Проф. др Миломир Степић: ТАЛАС ПРОМЕНА У АМЕРИЦИ ТЕК ЋЕ СВОМ СИЛИНОМ ЗАПЉУСНУТИ ЕУ

Талас промена у Сједињеним Америчким Државама тек ће да свом силином запљусне Европску унију. Немачка сваким даном све више показује да је у глобалним размерама ипак само “тигар од папира”.

Под америчком окупацијом још од краја Другог светског рата, она није ништа више од вазала силе са друге стране Атлантика. Више представља подизвођача америчких послова на европском тлу, него аутономног “играча”. Своју моћ засновану првенствено на економији (сада већ рањивој) показује махом над европском “ситном боранијом” уцењујући је инвестицијама и трговинском разменом. Промене на европском “источном плућном крилу” и могући историјски компромис са Русијом дефинисаће будућу позицију Немачке.

Ово, у разговору за “Новости” истиче професор др Миломир Степић, геополитичар и научни саветник Института за политичке студије.

Није искључено да ће Немачка у новој констелацији обухватити интересну сферу од Северног и Балтичког мора на северу, до Јадрана на југу. За Србе је важно докле ће се тај појас простирати на Балкану – додаје проф. Степић.

Да ли победа Трампа “обећава” да ће се САД одрећи политике хегемоније по сваку цену?

– Добровољно свакако неће. Захваљујући победи у Другом светском рату, а потом и у Хладном рату, САД су оствариле огромне аквизиције, нарочито на геополитичком и геостратегијском плану. Погледајмо само колико имају војних база широм света и како су оне прецизно распоређене. То су полуге (над)моћи. Трамп ће поступити мудро и у крајњој линији у америчком интересу ако буде схватио и поступио не више у униполарном, већ у мултиполарном кључу. Оцењују га као прагматичног политичара, а брзо ће се видети да ли то заиста јесте.

Балкан је синоним геополитике

A да ли у деловању великих сила на Балкану, независно од промена режима, постоје геополитичке константе?

– Балкан је синоним геополитике. За Балкан важи да је “земља граничара, у процепу светова”, “прецизни сеизмограф глобалних геополитичких потреса”, “буре барута”… Стога се овде налази “балкански геополитички чвор” интересних вектора и активан процес познат под именом балканизација. Идеологије се мењају, режими долазе и одлазе, али геополитичка правила на Балкану као евроазијском мосту остају. Нису ли слом СФРЈ и догађаји који су уследили били увод у оно што се сада догађа? Зар није почетак агресије на СРЈ 1999. довео до “заокрета Примакова” (његовог авиона над Атлантиком), који ће у историји остати забележен као најава заокрета у глобалним односима и симбол почетка мултиполаризације поретка? Може ли се оспорити да је питање Косова и Метохије поделило свет на оне земље које “независно Косово” признају и оне које то не чине, што је данас мање-више глобална продела на проамеричку и антиамеричку страну.

Трамп је најавио крај рата у Украјини. Да ли је могуће да се појави амерички мировни план који би задовољио минимум руских интереса?

– Будући да нови председник Америке најављује крај рата то само значи да САД њиме и управљају, у шта нико и није сумњао. Ако себи дозволимо да тумачимо руске интересе, онда су они потпуна победа против САД на челу колективног Запада у украјинској ратној арени. Конфликт је, у ствари, много дубљи него што изгледа, Русија га (пред)води за промену таласократске доминације која мање-више траје од Колумба и Магелана. Било би за њу погубно да направи трули компромис и сада се заустави на том путу. Када је у проблему, Запад се одмах залаже за (лажни) мир, хоће (јалове) преговоре и тражи потписивање (безвредних) уговора. А у том “завођењу за Голеш планину” Запад је ненадмашан. Ваљда су Руси нешто научили на српском искуству.

ЕУ је свој процват доживела након рушења Берлинског зида. Да ли је опредељивање за ЕУ у овом моменту опредељивање за прошлост, посебно у околностима победе Трампа јер би могла остати заробљена у својим превазиђеним глобалистичким циљевима?

– ЕУ је анахронизам, превазиђена интеграција, са неизвесном будућношћу у преобликованом свету. Њена постбиполарна експанзија текла је упоредо са експанзијом НАТО, односно са постхладноратовским ширењем трансатлантског макромостобрана и поплавом глобализма током тзв. униполарног тренутка. Био је то још један у низу показатеља да између “две организације Западне цивилизације”, како их је идентификовао С. Хантингтон, нема суштинске разлике. Њихови званичници и сами истичу да се ради о “аверсу и реверсу”, “левој и десној нози”, “софтверу и хардверу”, да су “на истом броду” и “да није било НАТО, не би било ни ЕУ”. Нема разлога да им не верујемо. И заиста данас од 27 чланица ЕУ само четири нису у НАТО и од 30 европских чланица западне војне алијансе (укључујући Турску) само седам нису у ЕУ. При томе, оне најмоћније су у оба савеза.

Познавајући вишедеценијско искуство Турске, шта Србију још може да сачека “на европском путу”?

– Отпор који ЕУ пружа пријему Турске је свеобухватне, а пре свега религијске, односно цивилизацијске природе. Уосталом, ЕУ чак и у напону снаге који је одавно прошао не би успела да интегрише тако различиту, пространу и многољудну државу. Једном приликом неки посланик у Европском парламенту је узвикнуо: “Шта, зар хоћете да граница ЕУ (тадашње ЕЗ) буде у Курдистану?” Србија са ЕУ има суштински аналогно, мада и далеко болније искуство. Иако се пропагандно маргинализује, није се овде заборавило да је већина чланица ЕУ као саставни део НАТО учествовала у оружаној агресији на нашу земљу 1999.

Шта би српској држави и народу донело чланство у БРИКС? Које су политичке и економске предности у односу на ЕУ?

– БРИКС је организација која окупља “светску већину”, како би то рекао савремени руски мислилац С. Караганов. Ту су долазеће силе и креатори мултиполаризације света: најпространија и природним ресурсима најбогатија држава, Русија, потом две најмногољудније и економски веома експанзивне земље – Индија и Кина. Ту је и велика већина све утицајнијих муслиманских земаља и популационо експанзивног тзв. глобалног Југа на путу убрзаног развоја и са огромним тржиштима. Што блискији односи, па и само чланство у таквом “клубу” Србији би донело немерљиве користи у односу на уцењивачку, а посрћућу ЕУ, која не само да има кризу идентитета, већ се суочава са нерешивим савременим изазовима у политичком, безбедносном, економском, демографском и другом смислу.

Да ли је могуће ускладити важећу доктрину Србије чија се суштина изражава у “спољној политици на четири стуба” са учешћем на састанку Европске политичке заједнице чији је циљ мобилизација и уједињење земаља у антируској политици?

– При ослањању Србије на “четири стуба” то “оптерећење” није равномерно распоређено. Очигледно је да Запад има приоритет, будући да “ЕУ нема алтернативу”, зар не? Европска политичка заједница је још једна (пара)атлантистичка формација, ad hoc формирана 2022. како би ојачала антируски фронт Запада и чвршће везала чланице ЕУ и остале европске земље на том фронту. Али, осим дебатне, њена улога је минорна. На недавном скупу те организације у Будимпешти јесте учествовала и Србија, али и тзв. Косово.

Има ли основа за одушевљење са којим је Трампова победа дочекана међу Србима, нарочито у Републици Српској?

– Срби се надају да не може бити горе него раније. Мада, одушевљење може убрзо да спласне. Као практична особа, могуће је да Трамп почне да више уважава стање на терену, тј. чињеницу да је БиХ “немогућа држава” и да даља настојања да се унитаризује воде само расту дестабилизације. Дакле, амерички “незавршен посао на Балкану” могао би да добије другачије значење: уважавање Републике Српске као фактицитета и допуштање могућности њеног “раздруживања” од ФБиХ. Али, аналоган приступ у случају Косова и Метохије био би погубан по интересе не само Србије, већ укупног српског корпуса. Пред политичком номенклатуром Србије велики је задатак да то предупреди.

Наташа Јовановић / Новости