ПИЦУЛИ СМЕТА СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО: ХРВАТСКИ ЕВРОУСТАША ОПЕТ УДАРА НА СРБИЈУ

ПИЦУЛИ СМЕТА СВЕ ШТО ЈЕ СРПСКО: ХРВАТСКИ ЕВРОУСТАША ОПЕТ УДАРА НА СРБИЈУ.

Бриселска ароганција замотана у речник наводне европске бриге

Стари антисрпски рефлекси

Тонино Пицула, хрватски заступник у Европском парламенту и дугогодишњи промотер антисрпске политике, искористио је још једну прилику да нападне Србију, њено руководство и Србе у Црној Гори. Са позиције известиоца за Србију, Пицула је у Бриселу поручио да је „најјача политичка странка у Црној Гори у коалицији са просрпском опцијом“ коју је означио као „отворено проруску и противника чланства у НАТО и ЕУ“.

Његова порука није изненађење. Она представља наставак дугогодишње политике омаловажавања свега што долази из Србије или што је везано за српски идентитет, без обзира да ли се ради о грађанима Србије или Србима у Црној Гори, БиХ или било где у региону. Пицулина антипатија према српском народу постала је његов политички заштитни знак.

По сваку цену у ЕУ – и по цену себе

Најопаснији аспект Пицулиних изјава није само антисрпска реторика, већ утицај који такви ставови имају на поједине кругове у Црној Гори. Политичка елита, неспособна да формулише сопствени модел развоја, готово патолошки тежи чланству у Европској унију – чак и када то значи понижавање сопствених грађана, пристајање на туђе ултиматуме или подривање уставног поретка земље.

Уместо да се води рачуна о интересима Црне Горе и њених грађана, поједини актери у врху власти желе да по сваку цену задовоље жеље европских бирократа, чак и када су оне отворено антисрпске, као што је случај са Пицулиним нападима на коалиционе партнере, народ који их је бирао и на саме темеље демократског поретка. Поставља се питање: да ли је циљ чланство у ЕУ по сваку цену, или достојанствена сарадња у интересу грађана?

Политичка инструментализација „европских вредности“

Под плаштом европских интеграција, Пицула не крије жељу да управља политичким токовима на Балкану, бирајући ко је „довољно европски“, а ко није. Његов закључак да Србија „не може ући у ЕУ са садашњим вођством“ зато што „не поштује демократске стандарде“, више личи на политички памфлет него на објективну процену. Оно што Пицули смета нису „четири столице“, већ једна једина ствар: Србија која има свој став и српски народ који жели да сачува свој идентитет.

Посебно је симптоматично што Пицула заступа Црну Гору као „лидера у процесу проширења“, иако та земља, како он сам признаје, има власт у коју је укључена просрпска опција. Такав парадокс могуће је објаснити искључиво разлогом да су Срби добродошли само ако ћуте, сагињу главу и одричу се свог идентитета.

Да ли је ЕУ заиста крајњи циљ – или само средство контроле?

Каква је то унија у коју се улази под претњом, условљавањем и дискриминацијом према делу сопствених грађана? Каква је то демократија ако се гласачка воља народа у Црној Гори оцењује као „проблематична“ само зато што су ти грађани Срби, или се осећају блиски Србији?

Црна Гора мора преиспитати да ли је пут у ЕУ заиста национални интерес, или постаје средство за одржавање елитистичке власти и механизам за контролу политичких процеса споља. Европска унија је, у овом контексту, све мање простор слободе, а све више алат притиска.

Политика нетрпељивости у европској амбалажи

Оно што највише забрињава није то што Пицула говори, већ што такви ставови добијају институционалну подршку унутар ЕУ. Његов случај је најбоља илустрација како се под заставом „проширења и европских стандарда“ може водити идеолошки, етнички и политички обојена кампања, усмерена против једног народа.

Пицула не може сакрити да су његови напади део шеме старе деценијама – кад год Срби у Црној Гори добију глас, кад год се Србија не повинује диктатима, појаве се Пицуле да их дисциплинују. Али време је показало да такве поруке нису ништа друго до одјек неостварених хегемонистичких циљева и пратећих комплекса.

Срби, где год били, имају право на своју политику, свој став и своје достојанство – са или без одобрења Тонина Пицуле.

ИН4С

Бонус видео