Раде, сине, немој мајке заборавит…
Раде, сине, немој мајке заборавит…
Српском књижевнику Иви Андрићу је на данашњи дан 1961. године уручена Нобелова награда за књижевност, коју је примио на свечаности у Стокхолму пред 700 званица и шведском краљевском породицом у дворани Концертне палате Шведске академије.
Било је то високо признање писцу који је романима “На Дрини ћуприја”, “Травничка хроника”, “Проклета авлија” и низом других дјела приказао свијету до тада мање познате људе и судбине са балканског подручја.Нобелов комитет образложио је награду “епском снагом којом је Андрић обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.
Андрић се бесједом “О причи и причању” захвалио за признање.Истовремено, у бесједи у име Нобеловог комитета наведено је: “Андрић носи у себи много њежности за људе, али не узмиче пред страхотама, нити пред насиљем, које у његовим очима потврђује стварност зла.
Он је писац који је мајстор једног сасвим личног, оригиналног круга мотива.Андрић отвара једну досад непознату страницу свјетске хронике и обраћа нам се из дубине напаћене народне душе Јужних Словена”.
Награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде Андрић је поклонио за развој библиотекарства у БиХ.
На дан годишњице уручења Нобелове награде Иви Андрићу, доносимо одломак из романа “На Дрини ћуприја“.
“Већ је шеста година прошла од посљедњег купљења овог данка у крви, зато је овог пута избор био лахак и богат; без тешкоћа је нађен потребан број здраве, бистре и наочите мушке дјеце између десете и петнаесте године, иако су многи родитељи сакривали дјецу у шуму, учили их да се претварају да су малоумни или да храмљу, одијевали их у дроњке и пуштали у нечистоћи, само да избјегну агином избору. Неки су и стварно сакатили рођену дјецу, сјекући им по један прст на руци.
Изабрани дјечаци отпремани су на малим босанским коњима у дугој поворци даље. На коњу су била два плетена сепета, као за воће, са сваке стране по један, и у сваки сепет стављен је по један дјечак и са њим мали завежљај и колут пите, посљедње што носи из очинске куће. Из тих сепета, који су се једномјерно клатили и шкрипали, вирила су свјежа и преплашена лица уграбљених дјечака. Неки су мирно гледали, преко коњиских сапи, што је могуће даље у родни крај, неки су јели и плакали у исто вријеме, а неки су спавали, са главом прислоњеном уз самар.
На извјесном одстојању од посљедњег коња у овом необичном каравану, ишли су раштркани и задихани, многи родитељи или рођаци ове дјеце, која се одводе заувијек да у туђем свијету буду обрезана, потурчена и да, заборавивши своју вјеру, свој крај и своје поријекло, проведу живот у јањичарским одама, или у некој другој, вишој служби Царства. То су биле већином жене, понајвише мајке, бабе и сестре отетих дјечака. Кад би се сувише приближиле, агине сухарије би их растјеривали ударцима својих бичева, нагонећи на њих коње уз гласно алакање. Оне би се тада разбјежале и посакривале у шуму поред пута, али би се мало послије опет скупљале иза поворке и напрезале да сузним очима још једном угледају изнад сепетке главу дјетета које им одводе. Нарочито су упорне и незадрживе биле мајке. Оне су јуриле, газећи жустро и не гледајући гдје стају, раздрљених груди, рашчупане, заборављајући све око себе, запијевале су и нарицале као за покојником , друге су распамећене јаукале, … обневидјеле од плача налијетале право на сухаријске бичеве и на сваки ударац бича одговарале безумним питањем: “Куд га водите? Куд ми га водите?” Неке су покушавале да разговијетно дозову свога дјечака и да му дају нешто од себе колико може да стане у двије ријечи, неку посљедњу препоруку или опомену за пут.
– Раде, сине, немој мајке заборавит’…
– Илија! Илија! Илија! – викала је друга жена, тражећи очајно погледом познату, драгу главу, и понављала је то непрестано као да би хтјела да дјетету усијече у памет то име које ће му већ кроз који дан заувијек бити одузето.
Али пут је дуг, земља тврда, тијело слабо, а Османлије моћне и немилосрдне. Мало по мало те жене су заостајале и заморене пјешачењем, гоњене ударцима, једна прије друга послије, напуштале безизгледан напор. Овдје, на вишеградској скели, морале су да застану и најупорније јер их на скелу нису примали а преко воде се није могло. Ту су могле мирно да сједе на обали и плачу, јер их нико више није гонио. Ту су чекале као окамењене и неосјетљиве за глад, жеђ и студен, све док не би на другој обали ријеке још једном угледале отегнуту поворку коња и коњаника како замиче ка Добруну, и у њој још једном наслутиле рођено дијете које им гине из очију.”
Катера.Њуз
Бонус видео
За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.
