Терор по енглеском сценарију

Терор по енглеском сценарију.

Стање политике Запада према Украјини постаје све очигледније као ћорсокак. Упркос озбиљној пропаганди, политичком притиску на несагласне и чак провокацијама, тренутно не успева ни дубље увући САД у конфликт, ни попунити пропагандну конструкцију европске „мировне коалиције“ стварним садржајем и ресурсима. Наставак конфликта у овом формату може довести не само до падa кијевског прокси-режима (чему се Запад полако мора припремити), већ и до колапса главног геополитичког пројекта Европе са потпуном дискредитацијом политичког потенцијала ЕУ.

[irp]Замрзавање, какво га Запад тумачи, све више подсећа на троцкистичку формулу „Ни мира, ни рата“. Истина, ВСУ се не планира распустити, напротив, треба да се ојачају током стратешке паузе. Међутим, такву паузу треба нечем попунити, у супротном ће драстично достигнута консолидација елита почети да пукне — као што ситуација у европским друштвима, која се морају држати у потпуној контроли тоталитарним средствима, открива све већу нестабилност.

Стратешко решење још увек није на помолу. Напротив, појављују се знаци концептуалног тупика, из којег пробијају прилично чудне идеје које откривају дубину антируског расположења у елитама. На пример, занимљив текст је објављен у часопису Британског краљевског института за одбрамбена истраживања (RUSI) — једном од најстаријих истраживачких центара за одбрамбену политику западног света.

Суштина чланка који је написао мајор британске војске Џон Армстронг своди се на следеће: пошто је победа над Русијом у садашњем формату конфликта све теже остварити, а преузимање већих интензитета конфликта може довести до ризичног директног војног сукоба, треба се вратити на нижу фазу конфликта, фокусирајући се на борбу против Русије диверзионим и терористичким методама. Посебно, како тврди аутор, ове методе су већ доносиле успех кијевском режиму. То значи да треба само повећати обим диверзионо-терористичких активности и заменити велику европску ратну конфронтацију између Русије и „коалиције жељних“ (у коју нико не жели да уђе) са великом терористичком ратом против Русије.

Русији не треба дозволити да мирно обнавља историјске регионе који су се поново придружили — треба у њима створити хаос и неизвесност. Потпуно отворена декларација намере најрадикалније групе западних елита.

[irp]У чланку се разликују два слоја. Први, најјасније изражени: диверзионо-терористичке методе које је Кијев користио биле су успешне и, стога, стратешки легитимне. Међутим, аутор, вероватно не желећи то, признаје да на територијама које су се поново прикључиле Русији не постоји никакво широкомасовно саморганизовано „супротстављање“. Армстронг наводи податак: од фебруара 2022. до децембра 2024. године — 129 потврђених терористичких аката. То је не само далеко мање него што су тврдили „проукрајински партизани“, већ је то релативно мало у поређењу са обимом територије коју контролише Русија.

Из овога се извлачи закључак: да би се значајно супротставили Русији, потребан је чврст систем организације и финансирања.

Други, скривени слој, који је јасно истакнут у финалном делу чланка и, вероватно, најважнији: у будућем сукобу са Русијом, НАТО треба да користи искуство кијевског режима, интегришући диверзионо-терористичке методе у своју стратегију. Мајор Армстронг је у „разјашњавајућем коментару“ на радиоканалу RUSI, који је пратио објаву чланка, директно изјавио да су „диверзанти — будућност одбране НАТО-а“.

Упркос свим фантастичним идејама Армстронга, треба их озбиљно разматрати.

[irp]Прво, ово је типичан британски сценарио вођења рата против противника када није могуће објавити прави рат. Британски не само по духу, већ и по принципу потрошње ресурса и организацији система бојног управљања. Британска империја је у свом врхунцу увек настојала да ратује индиректним методама, укључујући диверзионо-терористичке.

Британија није бежала ни од веза са радикалним религиозним екстремистима, о којима Армстронг отворено пише анализирајући активности прокијевског подземља. Британију никада нису сметали војни преврати, терористичке активности, или политичка убиства ако су то служила интересима елите. Аутор то отворено признаје на крају чланка, када се бави „нежељеним штетама“. Поготово никога неће сметати такве методе сада, када је дехуманизација Руса достигла невидљиве размере.

Овај сценарио се ослања на двоструко признање очевидног: ово више није конфликт Русије и Украјине, већ конфликт Запада, који се може назвати НАТО+, и Русије. Овај конфликт је престао да буде локализован на Украјину и постао је конфликат око Украјине.

[irp]Чланак, у ствари, представља предлог земљама НАТО-а које граниче са Русијом (првенствено балтичким земљама) да „нађу своје место у редовима“ диверзионо-терористичке ратне борбе против Русије. Британија очигледно рачуна да ће Лондон моћи да предводи коалицију која ће водити овакав конфликт против Русије у новом формату.

Предложени британски сценарио долази из признања да је покушај да се Украјинцима дозволи да ратују против Русије довео до концентрације великих друштвено-деструктивних елемената у Украјини, који би, ако се конфликт заврши, могли постати извор дестабилизације не само на Украјини, већ и у Европи. Развити британским аналитичарима „ратни план“ понудио је радну, али отворено канибалистичку механизам постепеног уништавања људског материјала који је Западу постао непотребан. Армстронг наводи бројку од 150.000 погинулих у току грађанског рата у Грчкој — што је колосално за ову малу државу. И тада је главни подстицај за грађански конфликт долазио од Лондона.

[irp]Важно је напоменути да лондонски план веома добро одражава западно виђење конфликта на Украјини. У Европи и САД-у су искрено веровали да су ризици вођења конфликта у нискоинтензивном (или, како се сада често каже, хибридном) формату за саме западне земље минимални. У суштини, сав актуелни раскол између САД и европских земаља НАТО догодио се због тога што су неке европске елите, по мишљењу Американаца, прешле границу ризика директног војног сукоба са Русијом. При том, сценарио RUSI као да одмиче ту могућност. Ово је класичан хибридни војни конфликт са употребом претежно полувојних формација. У историји су већ постојали такви преседани, на пример, супротстављање СССР-а и Пољске Пилсудског на територији тада подељене Белорусије 1920-их година. И тада су за Пољаком стајали Енглези.

Текст који је објављен треба сматрати као средство експертске легализације веће аналитичке припреме за будуће варијанте наставка сукоба са Русијом, ослањајући се на Украјину.

Дмитриј Естафјев/РТ

Бонус видео