АУТОРСКИ ТЕКСТ ПРЕДСЕДНИКА МАТИЦЕ СРПСКЕ: Отворено писмо студентима у блокади
Студенти
Поштоване колегинице и колеге,
Поштовани моји бивши студенти и сви ви који спроводите политику блокаде Србије,
Са доста горчине и нелагоде изговарам уводну формулу овог писма. Најтеже ми је да изговорим реч ’поштовани/е’. Најтеже, јер нисам сигуран да ли одиста могу, треба и смем да вас поштујем или не. Онаквим упадом у Матицу српску и настојањем да прекинете Светосавску свечаност озбиљно сте угрозили извесне симпатије које сам за вас имао. Ипак, хвала што на мој позив да останете у сали и саслушате Светосавски програм или да мирно одете, ви сте одабрали ово друго, па сте отишли. Жао ми је што нисте остали јер сте могли нешто паметно и мудро да чујете, али ми је драго што сте отишли у миру и тишини. Хвала вам због тога.
Рекли сте да само хоћете да прочитате моју песму коју сам написао у време док сам био студент постдипломац и објавио је у својој првој књизи „Трула јабука” (1981). Био сам тада на узрасту на којем сте ви сада. Не мислим, притом, на професоре који вас подржавају или на престареле студенте, мислим само на вас који сте одиста студенти. А за све вас који сте сада окупирали наш и ваш Филозофски факултет имам један пријатељски предлог. Пошто на Светосавском програму није била прилика да учините оно што сте намеравали, предлажем вам да ја дођем до вас, на наш и ваш Филозофски факултет, па да довршимо започети разговор. Јесте ли спремни на то?
Моћи ћемо том приликом да дотакнемо све теме које желите. Ако их желите? Ја их желим. Искрено желим да чујем шта вас то све занима и мучи, зашто сте учинили нешто што ја не разумем и никако не оправдавам. Ако сам вас ишта учио током студија, онда је то покушај да о неизрецивом доживљају неке књижевне творевине ипак покушамо да организујемо логички изводив дијалог у којем можемо описати наше утиске о делу, начин на који су сложени поједини мотиви и песничке слике, како је вербализована лирска супстанца неке песме, о чему то она говори и како то говори, како у нама производи нежне, крхке доживљаје, о којима није лако говорити логички доследно и јасно, али је то ипак могуће уколико се води рачуна о свим тананостима књижевног дела.
Спреман сам да с таквом рафинираношћу говоримо и о доживљајима који су вас покренули на све ово што последњих месеци чините. Спреман сам да вам нешто кажем и о мојој песми која вас занима. Можемо је заједнички анализирати, па уочити њене врлине и мане, њена значења и танане поруке. Могу вам описати и како је песма настала. У то студентско време живео сам пуним срцем, читао сам много, писао о разним књигама, објављивао песничке и критичке текстове, а лети сам путовао по Европи. Купим интеррејл карту, кренем возом до Лондона, Париза, Брисела, Амстердама, Берлина, Стокхолма, Осла, па онда до Минхена, Женеве, Марсеља, Барселоне, Мадрида, Лисабона, Кордобе, Севиље, Гранаде, па одем и до Казабланке и Рабата, а онда Валенсија, Ница, Милано, Фиренца, Сијена, Рим, Напуљ, Венеција, Трст… Тако годинама, и то с толико мало пара у џепу да ми не бисте веровали шта је мој песнички аскетизам био спреман да издржи. И колико год да сам путовао и упознавао друге културе, државе и народе, све сам више волео, поштовао и страсније проучавао сопствени, српски народ и његову књижевност, културу, уметност и историју. Србин сам и Европљанин у исти мах, и у мени нема никаквих идентитетских сукоба који воде ка искључивости или, не дај Боже, културолошкој аутодеструкцији. Хоћете ли о томе да разговарамо?
Можемо разговарати о свим темама које вас занимају. Ви бирајте! Било би то као на нашим часовима вежби из Теорије књижевности или са курса Креативно писање поезије, на којима сте могли много тога свога да кажете, али сте морали своје доживљаје ваљано да обликујете у критички проверљиве исказе. Уколико будем знао одговоре на ваша питања, ја ћу вам то и овога пута отворено рећи. Уколико не знам, обећавам да ћу се информисати и размислити, па ћу вам следећи пут рећи шта о томе мислим. Можда бисмо таквим разговорима могли доћи до заједничког одговора на нека шира, занимљивија питања, ко зна која и каква. Можда бисмо дотакли и питање шта би било најцелисходније да се учини у вези с проблемима који вас муче. Јесте ли спремни на то?
Слажете ли се да те разговоре обавимо на факултету који сте окупирали. Па да вас питам: стидите ли се ви тога што сте починили насиље над факултетом, насиље над својим професорима и запосленим на тој часној установи? Стидите ли се или можда поносите? Да ли уопште осећате да постоји некакав логички, смисаони проблем који је неопходно разрешити како бисте остали чисте памети и још лепше душе, ако је то могуће? Можда бисте могли да размислите о томе је ли дошао тренутак да најзад прекинете ову окупацију факултета, да се вратите нормалном животу, да поново почну предавања, вежбе и испити, све оно због чега је факултет и основан пре више од седам деценија? Да ли можемо о томе да разговарамо?
Биће све то могуће само уколико сте ви способни да обавите честити чин ауторефлексије, па да самоме себи, а онда и мени и сваком другом, објасните шта сте то учинили и зашто? И да онда донесете праву одлуку у правом тренутку, како бисте спасили душу своју. Хоћете ли ми дати шансу да у окупираном факултету сазнам шта то у своју одбрану имају да кажу симпатични, леполики, шармантни окупатори? Хоћете ли ми дати шансу да сазнам да ли ја можда грешим кад вас називам окупаторима факултета? Ја сам сасвим отворен и у све на овом свету можете ме убедити уколико имате аргумената да ме убедите. Само миран, паметан разговор може нас довести до међусобног бољег разумевања. Ја сам за тако нешто одавно спреман. Јесте ли и ви спремни?
Спреман сам, сасвим сам спреман да чујем и то шта ви мени све замерате и у чему сам ја вас изневерио. Јесте ли спремни да чујете моје одговоре на та и друга питања, па да о свему томе ви мирно и пажљиво размислите? Од одговора на ова и многа друга питања зависиће да ли ћу и даље бити у стању да напишем ону реч ’поштовани/е’ колегинице и колеге, а да не осетим некакву нелагоду у желуцу. На исти начин и ви одговорите на питање да ли према мени можете имати поштовања или сам можда пао на испиту пред комисијом коју ћете формирати. Ја се тог испита не бојим, а волео бих да се и ви не бојите разговора и испита који вам нудим.
Желим вам менталне снаге да постанете прави и поштени интелектуалци, те одговорни и честити људи,
Ваш стари а, можда, и садашњи саговорник,
