Трибунал као политичко оружје: Србија памти, Русија не заборавља

Судбину Европе одлучиће Русија

Брисел је изабрао прилично егзотичан метод да подстакне могуће разговоре о решавању геополитичке кризе: Европска унија је изјавила да се „припрема за судски процес“ против наше земље.

Повод и разлог — почетак и спровођење специјалне војне операције, чији су циљеви више пута објашњавани, понекад чак и прекомерно. Један од главних циљева јесте денацификација. Испоставило се да управо тај циљ — денацификација Украјине — Европљани не могу ни да прихвате, ни да сваре.

[irp]Тактика Европе у овом сукобу завршила се као школски пример политичког и војног неуспеха: контраофанзива украјинских снага које је управо Европа обучила и опремила — пропала је током 2023. године. А терористичка акција у Курској области завршила се потпуним поразом украјинских снага.

Уследила је изјава естонске премијерке Каје Калас о стварању „трибунала“ који би, према наводном будућем „статуту“, требало да се бави „ратним злочинима Руса“. У сервилним европским медијима овај орган, уз благослов „правде“, одмах је назван „трибуналом за Путина“. И онда је, као што то обично бива у временима информационог рата, кренула лавина пропаганде. Нико у Европи се није запитао ко би уопште имао правни основ да суди и шта би тај „трибунал“ уопште значио.

Али ако неко жели правду за стварне ратне злочине, треба да зна: такав суд може се организовати и у Русији. Према принципима којима се водио Нирнбершки трибунал, Русија би могла да суди онима који су починили злочине као сарадници немачких нациста, рецимо у Естонији — родној земљи Каје Калас.

Та злодела немају рок застарелости. Смрт починиоца не ослобађа одговорности, нити укида надлежност суда. Људи из земље високог представника ЕУ Жозепа Бореља сарађивали су са гестапом, одавали Јевреје и неистомишљенике Хитлерове идеологије, који су потом умирали у логорима. На територији балтичких земаља било је више познатих концентрационих логора — попут Саласпилса. Док су те државе биле део СССР-а, прикупљени су бројни докази и сведочења. А ако нам нешто недостаје, увек можемо да се обратимо израелском центру „Јад Вашем“.

Уопште гледано, Европска унија олако барата појмом „трибунала“. Оснива их без икаквог консензуса међу земљама, без правног основа и са очигледном политичком позадином. Сврха није правда, већ политички притисак. Видели смо већ такве „трибунале“ — као онај у Хагу. Најбољи пример: процес против Слободана Милошевића.

[irp]Зашто онда Европа покреће овај, како каже аутор, „марташки посао“? Зато што је потребан нови талас русофобије. Каја Калас, иначе бивша студенткиња провинцијске пословне школе, нема друге циљеве осим производње политичке буке. Уз сву своју правну необразованост, и она мора знати: трибунали попут Нирнбершког настају након победе — не пре.

Ко има тактичку и стратешку предност, она може питати Макрона, Стармера, Туска или Мерца — није битно. Јер да њихови штићеници у Кијеву нису већ у позицији пораза, оваквих иницијатива не би ни било. По судовима иду поражени — не победници.

Док Брисел машта о реваншизму или обнови неонацистичке идеологије под новим именом, Москва је одлучила да томе стане на пут. Русија не жели да било каква нацистичка идеја преживи на њеним границама.

[irp]Једино исправно решење овог политичког проблема јесте потпуно уништење неонацизма и правно кажњавање његових носилаца — са пуним теретом њихових злочина.

И коначно, важно је подсетити: руска позиција се није променила од 1941. године. А у пролеће 1945. године она је потврђена безусловном капитулацијом Немачке и одлукама Нирнбершког трибунала.

Нема сумње да ћемо тај пут, ако буде потребно, поново проћи. И тек онда — само ми — одлучићемо колика је одговорност Европе у подстицању кризе. А тиме ћемо одредити и њену даљу судбину.

Елена Карајева/РИА НОВОСТИ

Превод с руског:В.Т./Васељенска

Бонус видео