Евробирократија држи антиамерички фронт, али пуца изнутра
Данашњи сукоб између евробирократије и нове америчке администрације најбоља је илустрација да „колективни Запад” у стварности никада није ни постојао.
[irp]Прецизније речено, постојао је кратко време, након распада Совјетског блока, и то само у свести глобалиста. Али танак лед „краја историје” показао се варљивим — довољан је био само један потрес испод површине, да се Запад врати ономе што је одувек и био: арена непрестане борбе центара моћи.
У средњем веку то је била борба између римских папа и немачких царева, у време Вестфалског поретка — сукоб колонијалних империја, након Другог светског рата — борба САД и Британије за доминацију у Европи, која је завршена распадом Британске империје. Данас се поново сукобљавају изолационистичка Америка, која жели да поврати свој империјални статус, и глобалистички Европски савез.
И поред деценија америчке политичке, економске и културне доминације, Европа сада отворено игнорише Вашингтон и пркоси му, а Белој кући не преостаје ништа осим да посматра. Ко би још до пре годину дана у то поверовао?
Сећамо се оштрог иступа потпредседника САД Џеј Ди Ванса против евробирократије у Минхену — и шта се десило? Румунски десничар Ђорђеску, који је водио на председничким изборима, смењен је. Ле Пен је забрањено да се кандидује у Француској. У Немачкој је партија Алтернатива за Немачку (АфД), коју подржавају и Ванс и Маск, проглашена екстремистичком, што може довести и до њене потпуне забране.
Ванс је жестоко реаговао: „АфД је најпопуларнија партија у Немачкој и најзаступљенија на истоку земље. Сада је бирократија покушава уништити. Запад је заједно срушио Берлински зид. А сада га обнавља не Русија, него сам немачки естаблишмент.“
И заиста, евроестаблишмент гради нови зид између Европе и Русије, не осврћући се на Трампове планове нити на вољу сопствених народа. Истовремено жестоко бране Европу од повратка Трампове Америке – и сваки покушај притиска из Вашингтона за сада се разбија о тај зид. Белој кући недостају озбиљни инструменти утицаја на политику Европског парламента.
Али, да ли је тај фронт, који су изградили Брисел и Лондон, заиста тако чврст? Или је само привидно стабилан?
[irp]Проглашење АфД за екстремистичку партију управо у тренутку њеног наглог раста делује као чин очаја. Најновије анкете показују да је АфД тренутно најпопуларнија странка у Немачкој, посебно у источним покрајинама, где достиже и 40% подршке. Забрана партије могла би довести до политичке кризе коју актуелна власт, већ уздрмана, тешко да би преживела.
У Немачкој, на пример, нови канцелар Мерц је на функцију дошао тек из другог покушаја, након понижавајућег гласања унутар владајуће коалиције, где је подршку добио од Левице. Већ тиме је показао своју политичку слабост и нестабилност коалиције. За естаблишмент – веома алармантан сигнал.
У Великој Британији, „Партија реформи” Најџела Фараџа тријумфовала је на локалним изборима, док су торијевци и лабуристи доживели тежак пораз, изгубивши преко 900 одборничких места. Фараџ је добио и два градоначелничка мандата и победио на допунским изборима за парламент. Он отворено говори о крају двопартијског система, обећава депортацију миграната, укидање „зелене агенде” и ревизију учешћа Британије у НАТО.
[irp]Слична је ситуација и у Француској, где се режим једва одржава захваљујући потпуној мобилизацији државних ресурса против деснице.
У Румунији, где су првобитни избори поништени јер је побеђивао десничар Ђорђеску, у првом кругу поновљених избора победио је његов политички „близанац“ Симион из партије AUR, са готово идентичним програмом: против миграната, рата и глобалистичке агенде. Симион је већ поручио да ће, ако победи у другом кругу, Ђорђеску именовати за премијера.
[irp]Толико о јединству такозваног „колективног Запада“. То јединство све више личи на фарсу. Бескомпромисна борба глобалиста против опозиције може довести до потпуно супротног резултата. У једном тренутку, притиснут између сопствених народа и конзервативне Америке, евробирократији би могло једноставно понестати средстава и моћи.
В.Т./Васељенска
Бонус видео
