Врхунац апсурда! Студенти у блокади који неће да се врате на факултете, оптужују државу да им је ускратила школовање!

Све је почело трагично, али јасно. Урушена надстрешница у Новом Саду однела је шеснаест живота. Био је то тренутак када је нација занемела, а држава морала да реагује. И јесте.

Ту је требало да буде крај.

Али није. Јер циљ није био решење проблема, већ почетак конфронтације. Први повод био је искрен. Све након тога био је сценарио. Јасно је да је у питању стари механизам протестног инжењеринга у којем студенти служе као инструмент за борбу против постојеће власти. Не боре се за нешто своје, већ против некога ко им је унапред одређен као непријатељ.

Сада више нико не говори о надстрешници. Сада се прича о режиму, о аутократији, о рушењу система. Са факултета су изашли на улице и не желе да се врате. Студенти не дозвољавају наставу, па затим пишу саопштења у којима оптужују државу да им је ускратила школовање. Они су физички онемогућили предавања, али је за хаос крив неко други. Они спречавају полагање испита, али је за пропалу годину одговоран систем. Апсурд више није последица ситуације. Апсурд је постао стратегија.

Саопштења која излазе у јавност не делују као студентски текстови.  Институционално насиље. Делегитимација. Уместо језика знања и студија, добијамо речник страних фондација и невладиних организација. Сваки документ који стигне из студентских редова више личи на обраћање амбасадама него академској заједници. Иза тог речника стоји циљ који одавно нема везе са образовањем.

Јасно је и ко подстиче ту конфузију. Професори који годинама не улазе у учионице сада се појављују на протестима као вође и говорници. Док не раде свој посао у установама које их плаћају, подучавају студенте како да руше институције. Не држе предавања, али зато пишу политичке манифесте. Не помажу студентима да напредују, већ их гурају у идеолошке ровове.

У целој тој ситуацији највише испаштају они који само желе да студирају. Родитељи који не знају шта да кажу деци која су се спремала за факултет. Средњошколци који су уложили године у припреме, а сада не знају да ли ће бити пријемног. Људи који немају никакве везе са политиком постају таоци туђе политичке игре.

Нема ту више борбе за правду. Одавно је све постало борба против стварности. Студенти који су поверовали да су храбри и слободни, постали су пешадија туђе агенде. И што је најгоре, још не схватају шта се догодило. Када коначно прогледају, ако икада прогледају, остаће им само једна пропала година и горак укус манипулације.

А они који су их на то навели већ ће бити негде другде. У неком другом покрету, са новим транспарентима, можда чак и у новом гранту. Студенти ће остати сами са последицама. А ми ћемо се питати колико пута морамо гледати исти сценарио пре него што научимо шта нам се заиста дешава.

Никола Вуксановић / Васељенска