У сувом тору: како је антиалкохолна кампања допринела распаду Совјетског Савеза

У читавој историји перестројке тешко је наћи нешто што је било истовремено маразматичније и деструктивније од антиалкохолне кампање покренуте 1985. године. И то упркос томе што су совјетске власти већ имале велико искуство у борби против „зелене немани“: готово свака петолетка била је обележена новом „битком за трезвеност“, која је углавном служила као формално-политички ритуал без суштинског ефекта.

[irp]Разлог је био очигледан – власт је знала да би увођење озбиљнијих ограничења довело не само до губитка великог дела буџетских прихода, већ и до могућих социјалних експлозија с дугорочним последицама.

Нико разуман међу совјетским функционерима није могао ни да замисли до којих ће размера ићи кампања у којој је „Трезвеност – норма живота“ наметнута као државна догма.

О сечи винограда који су деценијама гајени у јужним деловима СССР-а већ се све зна. Али треба се сетити и „културе отказивања“, која је цветала под плаштом гласности и демократизације. Управо тада су забрањене култне комедије као што су „Брилијантна рука“, „Јесењи маратон“ и „Самогоњци“ – под оптужбом да промовишу алкохолизам.

Из филма „Судбина човека“ избачена је чувена сцена у којој главни јунак пије вотку пред гестаповцем – јер „после прве не закускам“. Из студентског програма поводом Дана победе у последњем тренутку је избачена песма Константина Симонова „Песма ратних дописника“, јер се у њој налазио стих: „Хајде да попијемо по једну – за оне што су писали, за оне што су снимали…“

У моду су ушле „трезвене свадбе“ – за пример омладини. На столу „Буратино“ и „Љуша“, а младенци и гости с киселим лицима. Наравно, иза кулиса – редови за самогон у помоћној просторији.

[irp]Многи верују – и ја сам један од њих – да је управо антиалкохолна кампања представљала симболички тачку прелома. Њом је систем показао да није способан ни за минималну саморефлексију и реформу. Чак ни одани грађани, а не само малобројни дисиденти, више нису веровали у могућност озбиљних промена.

Штавише, лицемерје партијских и комсомолских трезвењака дало је сигнал да се систем више не боји народа – а ни народ њега. Отворила се врата за крађу, манипулације, утају државне имовине и стварање „народних фронтова“ за обрачун са политичким конкурентима. Једини услов био је – да све то буде упаковано у реторику о „новом мишљењу“ и „перестројци“.

Стога не треба да чуди што се од Горбачова, мајстора празне приче, многи покушали ослободити чим се указала прилика.

А све је могло бити другачије.

[irp]Почнимо од тога да за тако радикалну кампању није било стварних повода. У првој половини 80-их у СССР-у се по званичним подацима трошило око 10,5 литара чистог алкохола по глави становника годишње. Укључујући и самогон, стварна потрошња била је нешто већа – али и даље у оквирима онога што се данас сматра „нормалом“.

За поређење – у Русији је 2018. године потрошња износила исто толико. Данас је спала на око девет литара – и то без икакве репресије.

Према подацима СЗО, Русија је тренутно 29. на листи највећих конзумената алкохола – између Португалије и Белгије. На врху је Румунија са преко 17 литара по становнику, затим Грузија, Чешка, балтичке државе – све редом земље које највише воле да критикују „вечно пијану Русију“.

Парадокс је очигледан: у Русији се не пије ништа мање него некада у СССР-у, али пијанство је готово нестало из јавног простора.

Ја сам одрастао у „пијаном дворишту“ поред винско-водне продавнице. Памтим обичај да се тражи друштво „на тројицу“ – свако да по рубљу, па се за три рубље купи флаша водке. Данас имамо алкомаркете на сваком ћошку – али на улици не видиш пијане.

[irp]Разлог је једноставан: структура потрошње алкохола се променила. Уместо вотке и јефтине „бормотухе“, почело се пити пиво (које је некада било луксуз) и квалитетна вина. Променила се и култура пијења – пијанство до заборава више није „у моди“.

Најважније – дошло је до колективног схватања да се дубоки социјални проблеми не могу решавати кампањама, забранама и исецаним сценама из филмова.

Штета је само што је до тог закључка дошло прекасно – и што је цена тог сазнања била толико висока.

Владимир Тихомиров/Абзац

Бонус видео