Одметнути бедем тужилаштва: Лепотић и Јосимовић као камен-темељац паралелне правде

Ако је у било ком тренутку постојала нека сумња колико далеко се одметнуло српско правосуђе, и то не само као засебна грана власти, већ као активни антидржавни елемент, довољно је да анализира тренутно стање у Србији, које је на ивици грађанског рата, и то захваљујући управо тужилачком систему на челу са Загорком Доловац.

Ова паралелна структура коју је демократски систем инсталирао 2009. године, великом „реформом“, односно отпуштањем на стотине политички неподобних тужилаца, своје коначно утврђење добила је 2022. године уставним променама, које нису подразумевале никакву самосталност како је то јавности представљено, већ доживотним крунисањем Загорке Доловац на челу ове хоботнице, а која је истинска персонификација овог система који не подрива режим изнутра, него саме темеље државе по вољи бриселске администрације.

Прозападни портал Нова С, који од самог почетка блокада након пада надстрешнице у Новом Саду, објавио је чланак у ком својим читаоцима представља тужиоце из Новог Сада који раде на случају „Надстрешница“. Па су тако тужиоци Бранислав Лепотић, Слободан Јосимовић, Александар Бараћ, упркос свим јавности доступним информацијама, постали хероји који ће решити случај.

Иако око саме оптужнице која је потекла из Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду постоје бројне афере, од чињенице да је Виши суд у Новом Саду 12. марта 2025. вратио оптужницу јер је проценио да су потребна детаљнија образложења и боља разрада доказне грађе, до тога да оптужницом нису обухваћена лица која су обухваћена оптужницом коју је подигло Више јавно тужилаштво у Београду, а која се тиче коруптивних радњи у самом поступку које су и довеле до пропуста који су разлог пада надстрешнице.

Њихове каријере, везе, ћутања и поступци у најосетљивијим истрагама последњих година представљају кључ за разумевање како се на српском тлу успоставља правосудна мрежа која делује самостално, али не и неутрално. И упркос томе што их поједини медији попут „Нове С“ покушавају представити као „независне професионалце“, стварност показује да су ови тужиоци много ближи симболима институционалног колаборационизма, како према страном утицају, тако и према домаћој антиуставној структури. А сама промоција локалне оптужнице није ништа друго него обмана читалаца која прикрива чињеницу да је једини функционалан процес онај покренут у Вишем јавном тужилаштву у Београду, који исти медији и исте структуре из тужилаштва покушавају да оборе.

Пад надстрешнице – симбол институционалног суноврата

Трагедија која се десила на Железничкој станици у Новом Саду тог 1. новембра 2024. године, када је страдало 16 особа а једна тешко повређена, није само симбол немара већ и сведочанство тужилачке опструкције која све јасније огољује тихи државни удар који долази из самих институција.

Већ други дан након трагедије, када је на улицама почела да се окупља иста она екипа људи која је лешинарила и на жртвама трагедије „Рибникара“ и „Дубоне“, главни јавни тужилац у Новом Саду даје наредбу да се део шута од надстрешнице хитно уклони. Тај потез, који није био самостално деловање већ је учињен по налогу Загорке Доловац, био је додатни ветар у леђа протестантима који су тражили свежу крв.

Упркос покушајима прозападних медија да убеде јавност како тужиоци, укључујући чак и Загорку Доловац, раде по диктату власти и тако овај потез уклањања доказа припишу актуелном режиму, након свих ових месеци који су били испуњени бројним опструкцијама истраге и свих осталих истрага које су покренуте у вези са блокадама, јасно је да је та грана тужилаштва одметнута не само од система власти, него и од саме државе.

У првим данима након трагедије, Више јавно тужилаштво у Новом Саду, на чијем је челу Бранислав Лепотић, и у ком као поступајући тужилац делује Слободан Јосимовић, уместо да делују експресно, одлучују да предмет држе у „предистражној фази“. Документа, наредбе, саслушања и вештачења, све је развучено, разводњено и, по сведочењима с лица места, директно опструирано. Све то није чудно јер је онима који су управљали протестима и блокадама, а који, ако се прате токови новца и спонзора, долазе из истог центра, баш то време било потребно како би протести што дуже трајали – јер нема оптужнице, нема оптужених, нема документације и нема правде.
Лепотић као узор оданости – али не држави, већ хоботници

Бранислав Лепотић, главни јавни тужилац Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду, у јавности се појављује ретко, готово никада, и да није било трагедије у Новом Саду, ко зна колико дуго би био само један од скривених механизама утицаја Загорке Доловац.
На функцију јавног тужиоца у Врбасу, мимо редовног конкурса, постављен је на иницијативу Загорке Доловац. Одмах након истека мандата, по заслузи за лојалност, упућен је у Нови Сад. Иако без икаквог искуства, долази на чело Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду. Али такви преседани нису немогући када је у питању маневрисање Врховне тужитељке и намештање својих кадрова као по шаховској табли.
Међутим, да није само Доловац препоручила Лепотића на функцију главног јавног тужиоца у Новом Саду, говоре у прилог и његове обуке.
Још 2013. године прошао је прву УСАИД обуку на Правосудној академији, а да се његово „образовање“ финансирано од стране запада и самим тим прилагођено њиховим интересима ту није завршило, говори у прилог и његова посета Сједињеним Америчким Државама. Како се наводи на сајту Правног факултета у Бостону 2018. године – зашто су српски тужиоци Иван Конатар и Бранислав Лепотић у оквиру Програма лидерства међународних посетилаца америчког Стејт департмента дошли на факултет у Њу Ингланду?

Аутор текста наводи, из истог разлога као и студенти: да уче од професора са дубоким, практичним знањем:

„Тројица српских представника боравила су у Бостону како би проучавали ефикасност судског и тужилачког система у Сједињеним Државама. Том приликом су се састали са професорком Барбаром Дорч-Окаром, бившом главном судијом Суда Комонвелта са двадесет осам година искуства; професором Виктором Хансеном, бившим војним адвокатом са двадесет година искуства у тужилаштву и одбрани; професорком Дином Хејнс, бившом адвокатицом Министарства правде САД и инструкторком тужилаца у Србији, као и стручњакињом за људска права у постконфликтним друштвима; и професором Дејвидом Сигелом, бившим јавним браниоцем који је обучавао судије, тужиоце и браниоце у више земаља. Хејнс и Сигел редовно подносе amicus curiae мишљења и настављају да раде про боно преко Центра за право и друштвену одговорност.“

Између апарата и фонда: западни семинари као рудник утицаја

Као и Бранислав Лепотић, Слободан Јосимовић има још богатију биографију коју је попунио кроз бројне семинаре финансиране од стране USAID, AIRE Centre, OSCE, као и бројних других фондова који делују под етикетом „јачања правосудних институција“, иако у стварности служе као алати за обликовање кадрова који ће служити страним интересима.

УСАИД је годинама присутан у Србији, иако у теорији делује као једна у низу страних институција која помаже јачање независности правосуђа, у пракси су се ове институције показале као главни спонзори јачања парадржавног апарата који је створен унутар правосудног система као организација која делује против националних интереса.

Ако узмемо да је Лепотић пешак на шаховској табли Загорке Доловац, онда је Слободан Јосимовић у најмању руку ловац и доста боља инвестиција. Његов професионални развој савршено се уклапа у слику тужиоца по вољи западних интереса и паралелног правосудног система.

Иза наизглед скромног почетка каријере у Зрењанину, стоји низ унапред отворених врата. Иако је иза себе у каријери из Зрењанина, дугој девет година, имао свега четири пресуде, уз подршку Татјане Лагумџије, сиве еминенције паралелног тужилачког система и куме Бојана Пајтића који је на чело Врховног тужилаштва поставио и Загорку Доловац, тај резултат је био довољан за улазак на велика врата у Више јавно тужилаштво у Новом Саду. Али оно што је битније од његових резултата јесте његова сарадња са НВО сектором, која је у јавности приказана као врхунско достигнуће.

Јосимовић је, према подацима које је објавио лист 24/7, 2011. године боравио у Чикагу на специјализованој обуци УСАИД за поступање у случајевима породичног насиља. Тај пут у Америку био је улазна капија. Након тога следе сертификати Данског савета за жртве тортуре, учешће на конференцијама Савета Европе у Загребу (2018), сарадња са ASTRA и Аутономним женским центром из Београда, који се финансирају преко Сорош фондације, USAID-а и амбасада Краљевине Данске и Холандије.
Овај НВО тужилац не само што је био корисник свих НВО фондова, него је био и један од миљеника прозападних медија, све до момента када је, што није случајно, добио случај „Државни удар“, против студената и активиста, на основу прислушкиваних разговора које је прибавила БИА. Иронија судбине, да нема позадинске приче, била би да је човек који је градио каријеру на заштити људских права сада постао симбол тужилачког прогона.

Међутим, како се наводи у изворима блиским истрази, случај „Државни удар“ је управо захваљујући способности или намерним пропустима овог тужиоца на танкој линији од одбацивања оптужнице, односно да је врло извесно да ће случај пасти на суду. Зато није ни чудо што једни те исти медији час хвале ову двојицу тужилаца а час их нападају.

Али оно што заиста јесте иронија судбине јесте да је овај тужилац, који се годинама борио за права жена и против породичног насиља, био актер у истом. Наиме, исти портал наводи како је бивша супруга Јосимовића поднела пријаву за породично насиље, али је предмет, по налогу Лагумџије и уз сагласност Загорке Доловац, уклоњен, развучен и мистериозно нестао.
Када правда стоји у фиоци: Горанац, студенти и двоструки аршини

Случај породичног насиља Слободана Јосимовића није једини случај који је стајао у фиоци. Сличну судбину имао је предмет против Горана Ковачевића, званог Горанац. Иако је Ковачевић био врло добро познат у криминалном миљеу Новог Сада и околине, истрага која се водила против њега стајала је све до момента док сам председник државе није изјавио како је у питању „највећи дилер дроге у Војводини“.

Тек након те изјаве, коју су и прозападни медији, али и политичари попут Маринике Тепић, која посебно блиске везе има унутар тужилаштва, ако изузмемо и чињеницу да има стан у истој згради као и Загорка Доловац, кренули да тумаче као притисак на правосуђе, фиока је отворена и поступак је покренут. Нажалост, касно, јер је извесни Горанац у том тренутку, као по нечијој дојави, већ био ван граница Србије.
Исти медији који су у том моменту критиковали изјаву председника државе, данас у тексту о тужиоцима Лепотић и Јосимовић хвале тај потез као један блистав тренутак у њиховој каријери.

Бранислав Лепотић и Слободан Јосимовић, као врло послушни, чини их идеалним кадровима за задатке који нису у интересу народа, већ у интересу страних агентура и политичких мрежа које се из сенке одржавају на позицијама моћи. Али они нису једини, они су само пијуни у великој игри.

Зато није чудно што ниједна афера никада није добила епилог у институцијама које ови људи воде.

Ова парадржавна структура у тужилаштву није никаква полуга режима, већ остатак претходне структуре која је преживела и која изнутра руши и успоставља своју антидржавну форму. Уколико ова земља жели да опстане као држава, са свим елементима који то подразумевају, мора се срушити пирамида Загорке Доловац са свим њеним кадровима, јер је тренутно стање у држави резултат њиховог деловања изнутра.

Весна Веизовић