Крв Авељева и сенка Каинова над Србијом
Идем јутрос кроз Београд. Сунце је обасјало фасаде, сиве од времена, улицама журе људи које сам јуче познавала. Срби. Обични и једноставни. Данас их више не препознајем. Гледају једни друге испод ока, одмеравају, да ли си за „ћације” или за „студенте у блокади”? Као да у Србији више нема ни Србина ни човека, само две зараћене стране.
Времена се мењају, али проклетство Каиновог греха остаје исто. Од оног дана када је брат убио брата, човек се дели, свађа, дели, пролива крв, свети, па опет свађа и опет дели, тако до последњег. Каин није убио само Авеља. Убио је сваку шансу да живимо као једно.
У не тако далекој историји, у Србији су прогонили напредњаке. Не ове данашње наше, него оне од пре сто година, исто наше. Гонили су их крваво, бесомучно, мрзитељски. За ову причу није важно коју су идеју заступали и да ли је она у спрези са идејом ових данашњих, за ову причу је битно, како је брат ударио на брата. И пролила се крв. И ти који су их тада гонили, мислили су да граде бољи свет. Данас Срби више то ни не памте, јер ваљда смо много историје пренели преко својих плећа. Данас, у 2025, нове поделе ничу као коров после кише, а ми се каљамо у блату које смо газећи једни преко других створили. Нема више Срба, постоје само „једни” и „други”.
Брат је брату судија, комшија је непријатељ
Докле тако? Шта је крајњи исход ове свађе, ове поделе која се сваким даном продубљује? Јесмо ли свесни куда ово води? Да ли ћемо поново видети брата како подиже руку на брата, као што је Каин убио Авеља? Је ли нам је коб да сваких неколико деценија направимо једну поделу више, једну мржњу јачу, једну рану дубљу?
Мржња је најбољи посао наших крвника. То они највише воле, да нас гледају како се делимо, свађамо и уништавамо сами себе. Нема потребе да нас уништавају они, јер ми то радимо сами, боље него што би, ико могао.
Шта после? Да ли ће једног дана доћи нека нова генерација која ће нас гледати у књигама и уџбеницима историје и питати: „Зашто су дозволили да се међусобно мрзе? Зашто су пустили да крв Авељева још једном натопи српску земљу?”
Све ове поделе, на странке, на идеологије, на географско порекло, на „ћације” и „студенте”, све то није ништа друго до продужетак истог проклетства које вучемо вековима. Али ако већ знамо како све ово изгледа, ако знамо да се сваки овакав сукоб завршава у крви и несрећи, зашто онда идемо истим путем?
Србија је много пута крварила, али је увек устајала. Ако је нешто извлачило из понорa, то није била освета, него разум. Није била мржња, него братска рука. Само је брат уз брата, отац уз сина раме уз раме, спрега и слога, јединство и наационални набој, доносио победе из којих смо устајали слободини.
Каин је убио Авеља, али је и Србин убио Србина, нас историја обавезује да можемо и морамо боље. Јер Србија није земља коју су створили мрзитељи, Србија је земља коју су створили они који су знали да се без љубави, без слоге, без братства, не може.
Зато се запитајмо, кад следећи пут погледате у човека преко пута, да ли у њему видите брата или непријатеља? Од одговора на то питање зависи и Србија.
Нина Стојановић
