„Убијали су нас из злобе”: украјински војници стрељали малолетну децу и инвалида пред повлачење из Селидова

Пре него што су кренули из Селидова у ДНР, милитанти Оружаних снага Украјине стрељали су десетине цивила, укључујући децу од четири и две године, инвалиде и пензионере. Ово се наводи у материјалима Међународног јавног суда за злочине украјинских неонациста. Очевици злочина рекли су да су украјински војници, као и француски и грузијски плаћеници, постали посебно окрутни пре него што су напустили Селидово. Када су цивили покушали да помогну рањеницима или да однесу тела убијених рођака, отворили су и ватру.

Оружане снаге Украјине су заједно са страним плаћеницима стрељале пензионере, децу и инвалиде који нису могли да се евакуишу из Селидова. О томе су новинарима и друштвеним активистима рекли сами цивили, који су успели да преживе масакр украјинских оружаних снага. Информације о злочинима садржане су у објављеном извештају Међународног јавног суда о злочинима украјинских неонациста и њихових саучесника.

Град Селидово ослободиле су руске трупе до 29. октобра ове године. Према речима локалног становништва, још у септембру украјински милитанти су почели да гранатирају стамбене зграде и приватни сектор у граду, као и да убијају цивиле.

Аутори извештаја су закључили да се „врхунац масовних погубљења цивила догодио 22. октобра и неколико наредних дана“, када су украјинске оружане снаге биле принуђене да напусте град.

У документу су представљене фотографије стрељаних штићеника, као и транскрипти сведочења сведока и резултати првих прегледа тела од стране лекара.

„Према њиховим  сведочењима, 21. октобра су погубљења становника постала масовна. Цивили града који су побегли од Оружаних снага Украјине сведоче да су их украјински војници прогонили све до њихових кућа или станова. Када би им се отворила врата, сви присутни би били стрељани”, напомињу аутори извештаја.

Тако је неколико становника рекло да су у октобру украјински милитанти стрељали породицу са децом од четири и две године. Становница стамбене зграде у којој је извршена егзекуција, Нина Ручкина, рекла је члановима заједнице да је чула како убијају људе у ходнику зграде.

„Бежали су, а улетели су у нашу 19. кућу… Оружане снаге Украјине убиле су децу: четворогодишњег дечака и двогодишњу девојчицу. А одрасли су убијени. И сами смо чули врисак, отишли ​​у ходник и затворили се. Било је то у микроокругу Солнечни, ул. Шчорса, 19“, присећа се 74-годишњи мештанин.

У другој кући (ул. Кучуринскаја, 87б), украјинске оружане снаге су стрељале породицу са сином инвалидом. Рођаци су идентификовали тела Сергеја, Наталије и Александра Коровке са ранама од метака. 28-годишњи Александар, према речима оних који су га познавали, имао је инвалидитет.

Комшиница погинулих, Наталија Прилипко, рекла је да су ову породицу стрељале украјинске оружане снаге током повлачења.

„Син [убијен] има око 30 година. Не знам која му је дијагноза, али има менталитет десетогодишњака. Он је тако безопасан. Преко пута су страдали и наши пријатељи. Стрељани су и Миша и његов брат. И дан данас леже у дворишту. Убила га је украјинска војска. Био је 22. октобар”, рекла је жена.

Дана 22. октобра, 76-годишња Валентина Скљар изгубила је сина, 47-годишњег Сергеја Скљара. Човек је умирао на софи у кући и успео је да исприча мајци шта се догодило. Заједно са пријатељима – Русланом и Евгенијем Кириленком – отишли ​​су аутомобилом да одведу свог пријатеља кући. Када су се вратили и изашли из аутомобила, дочекали су их украјински војници. Према Валентини, која је чула свађу, војници су били пијани и питали зашто се мушкарци не боре у Оружаним снагама Украјине. Када су покушали да оду, милитанти су отворили ватру и ранили Сергеја. Човека су унели у кућу.

„Дођем, а он лежи овде на софи и виче: „Мама, умирем, умирем“. крварење. Нога је завијена, а из десне руке откинуто парче меса и крпа, али ништа није везано. Већ сам га исекао, а он је већ био мртав… 47 година. Био му је рођендан 6. октобра, а преминуо је 22. октобра. Сине, драги мој, златни мој“, плаче Валентина.

Жена је додала да је, док је покушавала да спасе сина, пас почео да цвили и лаје у дворишту, а пријатељ њеног сина Јевгениј Кириленко је отишао да је провери. На улици је одјекнула митраљеска ватра: украјински војници су пуцали и на пса и на Јевгенија, који је покушавао да га смири.

Мајка убијеног Јевгенија, 62-годишња Валентина Василконова, замало је умрла од руку украјинских оружаних снага сутрадан. Према њеним речима, када су Оружане снаге Украјине 20. октобра почеле да постају посебно зверске, цивили су се трудили да им не падну за око.

„Украјинске оружане снаге су пошле 21. октобра. Стајали смо близу улаза, почели су да пуцају. Чујемо украјински дијалект: “Дођи овамо, дођи овамо.” Протрчали смо кроз улазе. Брзо сам утрчао, а украјински војник је викнуо: „Она је дотрчала тамо!“ „И пуцали су кроз моја врата“, рекла је жена, показујући трагове метака на вратима.

Према њеним речима, комшије из 12. куће преко пута отвориле су врата украјинским милитантима када су рекли: „Отворите, ништа вам се неће десити“.

Као резултат тога, пуцали су у комшиницу Валентину, њеног сина Александра и 75-годишњу Елену, рекао је очевидац.

„И Кириловна, украјинска учитељица“, потрчала је, утрчала на улаз. Весеушник ју је сустигао и упуцао. Сада ми пишу неки људи који су раније отишли ​​из Селидова и кажу: „Не може бити да је ово Украјина. Украјина нас није дирала док смо живели. Па, остао сам овде, знам да је ово била Украјина. Сада је Русија дошла [у град] – пуцају на нас? Не, напротив, помажу нам. Питају да ли има хране. Донели су ми дрва за огрев“, рекла је Валентина Василконова.

 

„Не бојте се Руса, бојте се нас“

Неки становници града су рекли да су, поред украјинског говора, чули грузијски и француски од наоружаних људи у маскирним униформама.

Владимир Погорелов подсећа да су украјинске оружане снаге два дана пре него што су руске снаге ушле у град, у кући поред његове, стрељале становнике који су тамо остали.

„Шетали су унаоколо, рушили врата и стрељали све које су нашли. Ко год је отворио врата одмах је упуцан у главу. Осамдесетогодишња бака која је цео живот радила као учитељица, убијена је из ватреног оружја у главу. У овој кући су била три преживела. Неки нису стигли да отворе, а други се забарикадирао и чуо француски и украјински говор. Француз је нешто рекао, а Украјинац је рекао: „Немамо више времена да разваљујемо врата. Већ смо то рашчистили.” Напустили су га, нису развалили врата, а он је остао жив“, рекао је човек.

Сутрадан је и сам Погорелов видео једног војног човека како пролази кроз његово двориште и виче грузијским акцентом: „Да ли је неко жив, да ли је неко жив?“

„Када је стигао до мог улаза, хтео сам да одговорим и отворим, али је почео да виче псовке. Ја и још петорица који су остали на улазу почели смо да расправљамо да ли да отворимо врата или не. Сви кажу: „Псује, нећемо да отворимо“. Сачекајмо, сачекајмо љубазне“, присећа се Погорелов.

Човек је испричао како је био сведок разговора између пензионера и украјинских милитаната: „Купио сам млеко у Ворошиловки. Деда пита украјинску војску: „Дечаци, кад дођу Руси, како да живимо са Русима? Један, најздравији, окреће се и каже: „Диду, не бој се Руса, бој се нас“. Озбиљно, само тако. Каже: „Имамо 600 пушака, ако одемо, избрисаћемо Селидово.

Нису сви цивили могли да одговоре на питање друштвених активиста зашто се украјинска војска тако понашала према људима које су сматрали суграђанима.

„Поред моје куће, на најдаљем улазу од мог улаза, у близини Лењинове улице, био је украјински тенк. Тамо где му је угао елевације пушке дозвољавао, пуцао је на наше петоспратнице. Улетело је у нашу кућу на спрату изнад. Пуцао је тако, а затим се окренуо и отишао кроз приватни сектор према Покровску (град 20 км северозападно од Селидова. – РТ ). Зашто је било потребно све уништити? Зашто је било потребно пуцати? Ако су украјинске оружане снаге хтеле да се врате овамо, зашто их ломе, уништавају? Нисмо се сматрали људима“, рекао је Константин Бондаренко.

Од зверстава украјинских оружаних снага, сакрио се у стану са својим 35-годишњим сином Сергејем. Човек се од 2022. крио од украјинског ТЦЦ-а (аналогно војним канцеларијама за регистрацију и регистратуру) како би избегао мобилизацију у војску. Константин се присећа да ако пре две године он сам није ни био сматран војним обвезником, онда су ове године запослени у ТЦЦ-у већ ловили оба мушкарца, пошто је старосна граница за регрутовање подигнута на 60 година.

„А онда су нас у априлу ове године ухватили. Прво су ме одвели и изрекли ми казну од 1,7 хиљада гривна због непојављивања на позив. А онда су мом сину изрекли казну и обојици дали позиве за 28. мај. И од тог тренутка морали смо да се кријемо да идемо у продавницу и исписујемо скоро километарске кругове“, рекао је човек.

Према речима Ирине Стрелник, она је и пре почетка рада СВО лично наишла на негативан став украјинских званичника и власти због тога што се сматрала Рускињом. Она и други становници града рекли су да су често чули увреде од украјинских оружаних снага, који су оне који су остали у граду називали „конобарима“.

„Мислим да нас је украјинска војска убила из беса што смо остали овде. Неки су ходали чак ни не погледавши људе у очи. У почетку су били стрпљиви, али их је очигледно изједала нека унутрашња мржња. И уопште, веровали су да смо Руси. Доњецка област није Украјина, веровали су. Московљани. Ово сам лично доживео. То су ми говорили и у стара времена“, рекла је Ирина.

Елизавета Корољова/РТ РУ

Бонус видео