Константин Родзајевски о либерализму и социјализму

0

Константин Родзајевски

Константин Родзајевски (1907-1946) је био руски емигрант који је своје избегличке године провео у Манџурији. У овој кинеској провинцији, било је преко 100000 руских емиграната који су побегли од бољшевичке власти. После јапанске окупације 1931. године у Манџурији долази до стварања Руске фашистичке партије, на чијем челу је био Родзајевски. Поред ове фашистичке партије, међу Русима у САД је постојала још једна слична организација коју је водио Анастасиј Вонсјацки. Вонсјацки за собом није оставио ниједан теоријски спис, док је Родзајевски написао низ идеолошких списа, од којих је најзначајнија „Азбука фашизма“.

Сврха превођења овог одломка „Азбуке…“ није промовисање ниједне политичке идеологије, понајмање фашизма, већ упознавање читалаца са политичким идејама између два светска рата. Било је то „Време нетрпељивих“, како је међуратни период назвао српски историчар Андреј Митровић, када је над човечанством висио Дамоклов мач глобалног крвопролића. Чини нам се да поново живимо у времену када долази до заоштравања сукоба између присталица разних идеологија, па није лоше да се подсетимо ставова људи из бурних двадесетих и тридесетих година ХХ века.

„16. Основни правци друштвено-политичке мисли

У данашње време, основни правци друштвено-политичке мисли су: либерализам, социјализам и фашизам.
Осим државних система и политичких пратија, које јасно истичу упечатљиве либералне, социјалистичке и фашистичке карактеристике, постоји низ других које представљају комбинацију споменутих трију основних праваца: либерализма и социјализма, либерализма и фашизма итд.

17. Шта је либерализам и каква је опасност од њега?

ПОДРЖИТЕ НЕЗАВИСНО НОВИНАРСТВО
Помозите рад Васељенске према својим могућностима:
5 €10 €20 €30 €50 €100 €PayPal
Заједничким снагама против цензуре и медијског мрака!

Либерализам (од фр. liberté-слобода) проистиче из признања да сваки човек поседује неотуђива права на слободу личности и неприкосновеност приватне имовине. Кључни значај у либерализму има личност. Држава по либералном схватању представља скуп личности и има само један циљ – заштиту њихових појединачних интереса.
Либерална начела су најпре била обнародована у Америци, а затим у Француској у време Француске револуције и била су представљена у „Декларацији права човека и грађанина“, која је истакла личне формалне слободе: слободу говора, окупљања, удруживања, штампе, економске слободе, тј. основе либералне државе. Прикривено, ова начела су раније већ била формулисана у тајним масонским ложама.




Либерализам, који је прогласио личност највишом вредношћу, води ка томе да се људи старају само о својим личним добрима, заборављајући своје дужности према нацији и дражави, као и једни према другима. Превласт либерализма води ка растакању оних држава и нација, у којима су успостављене основе либералног поретка – демократија и економски систем капитализма.

18. Шта је демократија и које су њене заблуде?

Термин демократија долази од грчких речи demos (народ) и kratеin (владати) и дословно значи „владавина народа“, што имплицира да демократија представља државу у којој управља народ.

Поставља се питање како остварити владавину народа сходно демократској теорији? То се остварује преко одређених „народних представника“, који одражавају „општу вољу народа“. Скуп тзв. „народних представника“ чини народно представништво или парламент. Народни представници се бирају општим, директним, једнаким и тајним гласањем (тзв. демократска „четири репа“).

Демократска држава у својим основама признаје либералне принципе, изражене у признању основних права појединца на личне формалне слободе: слободу говора, окупљања, удруживања, штампе, економске слободе итд. Демократско друштво тежи заштити тих слобода.

Пошто у демократији народ не зна за кога гласа, њему „у помоћ“ пристижу политичке партије, које предлажу готове кандидате. Да би победиле на изборима, странкама је потребан новац, па оне постају зависне од домаћег или страног капитала. На крају „народни представници“ постају представници разних финансијских кругова, и не заступају интересе народа, већ интересе одређених финансијера који потпомажу њихову странку.

Прочитајте још:  Отворено писмо: Ко тражи литијум у Србији?




Како показује искуство њеног спровођења у пракси, демократија се испољава као владавина народа само „формално“ (Италија пре Мусолинија, Немачка пре Хитлера, Француска, САД), па се зато и назива „формалном демократијом“, а у ствари ради се о посебном облику „диктатуре плутократије без отаџбине“. Преко парламента, демократије су поробљене од стране међународног финансијског капитала „Финитерне“ (Финансијска интернационала). Демократија само олакшава поробљавање света од стране Јевреја, који у својим рукама поседују покретачку силу „владавине народа“ – новац.

19. Шта је то либерализам и чему он води?

Либерализам примењен у економији ствара капиталистички поредак. Капиталистички поредак је изграђен на принципима сакралности и неприкосновености приватне својине и потпуног немешања државе у економске токове. У капитализму држава је само „ноћни стражар“ који надгледа да неко не угрози нечију неповредиву приватну својину. Економски живот је заснован на потпуној слободи конкуренције између предузетника.

Став да је приватно власништво неотуђиво право личности и да је држава само „ноћни стражар“ који се не може мешати у економски живот, доводи до тога да се слобода конкуренције претвара у слободу експлоатације, у угњетавање радника од стране послодаваца, што резултира њиховој међусобној борби, односно изазивању класног сукоба. Капиталисти не теже да профитирају само већом производњом и појефтињењем производње, већ и смањивањем плата радницима.
Капитализам је до одређене границе позитиван појава, али безгранично форсирање приватне својине, на крају крајева окреће се против ње саме: акционарска друштва, концерни, трустови, где се заправо капитал претвара у анонимни, интернационални капитал.

Капитализам доводи до тога да капитал прелази државне границе: уместо националне производње и националне трговине, појављује се интернационални, међународни финансијски капитал који се готово у потпуности налази у јеврејским рукама, и који подјармљује народе под власт глобалног јеврејства. Крајности капитализма изазивају последично стихијски протест – социјализам, који изузетно вешто користе „риболовци у мутним водама“, управо ти исти Јевреји.

20. Шта је социјализам и чему он води?

Социјализам је правац друштвено-политичке мисли који тежи да уклони све социјалне неправде одлучним сламањем целокупног постојећег поретка (уништавање религије, нације, породице, приватне својине и препуштање економије у руке друштва).

Свој најразвијени облик социјализам је достигао у марксизму, односно „научном социјализму“, чији је утемељитељ Карл Маркс (заправо Јеврејин Мордекај Маркс).




Марксизам је полазио од става да се живот заснива на економском фактору – начину производње добара, који одређује карактер друштвеног поретка, поделу друштва итд. Историја света је по мишљењу марксиста непрекидна борба између класа. Сада постоји капиталистички поредак, економска власт, а последично из тога следи да се политичка власт налази у рукама класе капиталиста.

Капиталисти поседују сва средства за производњу, искоришћавају и угњетавају пролетаријат, који је принуђен да капиталистима продаје свој рад, како не би умро од глади. Капиталисти живе на рачун радника, јер ништа не производе сами, пљачкају раднике користећи се својом моћи и уступају им само део онога што су произвели својим радом.
Пролетаријат настоји да се ослободи тлачења, па се зато води непрекидна броба између радника и капиталиста. Капиталистички систем у својој сржи припрема себе за уништење. Он је саздан на потпуној слободи економских активности: сваки капиталиста у тежњи за сопственим профитом, хоће да произведе што више. Због тога се периодично јавља прекомерна производња, када роба не може наћи своје купце, па долази до економске кризе.

Прочитајте још:  Путин потписао закон о казнама за дискредитацију добровољаца СВО

Економске кризе постају све учесталије и интензивније, и као коначан разултат доћи ће до такве кризе, која ће се постати смртоносна за капиталистички поредак; капитализам ће бити уништен и сва власт ће прећи у руке пролетаријата. Са једне стране, то ће бити омогућено преласком капитала у неколико руку – број капиталиста ће се све више смањивати (тзв. „концентрација капитала“). Са друге стране, то омогућава осиромашење радничке класе и пораст њене класне свести (мржње према капиталистима).

Након свргавања капиталистичког система доћи ће до „диктатуре пролетаријата“ – владавине пролетаријата, која ће на крају успоставити „бескласно друштво“, односно потпуни комунистички поредак.

Након свргавања капитализма, економски положај пролетаријата би требало да се вишеструко побољша, пошто више неће бити пљачке, а политичка власт ће бити у рукама пролетаријата.




21. У чему се огледа социјалистичка провокација?

Марксизам је у потпуности производ јеврејске психологије. Његов творац и утемељитељ Мордекај Маркс је у свом учењу свесно или несвесно утиснуо основне тежње јеврејства. У свом учењу о надолазећој победи интернационалне радничке класе, Маркс је ову класу преставио као народ, који је пао под власт и доминацију других народа, поистоветивши га са Јаврејима који су расути по свету и немају отаџбине. Међународни пролетаријат је нешто налик „изабраном народу“ или представља „колективног месију“.

Марксизам је продукт јеврејске огорчености према нејеврејском свету. Његова карактерна црта је мржња коју распаљује у масама. Та мржња се огледа у уништењу и разарању које односи социјалистички покрет који оваплоћује идеје марксизма у стварности (нпр. у Русији).

Марксизам је у потпуности лишен могућности давања основа за било какав стваралачки рад. Сви покушаји марксиста да из деструкције пређу на креативну изградњу нису довели ни до чега. Марксизам може само да уништава, јер је његов пут, пут крви и ватре. Није узалуд Мордекај Маркс, тако блистав у критици, веома слаб у делу када треба направити скицу надолазећег система, који ће заменити капитализам и указати на нове путеве. Маркс се тада ограничава на неке опште изразе као што су „скок из царства нужности у царство апсолутне слободе“ итд.

У данашње време све концепције марксизма су испуцале по шавовима, а све његове идеје су подвргнуте критици. Камен темељац целокупне марсистичке идеологије је историјски материјализам. Марксизам учи да начин производње материјалних добара одређује природу друштвеног, политичког и интелектуалног поретка. Другим речима, у средишту свега је економски фактор. У стварности, такву слику уопште не видимо. Економски фактор није чинилац који пресудно утиче на све остало. Сви чиниоци друштвеног живота су међусобно зависни. То значи да економија утиче на друштво, политику и религију, али и друштво, политика и верска убеђења утичу на економске односе. Историја нам пружа читав низ упечатљивих примера када су поступци људи били одређени идејама које су далеко од економије, стоје независно од ње, или су чак у супротности са њиховим економским интересима. Човек је често жртвовао своје економске интересе зарад добробити нације.




Марксизам, који одређује економски фактор као технику производње, није донео прецизну дефиницију шта подразумева под техником производње. Уколико је марксизам технологију схватио у ужем смислу те речи, тада је изгубио из вида чињеницу да технологија производње увек представља одређену идеју, креативну мисао која претходи производном процесу. Чак и каменорезац, пре него што почне да ради свој посао, развије одређени план како би имао минималне трошкове.

Прочитајте још:  Мистериозна смрт руског милијардера

Ако марксизам технику производње уопште схвата као опште услове производње, укључујући географске услове, природне ресурсе, та теорија се испоставља врло нејасном, пошто се концепти општих услова могу проширити до бесконачности.
Учење марксизма о класној борби је потпуно погрешно. Марксизам дели свет на два табора, с једне стране постављајући пролетаријат, а с друге стране капиталисте. Прво, марксизам много греши у овој конструкцији. На свету не постоје две, већ више класа. Оно што марксисти подразумевају под једном капиталистичком класом заправо не представља посебну целину, већ читав низ засебних класа. Радници се такође могу поделити у неколико различитих група са јасно израженим супротстављеним интересима, пре свега квалификовани радници и неквалификовани радници. Такође постоје класе занатлија, земљорадника итд.

Сукоби се дешавају између свих ових класа не морају увек довести до победе радника. Марксизам није дао прецизну дефиницију класе. То доводи до чињенице да се у пракси у пролетерску класу убрајају они који подржавају социјалистички покрет, без обзира на социјално порекло, а сви остали се убрајају у капиталисте. Као резултат тога, „француски“ фабрикант-милионер Леон Блум се сматра пролетером, док се сељак у Русији са пар волова сматра „буржујем“.

Марксизам учи да ће се, како се приближава пролетерска револуција, број капиталиста све више смањивати, и да ће целокупно богатство на крају бити концентрисано у рукама малобројне шачице капиталистичких првака. Паралелно са тим, осиромашење пролетаријата ће расти. Та тврдња је такође погрешна: класа власника, како показују чињенице, се уопште не смањује, већ напротив се повећава, као резултат појаве великих акционарских друштава, ширења акција у већим круговима… Број власника земљишта такође расте. Материјални статус пролетаријата се такође, генерално, побољшао у поређењу са временом када је написан „Капитал“ Мордекаја Маркса.

Банкрот марксизма најбоље показује руско искуство. Руско искуство такође показује да се социјалистички покрет налази у рукама Јевреја, које га користе у своје јеврејске сврхе, далеко од интереса радника, за које се марксисти званично боре.

Марксисти проповедају да је сваки производ резултат физичког рада. Вредност финалног производа је према марксизму одређена временом утрошеним на његову израду. Они верују да је сав рад резултат физичког напора, а заборављају да сваком раду претходи ментални напор. Чак и најмањем и најједноставнијем раду претходи састављање одређеног плана рада (нпр: особа, пре него што уклони било који камен, размисли како је боље и лакше уклонити га). Сваки посао се састоји од сарадње мозга и руку.

Схватајући рад као резултат физичког напора, марксисти сматрају да власници предузећа не учествују у раду. Производе у фабрикама и погонима стварају радници, али предузетници задржавају највећи део (вишак вредности) и пљачкају раднике.

Са уништењем капиталиста, према марксистичкој теорији реднике неће имати ко да пљачка, па би положај радника требало да се побољша вишеструко. У Русији су предузетници уништени, али се положај радника није побољшао, већ се напротив више пута погоршао.

Предузетнике заинтересоване за повећање производње заменили су владини службеници који су за то потпуно незаинтересовани, а сврха њиховог посла је нагледање економског разарања Русије. На челу Комунистичке партије у Русији су готово у потпуности Јевреји, који се најмање брину о интересима радника и сељака, већ се брину само за своје себичне интересе и лично благостање. На крају, долази се до тога да они свесно или несвесно, заједно са осталим Јеврејима, теже поробљавању и уништењу руске нације као првом кораку ка њиховој светској доминацији…“

превод са руског: Душан Јевтић



За више вести из Србије и света на ове и сличне теме, придружите нам се на Фејсбуку, Твитеру, Инстаграму, Вајберу, Телеграму, Вконтакту, Вотсапу и Јутјубу.

Будите први који ћете сазнати најновије вести са Васељенске!

СВЕ НАЈНОВИЈЕ ВЕСТИ НА ТЕЛЕГРАМ КАНАЛУ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *