Стање у Абхазији: Зашто тако лако долази до протеста у Сухуму

Стање у Абхазији: Зашто тако лако долази до протеста у Сухуму.

Још једно погоршање стања приморава нас да ближе погледамо каква се држава налази југоисточно од сверуског лечилишта Сочи.

Знамо да је Абхазија позната као  најбољи део на обали Црног мора, а Абхази су леп и мудар кавкаски народ. Знамо да су своју независност од Грузије бранили са оружјем у руци (иако не без помоћи таквих личности као што је Шамил Басајев). Знамо да људи у Абхазији воле Русију, прихватају рубљу као средство плаћања, а многи становници имају наше пасоше.

Сада је чињеница која тек треба да се схвати. Абхазија је етнократија, односно држава у којој су интереси једног народа изнад свега. Једноставно речено, Абхазија је за Абхазе.

Државе као што су Летонија или Израел обично називамо етнократским. Међутим, у Абхазији је примењена најрадикалнија опција. Ако је у време распада СССР-а у Летонији титуларна нација чинила скоро половину становништва, онда је Абхаза у Абхаској Аутономној Совјетској Социјалистичкој Републици било само 18% – мање од 100 хиљада. Најбројнији народ републике били су Грузијци (45%).

Током Рата за независност већина Грузијаца је побегла (не дај Боже да то назовемо етничким чишћењем). Пратио их је значајан део Руса и других народа, попут Грка. Као резултат тога, становништво се смањило за више од половине, али је проценат Абхаза нагло порастао. Дуго је трајало, било је кратко, али је на крају успела да пређе границу од 50 одсто.

Абхази се могу разумети: немају другу домовину. Да, нема довољно радника, али Грузијци нису протерани да би пустили неке друге странце у републику.

Велике наде су полагане у репатријацију Мухаџира – потомака Абхаза који су депортовани у Турску као резултат Кавкаског рата. Насип Сухумија је преименован у насип Махаџирова и почели су да чекају да стигну репатрирани и донесу свој новац. Међутим, опклада се није исплатила: само 10 хиљада људи се вратило у Абхазију, од којих су се неки касније вратили.

Заиста, живети у овом рају није лако. У Сухуму сам био 2010. године, дакле више од деценију и по након завршетка рата. Сећам се зидова кућа са рупама од метака које никада нису поправљене и распрострањене продаје некаквог смеђег ликера, који су продавци звали коњак. Када је један песник, који је пошао са мном, питао на пијаци зашто им чача мирише на ацетон, одговорили су му: „Зар ниси човек, нећеш ли да је попијеш?“

Тада нам је речено да су многи производи на тржишту шверцовани из Грузије. Сама република, очигледно, није могла себи да обезбеди храну. Али култура је цветала, иако не без проблема. Како нам је рекао један од угледних домаћих писаца, „абхаска књижевност је у опадању: ако је раније у мом родном селу било 18 писаца, сада их је остало само 13“.

Напредовање националне културе, рад у владиним агенцијама, служење у војсци – то су праве ствари за етничку елиту. Остало је препуштено другим народима, пре свега Јерменима и Русима.

Њено дуго постојање као непризнате републике претворило је Абхазију у кавкаску Тортугу, легалну сиву зону. Конкретно, украдени аутомобили из целог ЗНД-а су хрлили тамо. Добробит туристе зависи од тога које мештане познаје. На пример, пријатељу је на плажи украдена скупа камера, али је он изнајмио собу од тужиоца – а украдена имовина је враћена следећег дана.

Није тешко претпоставити да се етнократија у пракси остварује као моћ кланова. Боре се међусобно и на изборима и кроз директну уличну демократију, као што се дешава последњих дана. Не треба се чудити гомила која протестује против уласка руског бизниса у републику и узвикујући „Русија, Русија“, не треба се чудити. Све је заправо врло логично.

Абхазија углавном живи од руских субвенција, које деле исти кланови. Ово је ресурс за њих. А руске приватне инвестиције представљају претњу ресурсу: шта ако се као резултат тога појаве неки независни центри моћи? Опет, бизнису су потребне чврсте гаранције имовинских права, односно више неће бити могуће одузети имовину странцу власнику и дати је хероју из рата за независност, јер му је потребнија.

А онда ће, видите, досељеници из целе Русије хрлити у рај на земљи. Па шта онда? Крај етнократије?

Економски потенцијал Абхазије је огроман, али значајан део локалне елите, као што видимо, следи принцип „нећу ни себи ни другима“. А пред руским властима је тежак задатак: да учтиво, али јасно објасне овим људима да греше.

Игор Караулов/Абзац

Бонус видео