ЦРНОГОРСКЕ УСТАШЕ ОД ИСТОРИЈСКОГ СРАМА

У нормалној држави, пјесма Марка Перковића Томпсона би била музички отпад са идеолошким задахом концентрационог логора, а функционери би се стиђели да уопште знају ријечи таквих пјесама, а камоли да их пјевају на приватним дернецима или још горе, на јавним скуповима или по телевизијама. Али Црна Гора одавно није нормална држава.

Још је 1941. године Секула Дрљевић, са неколицином својих присташа одлучио да буде „за дом спреман“. Удружио се са Павелићем, прогласио „независну Црну Гору“ под покровитељством фашиста и кренуо да објашњава да Црногорци нису Срби. Није то тада добро прошло, а неће ни данас, јер очито је да је усташтво постало много гласно. Историјски релативизам данас је у Црној Гори постао толико софистициран да више ни логори као Јасеновац нису довољни аргумент против пјевача који слави кољаче. У савременом контексту, забрињавајуће је што се одређени облици величања усташтва појављују у јавном простору.
Историчар Растислав В. Петровић у својој књизи „Црногорске усташе“ сасвим педантно документује ту епизоду црногорске срамоте. Описује како је мањи број „елитних интелектуалаца“ одлучио да се сврста уз усташки режим, и то не из нужде, већ из идеолошког убјеђења. Хтјели су „нову Црну Гору“, онакву каква се данас назире у музици јавних пијаца, у коментарима по порталима и на њушкама појединих јавних функционера који би ради фотеље и коалиције запјевали и „Јасеновац и Градишка Стара“. Књига „Црногорске усташе“ служи као важан извор за разумијевање комплексних историјских процеса и опомиње на опасности које произлазе из заборава и ревизионизма.

Иронија је да данашњи пјевачи усташких мелодија у Црној Гори често себе виде као највеће борце за „антифашизам“, „слободу говора“, „људска права“ и њима најомиљенији префикс „грађанску Црну Гору“. Та грађанска Црна Гора, дакле, не би имала ништа против да усташки поздрав постане нормална ствар, јер по њима ако може у Хрватској као чланици Европске уније, што не би могао и у Црној Гори која Унији тежи?

Интелектуални гмазови из Подгорице, Цетиња и Никшића 1941. нису виђели срамоту у томе да се допадну Павелићу. Напротив, препознали су ту шансу као улазницу за личну промоцију и власт. А има ли ишта јадније него када се неко труди да буде усташа, а није чак ни Хрват? Данас, потомци тих идеолошких претходника нијесу у подрумима, него у институцијама.

Сједе у парламенту, предају на факултетима, наступају на јавним телевизијама. Не носе црне кошуље, али носе менталитет Дрљевића и Марковића Штедимлије. Не поздрављају се уздигнутом руком, али им очи засвијетле кад чују прве акорде Томпсона. Јер, то је та нова „модерна Црна Гора“, у којој је усташлук постао естетика за један дио друштва, који гледа како да од туђег ђубрета направи домаћу салату.

И није то више случајан инцидент, него добро осмишљен препаковани план са изговором „националног освјешћења“ и „отпора српском утицају“. Црногорске усташе више нису поџемље, оне су наџемље и немају потребу да се крију, јер знају да држава ћути. И зато, када следећи пут неко запјева Томпсона на неком весељу, не кривите њега него државу која му је то дозволила.

Владимир Вуковић/Ало/083 портал

Бонус видео