Православни пандан паганству

Православни пандан паганству.

Време тзв. благостања, када су православна вера и држава у хармонији и сарадњи, заправо је најтеже време за Цркву Божију.

Улазак Господа у Јерусалим означава почетак Његовог крсног пута. Ако посматрамо друштвене разлоге који су довели до Његовог распећа, била су два кључна фактора.

Први разлог је била жеља јудејске елите да сачува своју власт и удобан начин живота. Под римским окупаторима јеврејски првосвештеници су заправо живели прилично добро – задржали су утицај над народом и имали значајну моћ. У њиховим очима Месија је требало да буде ослободилац, вођа устанка против Рима. А такав развој догађаја значио би крај њихове позиције и безбедног живота. Када је Христос васкрсао Лазара, постало је јасно да Он није обичан човек. И уместо да Га следе, одлучили су да Га убију. Изабрали су властити мир уместо воље Божије. Ни данас није много другачије.

Други разлог тиче се обичних људи. И они су у Исусу видели Месију, али у смислу народног вође који ће их ослободити од римског пореза и терета. Римљани им нису забрањивали веру – храмови су радили, синагоге биле пуне, чак су и многи незнабошци прелазили у јудаизам. Али Рим је захтевао да се данак редовно плаћа. То што су могли да задрже за себе, морали су да дају порезницима. Неправда, али економска, а не духовна. И зато су желели ослобођење.

Али Христос не улази у Јерусалим на коњу, као војсковођа, већ на магарету. Не подиже мач, не позива на буну. Говори о спасењу душе, о љубави, о праштању. И тиме је разочарао многе.

Постоји мишљење да је Јуда својим издајством желео да „испровоцира“ Исуса да коначно крене у обрачун са окупаторима. Видео је Његову силу и мислио да Христос неће дозволити да буде убијен. Али се догодило супротно. А Јуда, схвативши какву је страшну грешку начинио, одузео је себи живот.

Првобитни хришћани су чврсто веровали да ће Христос врло брзо поново доћи. Продавали су све што имају, живели у заједницама, делили све и били спремни. Апостол Павле је писао: „Нећемо сви умрети, али ћемо се сви променити…“ – уверени да ће неки дочекати други Христов долазак у телу.

Али године су пролазиле, Христос није долазио, а прогони су расли. Тада су многи хришћани сами хрлили у мучеништво, желећи да што пре оду Христу. Црквене вође су почеле да смирују тај жар и позивају на трезвеност.

Прошле су не деценије већ векови, и хришћанима, који су чекали Христа, на врата је покуцала – религија.

У историјским књигама то се назива победом хришћанства над паганством. Али суштински, ништа се није променило. И након што је хришћанство постало државна религија, живот на двору и међу народом остао је у основи исти. Променили су се само називи богова и обреди. Такав модел вере постоји до данас.

Они који су некада молили Зевса или Јупитера – сада се моле Христу. Ко је славио Афродиту – сада се обраћа Богородици. Пантеон се проширио: за здравље се више не моли Асклепију, већ Пантелејмону; за трговину – не Меркурију, већ Светом Спиридону; за путовања по мору – не Посејдону, већ Светом Николи.

За људе који су одрасли у православној традицији ово може звучати чудно. Јер ми знамо да је Христос наш пут и циљ живота, да је Богородица наша помоћница, а светитељи примери. Али у стварности тако живи тек мали број. Већина, иако крштена, наставља да верује као у паганизму – Бог им није циљ, већ средство за решавање земаљских проблема.

Од Миланског едикта до данас, православље постоји у два облика: као религија и као Црква. А често се религија назива Црквом, што ствара велику заблуду.

Православна религија у држави служи истој сврси као некада паганство: подршка власти, оправдавање неправди, призивање „благослова“ на све – и на добро и на зло. За народ – религиозни ритуал и страх од казне због непослушности властима.

Православна Црква у време тријумфа религије, напротив, слаби. Бива потиснута, омаловажена, скрајнута. Живи у дубини срца оних који искрено траже Бога, у тихој молитви и подвигу.

Ситуација се мења тек онда када држава одбаци религију и почне да је прогони. Тада од православља беже сви они који су се пре тим именом хвалили. Тада на површину излази права Христова Црква.

Тако Бог проверава – каква је која Помесна Црква. Најгоре време за Цркву Божију је време лажног „мира и просперитета“, када је религија у милости власти. Тада Црква упија отрове овога света и претвара се у своју супротност – у карикатуру саме себе.

А тек у временима прогона и невоља – она се обнавља, оживљава, надахњује. Јер се тада узда у Бога, а не у силе овога света.

Протојереј Сергеј Успенски/Савез православних новинара

Превод с руског:В.Т./Васељенска