Највећи светски протести: 250 милиона на улицама

Имамо све, а немамо ништа.
Годину дана, четири месеца и два дана Индија је истрајавала. Имамо све, а немамо ништа.
Годину дана, четири месеца и два дана Индија је истрајавала. а упркос свему наведеном, питања исхране и глади су нека од највећих изазова земље, која је 2021. године рангирана на трагичном 101. месту (од 116 земаља на Глобалном индексу глади, а према подацима Уједињеним нацијама, Индија сноси 1/4 укупног терета глади у свету).

Све је појашњено пољопривредним пописом, последњи пут одржаним у Индији 2014. године, који је идентификовао да пољопривредници имају скромне поседе земље, што је један од разлога зашто нису у могуц́ности да задовоље своје потребе, или још конкретније  две трец́ине земљишних поседа су мањи од једног хектара.

Drugi, daleko otrežnjućujući podatak, u bliskoj je korelaciji sa prvim. Indija je prijavila ukupno 296.438 samoubistava indijskih poljoprivrednika i farmera između 1995. i 2015. Samo u 2019. godini 10.281 osoba, koja radi u poljoprivrednom sektoru, izvršila je samoubistvo, odnosno 28 osoba dnevno (po izveštaju Nacionalnog biroa za evidenciju zločina o nesrećnim smrtnim slučajevima i samoubistvima u Indiji).

O „drugoj zelenoj revoluciji“, modernizaciji, revitalizaciji poljoprivrednog sistema pričao je davne 2004. godine tadašnji premijer Manmohan Sing. U toku protesta nešto slično je najavljivao i premijer Narendra Modi, ali epilog je bio sličan kao i kod najava iz 2015, 2016, i 2017. godine.

Три закона
Председник Индије је дао своју сагласност за потписивање закона 28. септембра, тако их претворивши у важеће правне акте, а чија је законитост доведена у питање. Закон о трговини пољопривредним производима, Закон о осигурању цена, који се тиче пољопривредних услуга, Закон о основним робама – регулисање прехрамбеним ланцем у ванредним ситуацијама.

Синдикати пољопривредника сматрали су да ц́е закони отворити продају и пласман пољопривредних производа ван надлежног Одбора за тржиште пољопривредних производа, у међудржавну трговину. Нови закони су у њиховим очима спречили владе држава да наплац́ују тржишне накнаде и дажбине за трговину, што је је навело фармере да верују да ц́е закони имати девастирајући утицај и да ће пољопривреднике оставити на милост и немилост корпорацијама.

Изнели су своје захтеве о минималној цени подршке која би била гарантована од стране Владе у писаној форми, да би додати захтеви укључивали сазивање посебне седнице парламента по овом питању, континуитет конвенционалног система набавке, смањење цене дизел горива, ослобађање ухапшених због спаљивања ливада и стрништа пшенице у Пенџабу и др.

Кроз захтеве је овладало и јединство индијских синдиката, готово свих релевантних, Уније Кисан, Џаи Кисан, Алл Индиа, Карнатака, Лок Сагарш Морча, и многих других.

Милиони на блокадама и медијски мрак јавног сервиса
Протести су прво кренули у Панџабу августа 2020 (касније се проширили на Харијану, Утар Прадеш, Карнатаки, Тамил Наду, Одиши, Керали), да би се већ 25. септембра њима прикључили пољопривредни синдикати широм Индије који су позвали на Барат Банд (национално гашење) у знак протеста против закона.

Железничке услуге у Пенџабу су биле обустављене више од два месеца због протеста (поново су успостављење јер су залихе ђубрива и друге робе у држави почињале да понестају), а у то време пољопривредници из различитих држава су марширали у Делхи како би притисли централну владу. Тај марш је био прац́ен 24-часовним штрајком милиона људи широм Индије 26. новембра, док је између 28. новембра и 3. децембра број фармера који су блокирали граничне путеве Делхија процењен на 300 хиљада.

Са друге стране, национални медији су на буру у сопственој држави остали потпуно глуви и неми. Уз то влада је оптужила „страни фактор“ за мешање у унутрашње ствари Индије, док је велики број политичара ширио дезинформације и лажне вести о протестима, износећи оптужбе за сепаратизам, побуну и антинационалне активностима. Велику помоћ демонстрантима су у борби за истину пружиле друштвене мреже и активисти, који су кроз хештегове #ФармерсПротест, #стандwитхфармерсцхалленге, #СпеакУпФорФармерс информисали јавност о томе шта се заправо дешава.

Пољопровредници ту нису стали, већ су кренули у блокаду граница (више од десет) и путева, као и прилаза главном граду Делхију, што је узроковало и сукобе са полицијом.

За то време на бројним путевима није било кола, већ су уместо њих на асфалту освануле металне барикаде, цементни блокови и металне жице, које су чак и људима онемогућавале да прођу ка Делхију. Само у селима Сингу и Тикри било је по 40.000 људи на два пункта.

Како то по некој устаљеној матрици бива, влада је уместо решења понудила контрапротесте, али су све групе које су подржавале ову идеју врло брзо биле раскринкане као оне које су повезане са владом.

Током 2021. године, протести су наставили да се шире, па је током прославе и параде на Дан републике на путевима у близни Делхија било преко 7.000 трактора, а Ројтерс је пренео да их је широм земље на улицама и блокадама било преко 200.000. Након тог марша полиција је изградила цементне барикаде, ископала ровове и зацементирала ексере на све три границе где су фармери планирали да настављају протесте, па су тако репресијом и барикадама ограничили кретање мештана, пољопривредника, као и новинара. По тадашњим наводима полиције у сукобима са демонстрантима повређено је преко 300 припадника полиције.

Протести су ескалирали и у фебруару и марту, да би се петог септембра више од пола милиона људи окупило у граду Музафарнагару у Утар Прадешу. Крајем истог месеца приликом поновног „националног гашења“, на протестима у Лакимпур Керију погинуло је неколико људи.

Све је ово трајало једнако дуго, колико је било и мучно, да би премијер Моди крајем новембра 2021. одлучио да повуче сва три закона, иако су се протести наставили до 11. децембра 2021. године.

Цена победа била је све само не мала, пошто је након различитих саопштења, у новембру 2021. године, један од лидера водећих синдиката (БКУ) Ракеш Тикаит изјавио да је у демонстрацијама погинуло преко 750 демонстраната. У току самих протеста пет пољопривредника је извршило самоубиство, од којих је један у свом тестаменту написао да „не може да поднесе патњу својих колега радника“.

Од почетка протеста многобројне песме су објавили певачи и посветили их радницима, а снимке са протеста користили су за своје видео спотове и многобројни страни, познати извођачи, како би приказали победу малог човека над великим системом, у овом случају државом, повративши ингеренције које им припадају.

Н1