О слепој вери и начинима манипулације у цркви: Како препознати манипулације у црквеној средини и сачувати духовну слободу коју је човек добио од Бога

Данас, на Недељу о слепом, наша беседа биће нешто другачија од уобичајене. Говорићемо о томе како свештеници често, мада несвесно, манипулишу својим парохијанима. Иако се то ретко ради из зле намере, то ипак постоји и оставља последице.

Манипулација је уопште у нашем животу много чешћа него што мислимо. Деца манипулишу родитељима, будећи у њима осећај кривице. Родитељи, кад остаре, понекад истим путем уцењују децу: „Ја сам те родила, подизала, ноћи не спавала…“. Манипулишу нам медији, политичари, трговци, па чак и кућни љубимци. И у цркви се дешава исто. Али у том простору то не би смело да буде прихватљиво, јер нам је Бог дао слободу коју нико нема право да нам одузима.

Почнимо од најчешћег вида манипулације – диктатуре ауторитета.

Ја сам епископ или свештеник – и то би, по некима, требало да буде довољан разлог да моје речи имају тежину, а моја наређења да се извршавају. У световним институцијама то зову хијерархијом. Али Црква је позвана да има сасвим другачији начин устројства. Христос није дошао да господари, већ да служи. Он је својим ученицима прао ноге, говорио да онај ко жели да буде први, треба да буде последњи. Христос никога није приморавао – иако је једини за то имао право.

Главна подвала у овоме је што се потчињавање представља као послушање. А то није исто. Послушање је плод љубави и поверења, док је потчињавање плод страха и лицемерја. Човек слуша онога коме верује. Потчињава се ономе кога се боји. Свештеник који не ужива поштовање међу својим верницима, често прибегава формалној моћи – позивајући се на своју „власт“.

Једноставније је позвати се на титулу, него стећи поверење и љубав. Зато се у монашкој традицији игуман бирао од стране братије, а не постављао од стране више црквене власти – како се то касније усталило.

Разлог за ову врсту манипулације је у искушењу влашћу – у лажној представи да неко има право да командује, само зато што носи мантију. Али то је не само погрешно, већ и кратковидо. Људи такве појединце слушају док имају функцију. Када их више нема, ти људи остају сами и заборављени.

Следећа је манипулација осећајем кривице.

То је, у суштини, продужетак претходне – диктатуре ауторитета. Ако некога не слушаш, значи да си горд и да немаш смирења. А Бог, како нас уче, „гордима се противи, а смиренима даје благодат“. На тај начин се у човеку изазива осећај кривице који га чини покорнијим и рањивијим. Онај ко је крив, тај ће бити послушан.

Најчешћа тема наших проповеди је осуда греха. Али шта човек осећа након такве проповеди? Излази из храма сломљен, потиштен, често и обесхрабрен. То није покајање – то је манипулација.

Наравно, неко ће рећи: „А шта са обличавањем греха? Зар свештеник није дужан да указује на пороке и упућује на спасење?“ То је тачно. Али не смемо заборавити да је Христос био безгрешан – за разлику од нас. Свештеник је такође грешан човек, као и његова паства. Зато, ако већ говори о греху, нека почне са: „Ово прво важи за мене самог“. А што је најважније – обличавање треба да доведе до покајања, а не до осећаја безвредности.

Нажалост, многи животиописи светих, нарочито они из средњег века, изазивају управо такав осећај. Свети се описују као ванземаљци, без иједне слабости, који не осећају бол, не плаше се мучења и који су потпуно недостижни. Како да им човек уопште тежи?

Али у стварности, и свети су имали тренутке страха, слабости, сумње – али су се трудили, и Бог им је помагао. Данашње књижевно уређивање тих животоописa често те „људске“ моменте намерно брише. А управо су они најпотребнији савременом човеку.

Следећа је манипулација страхом, која често иде руку под руку са претходном.

Страх је једно од најјачих средстава контроле. У нашем детињству су нам говорили: „Ако не једеш, нећеш порасти“, или: „Ако не учиш, чуваћеш овце“. Такви страхови пратили су нас од малена.

У Цркви, главни страх који се често користи је страх од пакла, пропасти и вечне муке. Постоји читав „тип“ духовника који тачно зна ко иде у пакао и зашто – као да деле позивнице. Разлози могу бити невероватни: ако жена дође у цркву без мараме, ако има лични број (ИНН), ако није венчана, ако не осуђује екуменизам… и још стотине сличних „злочина“.

Ту је и страх од болести и несрећа: „Ако не радиш то и то, Бог ће те казнити…“ Када неко дође у храм с неком муком, одмах му се каже: „То ти је зато што си згрешио“. И ето га поново – страх, кривица, потчињавање.

Али то нема никакве везе са правим разумевањем Божијег промисла.

И да завршим – манипулација љубављу.

И ова је веома честа у животу: „Ако ме волиш, урадићеш то“. Родитељи тако поступају са децом, супружници међусобно. Љубав постаје условљена. Тако и неки свештеници: ако желиш да будеш прихваћен у заједници, мораш испуњавати њихова правила. Иначе – емоционална изолација.

Све ове манипулације – ауторитетом, кривицом, страхом, љубављу – дубоко су супротне хришћанском духу. Бог нам је дао слободу, а не страх. Љубав, а не уцену. Поверење, а не контролу.

Зато увек треба да се питамо: да ли нешто долази од Бога или од људске сујете? Јер једино где је дух Господњи – ту је слобода (2. Кор. 3:17).

Савез православних новинара

Бонус видео