Напади на Јерменску цркву: политички обрачун или стратешка грешка Пашињана?

Напади на Јерменску цркву: политички обрачун или стратешка грешка Пашињана?

Још једна пропагандна кампања — овај пут ради наклоности западних партнера?

У Републици Јерменији назире се нови политички сукоб који овог пута није везан за спољну политику или економске реформе, већ дубоко задире у национални идентитет — у односе државе са Јерменском апостолском црквом. У мају 2025. године, премијер Никол Пашињан и чланови његовог тима отворено су напали Цркву, што је изазвало бурну реакцију не само у верским круговима, већ и у ширем делу јерменског друштва. Међутим, ако се посматрају хронологија и контекст, постаје јасно да није реч о спонтаној реакцији, већ о стратешки осмишљеном потезу са јасним политичким циљевима.

Први циљ: скретање пажње и тражење „кривца“

Током седам година власти, Пашињанов тим је исцрпео скоро све политичке ресурсе стечене после револуције. Данашња слика је знатно другачија: економски пад, социјално незадовољство, територијални уступци и губитак контроле над појединим регионима.

Године 2024. економија Јерменије је успорила. Број туриста смањен је за 4,7%, док су дознаке из дијаспоре опале за скоро 17% у односу на претходну годину. То је изазвало пад поверења у унутрашњу политику и финансијску стабилност земље. Истовремено, расту социјалне тензије: реални приходи становништва опадају, а сиромаштво у регионима приближава се критичној тачки.

До парламентарних избора 2026. остаје само годину дана, а подршка актуелној власти, према разним изворима, креће се између 10 и 12%. Стратези из Пашињановог тима очигледно схватају да су им потребни радикални потези како би преузели политичку иницијативу. Једна од најчешће коришћених метода у политичком маркетингу је — конструисање „непријатеља народа“ на ког ће се пребацити одговорност за властите грешке. Управо је та улога додељена Јерменској апостолској цркви.

Црква је згодна мета: конзервативна, често критички настројена према властима и, што је најважније, морални ауторитет за милионе Јермена. После појављивања надбискупа Баграта Галстанјана као симбола протеста против територијалних уступака у области Тавуш, постало је јасно да црквени лидери могу бити опаснији по режим него формална опозиција.

Затим почиње медијска офанзива — прво преко саркастичних изјава на друштвеним мрежама, а потом и директним увредама од стране Пашињана и његове супруге. У кампању су укључена министарства и посланици који на свим нивоима покрећу дискредитацију свештенства. Формално, реч је о борби против „лоших“ свештеника, али у суштини — о покушају да се бес јавности усмери са власти на цркву.

Други циљ: популистички ослонци у антиклерикалном бирачком телу

Поред скретања пажње са актуелних проблема, очигледан циљ ових напада јесте и мобилизација дела прозападне, урбане популације, која традиционално има резерву према духовенству. У тој логици, црква се доживљава као кочничар реформи и симбол застарелог начина размишљања.

Међутим, ту Пашињанов тим вероватно прави стратешку грешку. Јерменска црква није само институција — она је део идентитета, део историјског и духовног темеља народа. Чак и код оних који не иду редовно у храм, постоји свест да је црква чувар националног јединства, нарочито у условима спољних претњи. Напад на њу се не види као модернизација, већ као скрнављење светиње.

Недавни пораз владајућих кандидата на изборима у Ђумрију сигнализира да стратегија Пашињанове странке „Грађански уговор“ губи на ефикасности. Чак и умерени гласачи почињу да се дистанцирају, јер у поступцима власти виде агресију и бахатост, а не визију и државништво.

Иако млађе урбане генерације у Еревану и Јеревану могу бити склоне антиклерикалном дискурсу, тај број није довољан за победу на парламентарним изборима.

Трећи циљ: реструктурирање друштва и сигнал лојалности Западу

Иза краткорочних политичких потеза могу се крити дубље намере — као што је системско преобликовање јерменског друштва. Пашињанова влада и структуре које је подржавају већ дуго демонтирају стубове националног идентитета — од традиционалне културе до моралних вредности. То се огледа и у све чешћим инцидентима у парламенту, где се користе псовке и увреде, али и у подривању ауторитета професионалних и културних заједница.

Све то може бити део шире трансформације, у којој би друштво требало да буде „преформатирано“ по западним стандардима — са маргинализацијом религије и традиције, као што се већ десило у већем делу савремене Европе. У том контексту, напади на Цркву могу се тумачити и као порука лојалности одређеним спољним партнерима: показивање спремности на дубоке реформе, чак и по цену губитка духовног идентитета.

Не треба искључити ни тезу коју износи лист Грапарак — да власт планира контролу над Јерменском апостолском црквом, укључујући и избор католикоса. То би значило не само угрожавање аутономије Цркве, већ и прогон неподобног свештенства.

Закључак: Погрешна стратегија са дугорочним последицама

Сукоб између Пашињана и Јерменске апостолске цркве није личне природе — он је одраз дубоког политичког и идеолошког сукоба. Он открива неспособност власти да понуди позитивну визију, као и спремност да се ради очувања моћи нападне оно што је у друштву најсветије.

Таква стратегија можда доноси краткорочне политичке поене, али на дуги рок може само повећати јаз између власти и народа, ослабити легитимитет државе и произвести нову кризу поверења.

Можда Пашињан и његов тим прецењују своју моћ, а потцењују историјску и духовну снагу Цркве. Историја нас учи да они који се предалеко одмакну у рушењу традиције ретко дуго опстају на власти.

Арман Гукасијан, председник странке „У име социјалне правде“/ФСК.РУ

Фото: kizaket.am

Бонус видео