О ГЛОТОЦЕНТРИЧНОМ МОДЕЛУ ЗАТИРАЊА СРПСТВА

У Друштву књижевника Војводине (Браће Рибникар 5) на промоцији књиге „Глотоцентризам: критика језичке теорије о нацији” , имао сам част говорити поред аутора и осталих говорника. Аудио-транскрипт мог обраћања је у редовима наниже:

— Добро вече свима, драго ми је да сам у Новом Саду, у граду где сам живео и радио две године, па се увек осећам да сам овде на домаћем терену и међу пријатељима и част је бити са вама свима вечерас. Дошао сам овде на позив уваженог аутора ове вредне књиге г. Владислава Ђорђевића, на чему му захваљујем на указаном поверењу, а говорићу из угла једног филолога српског језика и књижевности, који свакако одступа од „мејнстрим“ линије наших филолога.

Концепт савремене нације се појављује на хоризонту као конструкт у последњих два века као део глобалне вестернизације и треба га разликовати од појма етноса из ранијих периода, који није укључивао само језик, већ и историјско-географски оквир, начин живота, карактер, самосвест, те је имао и биолошку и социолошку основу, али је у неким историјским тренуцима и био конструкт политичко-феудалних елита. Конструката има разних, и древних и савремених, али оно што је овде случај је да је аутор књиге детектовао и именовао једну појаву међу нашом елитом, а то је да се глотоцентрички поглед на српску нацију упорно намеће, свесно или несвесно, а да је тај принцип, у основи, анахрон, рекао бих и неодговарајући за наш простор. Што је аутор и показао наводећи примат религиозног у односу на језички идентитет рецимо у Босни. Ствари нису црно-беле, и остаје отворено питање рецимо да ли је и српски писац Тин Ујевић, који пише своје најлепше стихове на ћирилици и екавици, али је себе сматрао експлицитно Хрватом. Дакле, језичке флуктуације унутар једне особе не морају да имају утицај на национално одређивање.

За почетак издвојићу један карактеристичан пасус из „Глотоцентризма“ са 199. стране: „Теолози, историчари, социолози, културолози, антрополози, етнолози, правници и политиколози нису склони ’глотоцентричном’ фантазирању. Заблуди ’глотоцентризма’ су склони филолози и књижевници. Они као да су професионално деформисани. Сматрају да се све врти око језика. Колико год језик био значајан чинилац друштвеног живота, постоје и бројни други, а наши секуларни филолози их махом не увиђају.“ Мислим да је ово тачан увид аутора, а и у поговору књиге спомиње се тежња појединих филолога да преокрену „историјски ток“ као нереална и утопистичка. О чему се заправо ради? Сви наведени „глотоцентристи“, који су посебно обрађени почев од доба Доситеја и Вука, по до савременика полазе од концепције, чији су утемељивачи били представници „немачке теорије о нацији“ у првом реду издвојио бих Фихтеа, као највећи ауторитет у том погледу. Германско порекло ове идеје видљиво је и из тога да назнаке глотоцентризма код Срба видимо и пре Доситеја у делу Захарија Орфелина, који ствара у једном германоцентричном свету.

Једна дигресија, нећете ми замерити, када је реч о форматирању нација. Француски модел националне хомогенизације, који је настао после револуционарних дешавања крајем XVIII века, иако његове назнаке постоје и знатно раније, заснива се на територијално-лингвистичком одређењу француске политичке нације, по коме ако добијеш француско држављанство, постајући део нације, у обавези си да прихватиш и језички идентитет, а лингвистичка нетолеранција према мањинским језицима у Француској је позната ствар (небитно да ли се ради о баскијском, окситанском, бретонском или другима). Чак и ако се тешка срца призна да постоји посебан етнос, на пример Корзиканаца, француски председник Митеран ће изјавити да је „корзикански народ (етнос) једна од компонената француског народа“. Француска има државу, јединствену, а Немачка тек треба у том периоду да стигне до уједињења. Немачки модел у случају расцепканости, није могао да форсира територијални интегрализам у тој почетној фази, и тако је остао само језички кохезивни фактор (јер говоримо о периоду век и по после Вестфалског мира 1648. године, када секуларни, а не верски аспект добија примат, чиме постаје могуће померање фокуса са католичко-протестантског трвења на језичко обједињавање). Немачки романтичари развијају глотоцентрични модел из својих разлога и интереса, а Срби — да се вратимо на саму тему књиге — некритички усвајају тај немачки глотоцентрични модел. И сви су на неки директан или индиректан начин у додиру са немачком мишљу, од Доситеја у Лајпцигу и Халеу, и Вука у Бечу, Белића (да му није можда право презиме Weiss) опет у Лајпцигу, па све до наших савременика.

Ова дигресија је била потребна да укажемо на духовне корене идеје глотоцентризма, јер у основи се замењује заветна основа српске нације (можда би као контратежу овом виђењу ваљало споменути Жарка Видовића), замењује се тако што се даје примат скоро искључиво језику (отуд смо дошли и до појмова „југосфера“, „регион“, „српскохрватски“).

Обим времена не дозвољава да издвојимо многе упечатљиве детаље из књиге, али ја ћу истаћи неколико, које сам издвојио.

Гнома Доситеја Обрадовића „закон и вера се могу променити, а род и језик никада“ наглашено је у књизи да звучи убедљиво, али само на први поглед. Сам језик је променљив (видимо колико имамо данас англицизама, који раније нису постојали), а постоје и Срби, који не знају српски, па су и даље део наше заједнице. Спорне су границе неког језика, поготово у пограничним зонама, јер по чему је неко Србин или Бугарин у пиротском Високу не одређује се на основу говора, већ на основу избора, вољног избора да се припада једној или другој нацији, па су се тако и бирала или наметала презимена. Грегарни мотиви су ту доминантни. Нација се бира, она је сложени конструкт, који има своје трајање и у времену. Има разних концепата нација. Јермени или Јевреји су неспорно заветне нације. Међутим, Јеврејина не одређује језик, јер може да говори јидиш, ладино, иврит или ниједан од њих и да говори само рецимо руски језик, или да говори енглески са бруклинским нагласком, ако је унутар себе спознао своје Јеврејство, може примарно да себе сматра делом заветног Израела. У случају заветне нације постоји и есхатолошка димензија. У том случају сви Срби су равноправни у темељу те идеје, а религиозно-култни моменат је доминантан. Насупрот томе, Немци имају хијерархијски однос према себи самима, али и другима, јер постоје у њиховом речнику и привилеговани Reichsdeutsche, затим Auslands-deutsche, такође и Volksdeutsche, па отуд и експанзивни концепт Wehrbauer-а. Заветна нација није завојевачка, док развијени немачки концепт види као своју нацију изнад осталих, који макар и живели са њима, ако немају биолошку подлогу (као случај Јевреја или Турака у Немачкој) никад неће бити у једнакој позицији са нацијом-господара (тако је и настао нацизам).

Друга ствар која је битна, је процес структурне асимилације, па на пример неки Србин из САД, највероватније је већ више део политичке америчке нације, а његов етницитет је другостепена ствар, ако усвојимо условни двонационални концепт. Он је пре свега Американац, а секундарно је српског порекла, који се у најбољем случају интересује за земљу порекла, али нема јасан увид у ситуацију, јер се више интегрисао са новом нацијом, а ту и економски расте.

Светосавље као ентелехија Српства, коју спомиње аутор као чувену парадигму аве Јустина се уклапа у визуру Милована Миловановића, који је прихватио концепт Ернеста Ренана о „слободној вољи“ и „заједничким успоменама“ као главним темељима нације. Оно што је за Јермене Арарат, за Јевреје Јерусалим, за Србе је заветна земља Косовога Поља. То је наша главна „заједничка успомена“ и надисторијска победа над завојевачем.

Аутор више пута спомиње варирајући идентитет Дубровчана, а ту се баш види да сви католици Дубровчани који су имали српско усмерење у том неком прелазном периоду, били су, пре свега, изузеци, а изузеци су захваљујући својој вољи били. „Изузетака је било, али они су то само – изузеци.“ Како је слабила веза са ентелехијом српске нације, губио се и осећај за везу са Србима, а појачавао се осећај припадности хрватској нацији. Данас у Дубровнику нема католичких Срба, а то што ту и тако тврдимо да је дубровачка класична књижевност и српска, будући да је било писаца, који су се декларисали у том смеру (не мења на ствари како се данас процеси одвијају). Српско осећање је једноставно ишчилело у Дубровнику и сваки другачији приступ не представља реални поглед. Владислав Ђорђевић има сјајну мисао да „националне свести на Балкану флуктуирају“ и додаје да је у питању мултикаузални процес, а не монокаузални процес како глотоцентристи то виде. Ускогрудост, окренутост утопистичком немачком романтизму и, помало, употребићу савремени термин „неапдејтованост“ српских филолога води их у све бизарније странпутице.

Врло детаљно критикује појаву да величине у филолошкој науци, попут Радмила Маројевића, али и других на необичан начин себе компромитују кокетирањем са псеудоисторичарима, али и идејама као што је враћање „јата“ у азбуку или щ (меког с́) , што ће се у модификованом облику и десити у моделу такозваног црногорског језика.

Критика концепта Петра Милосављевића такозване „Природне Србије“ је убедљива, јер тај концепт делује веома наивно, што је у књизи детаљно објашњено, иако верујем у родољубиве побуде Милосављевића, намера није довољна, гледамо исход, а исход није реална прича.

Наводе се и примери секундарности глотоцентричког начела из света. Рецимо Кина, то је цивилизација, коју уједињује поред историје, самосвести, начина живота, државног континуитета, управо кинеско писмо, иако има мноштво језика у Кини. Споменута је и Индија у сличном контексту.

Критика глотоцентризма почев од Доситеја, све до савремених Милоша Ковачевића, Тиодора Росића, Петра Милосављевића и посебно потписника „Слова о српском језику” из 1998. године детаљно је образложена и јавност се може подсетити на тај покушај формулације проблема. Сада већ покојни, професор др Предраг Пипер је у то време скоро једини дао озбиљнију критику тога.

Ова књига је добра као полазна основа за ширу полемику о овом питању. Улога језика у формирању нација је неспорна, али не може се посматрати као једина. Одавно су Срби, како је аутор запазио, моноконфесионална нација, при чему иако живимо у секуларизованом друштву, улога наслеђа из верске традиције је присутна свуда тамо где је српски идентитет очуван, без обзира на то што немали број Срба себе доживљава као атеисте, агностике или религиозно незаинтересоване особе, многи од њих долазе на славе код других, ако сами не славе, честитају православне празнике и негде по ћошковима има још старих икона. Ако је то тако онда Срби јесу, ипак, заветна нација. Међутим, сви штокавци нису део ове заветне приче. Неки су пригрлили идентитет суседних народа, процес асимилације Срба је посебна тема, али повезан је са овом темом.

— Много је бивших Срба, како рече, ава Јустин. Процес расрбљавања не мора да иде путем језика, мада се и то дешава и дешавало се и раније. Најчешћи модел асимилације је управо инкорпорирање по француском државном моделу. Ако си рецимо Србин у Албанији или Србин у Бугарској, или чак Србин у Румунији, велика је вероватноћа да ће твоји праунуци бити асимиловани, што се дешавало и дешава се. Бити Србин ван Србије у најбољем случају је реална идентитетска двонационална ситуација свеједно да ли је реч о Хрватској или Аустралији. Србија као држава нема довољне механизме заштите свог наслеђа, а са оваквим филолозима, који живе у машти, не реагују на реално присвајање српског наслеђа, већ су окренути прошлости, Срби не добијају ни минимум наде да могу опстати дугорочно као Срби ван српске државе, осим уколико нису баш ентузијасти што се, на срећу, још увек дешава. Мислим да је ова књига „глас вапијућег у пустињи“, без претеривања, редак пример озбиљног промишљања о националним темама.

Што се тиче кајкавштине, пошто ми је то било занимљиво, јер су књизи више пута споменути као вернакулар, рећи ћу да сам недавно у Загребу купио књигу „Мађарска саставница хрватске граматикографије 19. стољећа“ Јадранке Милкоте и Ане Лехоцки-Самарџић, те да сам је прочитавши спознао да је мађарски утицај у кајкавској лексици доминантнији у односу на остале суседне утицаје, те да је јасно да је кајкавштина, која се налазила под непосредним утицајем мађарске културе, бар колико и немачке, била погодна за постепено инкорпорирање у мађарску нацију. Немачки империјални кругови су у страху од мађаризације уже Хрватске, гурнули су и те кајкавске Хрвате у језички загрљај са Србима ђутуре са чакавцима када је то погодовало њиховој југоисточној стратегији. Хрвати су одавно у процесу изградње савремене нације усвојили начело активне језичке политике, коме се ми неретко смејемо спомињући чувени зракомлат, понеко би се сетио појма рјечарење (уместо рафтинг), клизница (уместо слајд), даротека (уместо гифт-шопа), али смејали се, не смејали, Хрватима је јасно да без обзира да ли си у језичком смислу чакавац, кајкавац или штокавац, важно је да си део једне моноконфесионалне, у њиховом случају римокатоличке нације. Хрватска, иако признаје мањине, постепено као да уводи начело старог француског концепта да су сви у Хрватској политички Хрвати. Насупрот томе, у Србији се захваљујући концепту оваквог безобалног језичког националног одређења јавља идеја да је бити Србин непопуларно, већ је боље изабрати неки пожељнији концепт као што је шири Југословен, што је облик мини-космополитизма или ужег локалног одређења као што је, на пример — Војвођанин. Уз хиперпродукцију савета националних мањина, Срби у Србији немају концепт француског модела који се донедавно примењивао у Бугарској и Грчкој, па тако нема никакве асимилације у Србе несрба. Имамо тај немачки глотоцентрични концепт, који нас (у)води у „интегрализам“ са „регионом“, тојест југосфером, који јесте да збори тако да га као разумемо, али не дишемо истим плућима. Разумемо ми и националне Монтенегрине, Бошњаке, Македонце, али њима у срцу није Свети Сава, већ Секула Дрљевић, Алија Изетбеговић односно Александар Македонски. Немамо исту вољу, немамо исто срце. Ко неће да буде Србин, и не треба да буде. Да би се одбранио завет, потребно је пренети га наредним покољењима, а то значи пренети српску духовност (где спада и народно име, вера, култура и традиција), затим сачувати српску државност (која се урушава и споља и изнутра), а такође, ваља и порадити на благостању (што не обухвата само јачање економске слободе, већ и увећавање могућности за демографску експанзију Српства).

Пошто потичем из Источне Србије, бићу личан на крају. Још има таквих Срба, правих Срба, који нису нужно србојезични; лично знам много оних говоре само влашки код куће, славе крсну славу и себе не одређују национално као Влахе, већ је то искључиво за њих завичајно одређење, себе сматрају тврдим Србима, а не Румунима. Друга је ствар, што се сада чине напори на промени таквог става. Ипак, ови све ређи примери су доказ да је основна теза ове књиге тачна.

Горан Игић, дипломирани филолог (Нови Сад, 10. јуна 2025.)