тако један од шрафова механизма постаје „звиждач“ (нешто попут др Стокмана у Ибзеновом „Народном непријатељу“) и гласно показује пукотину која генерише ово патолошко стање. Изреченом се може веровати, јер потиче из пера не фиктивног него стварног судије Апелационог суда (који се, сасвим „неочекивано“, јавља као један од креатора ове серије), чиме се трилер на крају претвара у озбиљну осуду. Ето чега се у својој обести досетила наша хоботница! Да мајкама отима децу и продаје их на црном тржишту! Треба ли још шта? Има ли црње слике полуделе и од народа одметнуте дубоке државе, чији се конци сплићу пред критичким објективом?
Божидар Зечевић / Печат
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.