Милицу Ракић убили су они који су писали конвенције о људским правима на које данас рачунају „српски студенти“

Двадесет шест година, толико је прошло од убиства Милице Ракић. Не погибије, не несреће, већ убиства. Ракетом, свесно, циљано. У купатилу. На ноши. У тренутку кад је најмање била свесна да постоји зло.

Нису је убили варвари из прашума, ни хорде из предела незнабожачких. Убили су је они који су себе звали културом, демократијом, прогресом. Они који су певали Бетовена и потписивали Конвенцију о правима детета.

И сада, ево ироније и срамоте века, потомци њеног народа, деца наше земље, дишу, ходају, уче и путују слободно јер је неко попут ње остао под плочом. А они, уместо да захвале, уместо да памте, уместо да се закуну, они шаљу писмо. Коме? Њеним убицама, њиховим наследницима, силницима који су кроз НАТО и кроз „људска права“ донели ракете и бомбе и назвали то мисијом.

Зар је ова земља толико изгубила образ? Зар су нам студенти, што је некад била елита рода, постали курири капитулације? Зар више нема никога да им каже, станите, децо, Милица би била ваша вршњакиња. Са њом бисте делили испитне рокове, књиге, љубави. А ви је данас, предајете.

Да, предајете је. Јер кад се обраћаш ономе ко ти је гађао породилишта и мостове, а не тражиш од њега покајање, него нову силу, онда не браниш, него издајеш.

Ништа мање.

..Али знате шта, Милица није број, ни статистика, ни сенка за академску расправу. Она је дете убијено од стране оних којима су јуче, баш јуче, студенти из Србије предали писмо. Писмо у ком не траже опроштај за Милицу, ни извињење, ни одговорност, него — интервенцију. Нову. Исту.

Отићи у Стразбур, у Европски суд за људска права, пред потомке политичара који су одобрили убиство детета, и тражити од њих правду за Србију, исто је што и тражити утеху од џелата на месту злочина. То више није само политичка наивност, то је духовно слепило.

Милица би данас имала година као и ти који си потписао то писмо. Можда би седела до тебе на факултету, делила с тобом књигу у читаоници, смејала се испред дома. Али није. Ње нема. А ти идеш, и не само да је заборављаш, него је понижаваш. Предајеш њену смрт у руке оних који су је узели, и називаш то „борбом за правду“.

Која правда?

Али знате шта, Милица није број, ни статистика, ни сенка за академску расправу. Она је дете убијено од стране оних којима су јуче, баш јуче, студенти из Србије предали писмо. Писмо у ком не траже опроштај за Милицу, ни извињење, ни одговорност, него, интервенцију. Нову. Исту.

Отићи у Стразбур, у Европски суд за људска права, пред потомке политичара који су одобрили убиство детета, и тражити од њих правду за Србију, исто је што и тражити утеху од џелата на месту злочина. То више није само политичка наивност, то је духовно слепило.

Милица би данас имала година као и ти који си потписао то писмо. Можда би седела до тебе на факултету, делила с тобом књигу у читаоници, смејала се испред дома. Али није. Ње нема. А ти идеш, и не само да је заборављаш, него је понижаваш. Предајеш њену смрт у руке оних који су је узели, и називаш то „борбом за правду“.

Која правда?

Да ти исти, који су 1999. гађали ношу у Батајници, сад уређују наше судове, законе, изборе? Да исти који су оправдавали крв, сад постављају услове за „слободу“?

Милице, ако нас чујеш, опрости. Не знају шта чине. А неки и знају, али не осећају. Не болују. Не памте.

И зато, ако Србија икада падне, неће је убити туђин, убиће је син који се одрекао ћерке.

Веско Нововић / Васељенска