Православни пандан паганству

Православни пандан паганству.

[irp]Време тзв. благостања, када су православна вера и држава у хармонији и сарадњи, заправо је најтеже време за Цркву Божију.

Улазак Господа у Јерусалим означава почетак Његовог крсног пута. Ако посматрамо друштвене разлоге који су довели до Његовог распећа, била су два кључна фактора.

[irp]Први разлог је била жеља јудејске елите да сачува своју власт и удобан начин живота. Под римским окупаторима јеврејски првосвештеници су заправо живели прилично добро – задржали су утицај над народом и имали значајну моћ. У њиховим очима Месија је требало да буде ослободилац, вођа устанка против Рима. А такав развој догађаја значио би крај њихове позиције и безбедног живота. Када је Христос васкрсао Лазара, постало је јасно да Он није обичан човек. И уместо да Га следе, одлучили су да Га убију. Изабрали су властити мир уместо воље Божије. Ни данас није много другачије.

Други разлог тиче се обичних људи. И они су у Исусу видели Месију, али у смислу народног вође који ће их ослободити од римског пореза и терета. Римљани им нису забрањивали веру – храмови су радили, синагоге биле пуне, чак су и многи незнабошци прелазили у јудаизам. Али Рим је захтевао да се данак редовно плаћа. То што су могли да задрже за себе, морали су да дају порезницима. Неправда, али економска, а не духовна. И зато су желели ослобођење.

[irp]Али Христос не улази у Јерусалим на коњу, као војсковођа, већ на магарету. Не подиже мач, не позива на буну. Говори о спасењу душе, о љубави, о праштању. И тиме је разочарао многе.

Постоји мишљење да је Јуда својим издајством желео да „испровоцира“ Исуса да коначно крене у обрачун са окупаторима. Видео је Његову силу и мислио да Христос неће дозволити да буде убијен. Али се догодило супротно. А Јуда, схвативши какву је страшну грешку начинио, одузео је себи живот.

[irp]Првобитни хришћани су чврсто веровали да ће Христос врло брзо поново доћи. Продавали су све што имају, живели у заједницама, делили све и били спремни. Апостол Павле је писао: „Нећемо сви умрети, али ћемо се сви променити…“ – уверени да ће неки дочекати други Христов долазак у телу.

Али године су пролазиле, Христос није долазио, а прогони су расли. Тада су многи хришћани сами хрлили у мучеништво, желећи да што пре оду Христу. Црквене вође су почеле да смирују тај жар и позивају на трезвеност.

[irp]Прошле су не деценије већ векови, и хришћанима, који су чекали Христа, на врата је покуцала – религија.

У историјским књигама то се назива победом хришћанства над паганством. Али суштински, ништа се није променило. И након што је хришћанство постало државна религија, живот на двору и међу народом остао је у основи исти. Променили су се само називи богова и обреди. Такав модел вере постоји до данас.

Они који су некада молили Зевса или Јупитера – сада се моле Христу. Ко је славио Афродиту – сада се обраћа Богородици. Пантеон се проширио: за здравље се више не моли Асклепију, већ Пантелејмону; за трговину – не Меркурију, већ Светом Спиридону; за путовања по мору – не Посејдону, већ Светом Николи.

[irp]За људе који су одрасли у православној традицији ово може звучати чудно. Јер ми знамо да је Христос наш пут и циљ живота, да је Богородица наша помоћница, а светитељи примери. Али у стварности тако живи тек мали број. Већина, иако крштена, наставља да верује као у паганизму – Бог им није циљ, већ средство за решавање земаљских проблема.

Од Миланског едикта до данас, православље постоји у два облика: као религија и као Црква. А често се религија назива Црквом, што ствара велику заблуду.

[irp]Православна религија у држави служи истој сврси као некада паганство: подршка власти, оправдавање неправди, призивање „благослова“ на све – и на добро и на зло. За народ – религиозни ритуал и страх од казне због непослушности властима.

Православна Црква у време тријумфа религије, напротив, слаби. Бива потиснута, омаловажена, скрајнута. Живи у дубини срца оних који искрено траже Бога, у тихој молитви и подвигу.

[irp]Ситуација се мења тек онда када држава одбаци религију и почне да је прогони. Тада од православља беже сви они који су се пре тим именом хвалили. Тада на површину излази права Христова Црква.

Тако Бог проверава – каква је која Помесна Црква. Најгоре време за Цркву Божију је време лажног „мира и просперитета“, када је религија у милости власти. Тада Црква упија отрове овога света и претвара се у своју супротност – у карикатуру саме себе.

[irp]А тек у временима прогона и невоља – она се обнавља, оживљава, надахњује. Јер се тада узда у Бога, а не у силе овога света.

Протојереј Сергеј Успенски/Савез православних новинара

Превод с руског:В.Т./Васељенска