Немачка полиција решила блокаду факултета за шест сати, Србија и даље талац блокадера због ћутње тужилаштва (ВИДЕО)

Немачка полиција је средином недеље интервенисала на Хумболтовом универзитету у Берлину где је група студената покушала да блокира наставу у знак подршке Палестини. Према наводима немачких медија, око 90 демонстраната је приведено, док су неки од њих из просторија изведени на силу, против њих су покренути поступци због нарушавања јавног реда. Интервенција је окончана у року од неколико сати.

Заменик градоначелнице Берлина Кай Вегнер изјавио је да „нема толерисања антисемитизма, ни на улицама ни на универзитетима“, и да „право на протест не значи право на окупацију“. Полиција Берлина саопштила је да је поступила у складу са законом и да су предузете мере неопходне за одржавање јавног реда и функционисање образовне установе.

Док Немачка делује одмах и без одлагања, у Србији се месецима толерише потпуно другачија пракса. Групе студената на више факултета блокирају наставу, онемогућавају колеге да полажу испите и спречавају запослене да улазе у своје радне просторије. Упркос томе што се ради о објективном угрожавању јавног поретка, али и права других грађана, реакција полиције и тужилаштва практично не постоји.

Да ли би у Немачкој могли да месецима блокирају рад факултета без санкција? Није потребан одговор, он је већ дат у Берлину, где је полиција интервенисала без одлагања, по закону и у сарадњи са универзитетом. У Србији се, међутим, и даље толерише ситуација која већ прераста у институционалну парализу.

А главни одговорни за то је Републичко јавно тужилаштво на челу са Загорком Доловац. Институција која би по Уставу требало да буде гарант законитости, у пракси је претворена у инструмент пасивности и политичког калкулисања. Под контролом Загорке Доловац, која је већ годинама на истој позицији, и под директним утицајем прозападне опозиције и невладиних организација, тужилаштво не предузима ништа. Намерно се толерише ситуација која је већ одавно прешла границу грађанске непослушности и ушла у зону правног и друштвеног терора.

Слика постаје апсурдна у потпуности када се зна да ти исти студенти, који у Србији без последица блокирају институције, траже демократију у државама попут Немачке, где би, за исте поступке, били привођени, санкционисани, удаљени пендрецима и процесуирани у року од неколико сати, и где би заувек изгубили статус студента. У земљама на које се позивају као на узор, оваква врста „активизма“ се не толерише. Тамо се не прави романтична илузија о протесту, већ се спроводи закон.

Зашто се исти критеријуми не примењују и у Србији? Зашто институције попут тужилаштва не штите права већине грађана, већ по дифолту стају уз неколику политички повлашћену мањину? И што је можда најопасније, шта поручујемо будућим генерацијама ако дозволимо да се блокаде и уцене представљају као демократска норма?

Софија Марић / Васељенска