Бивши начелник Припјатског одељења КГБ УССР: „Као главну верзију разматрали смо диверзију“

Бивши начелник Припјатског одељења КГБ УССР: „Као главну верзију разматрали смо диверзију“.

[irp]Бивши начелник Припјатског одељења КГБ УССР, Виктор Клочко, о томе шта се догађало на ЧАЕС-у (Чернобиљска атомска електрана) одмах након несреће, зна као мало ко. Управо је његово одељење тих страшних дана истраживало узроке трагедије.

— Викторе Николајевичу, да ли је тачно да сте упозоравали руководство КГБ-а УССР на могућност несреће на ЧАЕС-у још далеко пре експлозије?

— Не баш тако. О томе да може доћи до несреће оваквих размера, нисмо слутили. Али још 27. фебруара послали смо информацију у Управу КГБ-а у Кијеву и Кијевској области о томе да четврти блок ЧАЕС-а услед експеримената ради у недозвољеном режиму, што би могло довести до трагедије. Наш извештај је стигао и до КГБ-а СССР-а. Судбина тог документа ми није позната. Покушавали смо да утичемо на ситуацију и сопственим снагама — разговарао сам са директором станице и обраћао се окружном комитету Комунистичке партије. Али без успеха.

— Сматрате ли да је рад четвртог блока у повишеном режиму могао бити један од узрока несреће?

— На неки начин — да. Атмосфера на станици уочи несреће била је веома напета. Стручњаци су то објективно оцењивали, али нису могли ништа да промене — трпели су притисак кијевског руководства које је желело да до мајских празника у Москви прикаже „сјајне резултате рада“.

— Значи, несрећа је настала током још једног експеримента?

— Не сасвим. Овога пута нису ни стигли да започну експеримент. Већ у припремној фази догодила се катастрофа.

— Када сте сазнали за трагедију?

— У мом стану је постојао телефон за централизоване позиве. У ноћи 26. априла, око 1:22—1:24, зазвонио је телефон. Слушали смо снимљену поруку да је на четвртом реактору избио пожар. Брзо сам се обукао и кренуо према станици. Узгред, поред моје куће се налазила станица полиције Припјата, па смо кренули заједно са начелником милиције.

— Да ли сте одмах обавестили руководство у Кијеву?

— Не одмах. Прво је требало разјаснити ситуацију. Подигао сам све сараднике нашег одељења у стање приправности. Они су испитивали раднике који су те ноћи били у смени, а ја сам анализирао податке.

— Коју сте верзију несреће прво разматрали?

— Диверзију, саботажу. Није тајна да су стране обавештајне службе, посебно америчке и немачке, показивале велико интересовање за ЧАЕС. Било је случајева покушаја врбовања радника станице, као и хапшења страних шпијуна. Истина, тиме се нисмо директно бавили — било је то изнад наших надлежности.

— Чула сам да су западне обавештајне службе највише интересовала складишта нуклеарног отпада, који је могао бити искоришћен за производњу хидрогенске бомбе. Да ли је то тачно?

— Да. Такође је тачно да су стране обавештајне службе покушавале да дођу до било каквих података везаних за станицу. На пример, једном је КГБ ухватио криминалца који се специјализовао за крађу државне имовине и који је, уз помоћ пријатеља запосленог на станици, покушао да украде техничку документацију ЧАЕС-а за једну страну обавештајну службу. На срећу, није успео.

— Али сте ипак одбацили верзију о диверзији након неколико сати…

— Да. Када смо установили да нико са стране није продро на станицу, нити је било нарушавања безбедносног периметра.

— Које сте још верзије разматрали?

— Несавршеност конструкције станице, немар запослених и, наравно, људски фактор. Већ у два ујутру позвао сам кући начелника Управе КГБ-а у Кијеву и Кијевској области, генерала Леонида Бихова. Известио сам га о ситуацији. Питао ме је: „Да ли је озбиљно?“ Одговорио сам: „Веома.“ После тога је упутио ка нама оперативно-истражну групу, као и возило са високофреквентном везом („сотком“) и техничаре за комуникацију. Након два сата стигла је и друга група из КГБ-а УССР-а.

— Спорови о узроцима несреће трају и данас. Шта ви мислите?

— Циљ планираног експеримента за ноћ 26. априла био је укључење главних циркулационих пумпи на инерционом ходу турбина. Једноставније речено, рад станице требало је да се обезбеди без прекида, чак и без напајања. Међутим, око 23 часа активирала се заштита АЗ-5, која је аутоматски искључила реактор и турбогенератор. Према прописима, после таквог искључења требало је обуставити све активности на 48 сати. Уместо тога, покушали су да наставе рад након само сат и по. И ту су почели проблеми.

— Зашто је активирана заштита?

— Нажалост, тачан одговор нико не зна. Иначе, слична, али много мања несрећа догодила се већ током 1970-их…

— Зашто је активирана заштита?

— Нажалост, тачан одговор нико не зна. Иначе, слична, али много мања несрећа догодила се већ током 1970-их година на Љењинградској нуклеарној електрани. Тамо су након прекида напајања брзо почели да гасе реактор, али због конструктивних недостатака и грешака оператера, реактор се уместо гашења у једном тренутку убрзано активирао. Истина, тамо су успели да на време зауставе процес и избегну катастрофу. На жалост, искуства те несреће нису довољно анализирана и примењена код нас.

— Када сте схватили размере онога што се догодило?

— У почетку нико није могао да замисли да је експлодирао сам реактор. Мислили смо да је пожар ограничен само на део објекта. Тек када су моји сарадници, који су се попели на кров зграде турбогенератора, видели да реакторски блок више не постоји, схватили смо размере катастрофе.

— Како сте организовали рад у првим сатима после несреће?

— Било је веома тешко. Радили смо практично без прекида. Требало је обезбедити безбедност, водити истрагу, прикупљати информације, али и одржавати ред у граду. Све време смо били у непосредној близини реактора. Ниједан сарадник није одбио да изврши задатак, иако је свима било јасно да постоји ризик по живот.

— Да ли сте одмах схватили да ће евакуација бити неопходна?

— Искрено, у почетку се надали да ће се ситуација стабилизовати. Али већ 26. априла увече постало је јасно да је становништво Припјата у опасности. Следећег дана донета је одлука о евакуацији.

— Да ли сте учествовали у организацији евакуације?

— Наравно. Сви смо учествовали. Требало је објаснити људима да морају напустити своје домове, а да притом избегнемо панику. Објавили смо да се евакуација врши привремено, на три дана. Нажалост, већина људи никада се није вратила.

— Како гледате на те догађаје сада, са дистанце од 25 година?

— Као на велику трагедију. Многи моји пријатељи и колеге су се разболели или су преминули због последица зрачења. А све се могло избећи да је било више дисциплине, стручности и одговорности. Често размишљам: да смо ми из КГБ-а имали више овлашћења да утичемо на руководиоце станице и партије — можда би све било другачије.

Ина Золотукина/Страна.уа

Бонус видео