Илија Петровић: Нечовјештво и лижисахани

Када су пре подоста дана почеле да ми стижу некакве кре­те­­насте и променадне поруке, најпре сам се запитао куд мене по­ру­чиоци нађоше да ме буде из дебеле ладовине. Како ми није било ни до кретања, ни до промена, поруке сам брисао не гледајући ни шта у њима пише. Кад ми је и то дозлогрдило, завирио сам у неке и, пошто су оне већ кроз прва два-три реда исказале своју “миса­оност”, њиховим сам поручиоцима препоручио да материју којом се баве не спречавају да стигне до септичке јаме.

Тек кад ме је један исписник пробудио не би ли ми указао на “револуционарност” тек пристигле поруке с упутством “како очи­стити Србију од пљачке”, сазнао сам да је њен променадни и ос­та­ли пору­чилац “окупио тим домаћих и међународних стручњака који је припремио детаљан план за борбу против корупције — са законским решењима, мерама и корацима који ће се спровести по смени актуелног режима”, те да је речени “план заснован на прак­тичним искуствима из других земаља, као и научним студијама” – како следи:

“1. Кривична одговорност за функционере…

2. Одузимање незаконите имовине…

3. Чишћење система — Метла…

4. Референтне цене у јавним набавкама…

5. Праћење новца преко граница и повратак украденог новца”.

Пошто тамо видех да “више од 12 милијарди евра годишње нестане кроз корупцију — новац који би могао бити уложен у шко­ле, болнице, плате и путеве”, те да је “железничка станица Нови Сад: изградња перона плаћена 22,5 милиона евра (уместо 6 мили­она евра); обнова станичне зграде плаћена 16 милиона евра (уме­сто 11 милиона евра); надстрешница која је срушила на (баш тако: “која је срушила на”, не би ли се избегла прича о диверзији – ИП) и усмр­тила 16 људи — такође вишеструко преплаћена”, разабрах да онај Петар Кочић баш за овог поручника рече да је “кабасто зорли уче­ван чоек”. Или, како ми објасни онај мој исписник, “чо­вече, он је дроднечега, Саво Манојловић, како не знаш”.

Постидех се што ми је то било непознато, те очас скокнух до првога (г)угла да се опасуљим: рођен у Приштини 1986. године, основно школовање почео у родном граду, “али се због рата на Ко­сову и Метохији преселио у Београд, где је завршио основно, а касније, у Тринаестој гимназији и средње образовање. Године 2008. дипломирао је на Правном факултету београдског Универзите­та… као један од најбољих студената, у року од четири године без коришћења апсолвентског рока”.

Добро, није се он “преселио у Београд”, њега су тамо довели они који су гледали како утећи, био је мали, није могао утицати на то да ли ће “на страшну мјесту постојати”, али је зато, кад је од­растао “до бојна копља”, умео да одабере ко ће га финансирати: Влада Републике Србије, Клуб привредника, Ротари клуб Беог­рад Чукарица и Фондација Конрад Аденауер.

На једну страну оно из домаће радиности – то га баш и не оба­везује ни материјално ни како друкчије, нарочито не морално. Али оно конрадско и ротационо… е, то би могло бити нешто треће: Фондација Конрад Аденауер подржава “програме грађанског об­ра­зовања којима се промовишу слобода, мир и правда… консоли­довање демократије, уједињење Европе и јачање трансатлант­ских односа, као и… развој међународне сарадње”, а Ротари клуб, макар и чукарички, “организација (је) која се не бави политиком, религијом, расама и која не прави разлику у образовању”, а у њега се, да би “дао допринос”, може учланити не само “врхунски про­фе­сор Универзитета”, већ и “врхунски обућар”. Како то рече из­весна Зорица Јестровић, у “доприносном” смислу “све је транспа­рентно и нема никаквог места малверзацијама… поносно дода­јући да су на неким од пројеката сарађивали са УСАИД – Америчком агенцијом за међународни развој” (https://www.bbc.com/serbian/lat/balkan-6046594).

Био је то онај УСАИД коме је амерички председник Трамп заврнуо државну “славину” из које су, “под плаштом помоћи страним државама, преко НВО сектора”, припремане и спровођене “обојене револуције широм света”, а због чега, како то написа једно страно гласило, “власт у Србији ликује… јер нема више ‘америчких пара’ и више се не финансира обојена револуција”.

Благодарећи и тим “парама”, главни кренпроменко Саво Малојновић могао се похвалити да је “завршио Правни факултет овде, у Београду, затим и мастер, а потом, постдипломско усавршавање у Швајцарској, на Институту за федерализам… курс на Харварду, то је једносеместрални курс… Поред тога, као студент… завршавао доста курсева, чак… и предавао на неким, рецимо Џон Хопкинсовој летњој школи. Пуно ме је интересовао и хуманитарни рад. Био сам члан Ротарацта, то је највећа светска воловтерска организација. Био сам у Либану – Бејруту, Русији (Москва и Ст. Петербург), Лондону, обишао целу Немачку и Румунији и то су такође неке врсте студијских посета. Био сам на конференцијама по Милану, Пољској и обишао сам већи део Европе. Бавећи се научним радом, пре свега у оквиру Института за упоредно право излагао сам на научним конференцијама у Португалу, Израелу, Њу Џерзију, а ишао сам и као експерт српске мисије у Уједињене нације у Њујорк” (Novisvet.rs, 9. 8. 2020).

Момак “признаје” да је “обишао већи део Европе и шире” јер га је “пуно интересовао и хуманитарни рад”, али се не досети да нам објасни због чега своју косовскометохијску груду није уврстио у речену европску “већину” и хуманитарно је походио. Не досети се, наравно, јер се изван његове “мисаоне сфере” нашло и питање како се “јачање трансатлантских односа” и грађанско образовање усмерено на “консолидовање” европске фашикратије могу довести у везу са појмовима “слобода, мир и правда”. Он јесте дипломирао, мастурао, курсовао, волонтирао, усавршавао, обилазио, излагао…, али му је од силног експертовања остало непознато да, иако им је словна основа иста, право и правда нису исто, да је, по Марксовој дефиницији, свако право неправо, да нам је од Николе Пашића остала поука да су закони “писани за наши противници”, те да је на самој средини 1991. године, ондашњи француски председник Франсоа Митеран, не би ли “оправдао” западноевропски труд усмерен на разбијање броЗЛОвије и коначно уништење србскога народа, “осмислио” идеју о увођењу наддржавних и наднационалних правних норми којима ће се решавати спорови настали у свету – за почетак, пробе ради, против још увек живих Срба.

Ни сам не знам колико сам пута указивао на прастару на­меру јаловога фашикрат­ског Запада, вековима обликовану нељудски, геноцидно, не би ли Србима – у које спадају и Руси који су србско племе – творцима људске цивилизације, сломили кичму.

Повремено сам подсећао да би такозваним опозицио­на­рима у Србији, окупљеним на пароли “насиљем против Србије”, касније бројчано ојачаним такозваним блокадериштима, ваљало поставити добронамерно питање да ли се бар на тренутак досећају да је Србија, у нашим да­нима, са свих страна окружена непријатељима окупље­ним у Северноатлантском војном савезу – коме је, пре тлидесет тли године, римски папа писао молбицу да против Срба поведе крсташки рат –, непријатељима који, у нашим данима, чекају на евентуални руски војни пораз у Ук­ра­јини, после чега би, у трен, збрисали и Србе.

Предлагао сам да би тој и таквој опозицији Србији и срб­ском народу, ваљало по­ста­вити и упозоравајуће питање да ли заи­ста мисли да би издајом сво­га рода сачувала главе своје, својих блиских и свога потом­ства, зна ли се и за “памет” онога јеврејског рабина Шнерсона који је поодавно формулисао обаве­зу да се уни­шти “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и они “остали”.

Међу њима и они који су издали своје јер, такви какви су, би­ли би од штете и “победницима”.

Због тога сам и предлагао да би, пре но што коначно и не­о­по­зи­во, до гуше, загазе у блато, или говна, ваљало такозване опозиционаре иза­браној власти у Србији, отворене непријатеље и институ­ци­оналне Државе Србије и Живе Државе Србије, запитати због чега олако при­хватају већ пословичну изреку да, поред таквих као што су они сами, Србима није потребан било ка­кав други непри­јатељ са стране.

За Сава Манојловића све је то небитно, важно је да су ротационе и мочварне опипљиве западне “вредности” пристигле циљно: да односе у србском националном бићу и његовој духовности прилагоде нечему што је “тамо” осмишљено за извоз преко оних који су “загризли удицу” и одрекли се и себе и људскости… Међу онима који су “загризли” налази се и Саво, користовић, или шићарџија, сподоба која ради само оно од чега ће и за оне од којих ће имати непосредну корист, опортунист “који воли да седи на више столица. До 2012, интереса ради, био је симпатизер Демократске странке и Тадића. После 2012. постао је симпатизер СНС и председника Вучића, о чему сведоче масна намештења и запослења, чију корист извлачи и дан данас. Ради у државној институцији. На посао у Институту не одлази, иако уредно прима државну плату. (Поведу га, тако, и у неки Косјерић јер то не би умео сам, изгубио би се, није то “пола Европе”, на четири дана, не би ли му за то време барем назив упамтио, а касније записао да, упркос “чињеници да је… асфалтирано 90 км путева”, из њега “одлазе млади”, ваљда по угледу на њега који је напустио давно асфалтирану Приштину – ИП). На посао иде у НВО ‘Крени-Промени’ где је директор” (хттпс://њњњ.интермагазин.рс/ко-је-заправо-саво-манојловиц/), преко кога, како то 4. децембар 2024. године пише портал “24седам”, “добија силне стране донације, између осталог и од организација Сороша и Рокфелера”, толико “силне” да се “амерички Стејт департмент озбиљно забринуо за своје политичке пулене у Србији који су у страху због предлога закона о регистру страних агената!” (https://24sedam.rs/politika/vesti/350526/stejt-departmnent-brani-opozicijuvest/) питајући се “да ли им је рок прошао а фелер остао”.

Бринуо је и Саво о сопственом политичком “пуленству”, тако што је показујући да је обавеза према странцима “обавезнија” и преча – нека странци виде колико се у Србији, док још постоји, цене и поштују дата реч и преузета обећања: стипендију добијану од Државе Србије “одуживао” је симпатијама према политичким “даваоцима”, да би, чим су односни “даваоци” пали са врха, окренуо “ћурак наопако” и приклонио се новој врхушки.

Да ли због тога што “масна намештења и запослења” не дају колико се очекивало од нове врхушке или су, можда, страни донатори нервозни због отезања с испуњењем плаћених задужења, бројни манојловићи, и Саво међу њима, почињу да раде на више “разбоја”.

Позивајући се на свога пријатеља “из студентских дана”, сада професора на неком од налогодавчевих унезверитета, али и сарадника “са бројним домаћим и међународним стручњацима на питањима борбе против корупције”, као и на “свезнање” извеснога Ганца са Харварда, на чијем је “курсу” изучавао проблематику “из друштвеног организовања преко Србије у покрету” (Новисвет.рс, 9. 8. 2020), Саво Манојловић одједном постаје “бранилац” србских националних интереса: уз захтев да се “новац грађана улаже у школе, болнице и породице”, он предлаже да се систем “очисти” метлом, да се “функционери” подвргну кривичној одговорности, те да се “некоме” одузме незаконито стечена имовина.

С разлогом ваља претпоставити да се сви речени захтеви односе на постојећу власт у Србији јер Саву је стало да буду заборављени петооктобарски државни удар “вредан” бар шест милијарди колико их је, према речима “ударничког” министра правде, чекало “на граници”, упад с аутоматом у Народну банку, пљачка свега до чега су “ударници” допрли… чиме се правдају што новац није стигао да буде “уложен у школе, болнице, плате и путеве”.

Да се овде подробније не бавимо најђубровскијим запамћеним чином у србској историји – крвним србским непријатељима предати су србски витезови заслужни за одбрану Србске Земље током деведесетих година прошлога века –, чином који је био замишљен да продајом Слободана Милошевића, председника Србије, на Видовдан 2001. године, обешчасти србско национално биће и његову духовност.

Заузврат, “ударници” су 2005. године, доношењем Закона о високом образовању, Србији “даровали” Болоњску декларацију којом су остварене огромне уштеде: студентима је скраћено време намењено “боравку” на унезверитету, повећана је пролазност на испитима, да би “један од главних извора проблема у систему просвете Републике Србије произвео Закон о уџбеницима из 2009. године”, који је. “убацио тржиште уџбеника у школе и пресудно је допринео померању статуса уџбеника из наставног средства у средство за стицање профита” (https://www.ekspres.net/vesti/strani-profiteri-skoluju-srpsku-decu).

Да је само профит у питању – ни по јада, али је онај првобитно замишљени циљ о физичком уништењу србскога народа, макар и потапањем Србије на морско дно (како је то предлагао Карл Маркс), модификован тако да се Срби самоуниште одрицањем од сопствене духовности. Пут ка томе циљу, ововремена западна фашикратија утире деловањем србскога отпада чија је парадигма (да се изразим “учевно”) обезличено чељаде више пута овде помињано, једва препознатљиво у бесловесном стаду његових (без)личних пратилаца.

Уза сличне, налик и некоме Владимиру Димитријевићу који са портала “Срање ствари” прети часним Србима сопственом мотком, зна се каквом, да “студенти нису запалили жито, него бакљу Слободе и Правде”, те да му не треба “причати о студентима којима се манипулише”, већ “о студентима који су… имали храбрости да се дигну и да губе годину студирања да би отаџбини подарили године и деценије живота” (https://stanjestvari.com/2025/06/17/vladimir-dimitrijevic-student-nije-zapalio-zito-nego-baklju/).

У фашикратском ропству – ако Отаџбина Србија и Србство преживе ропац у који су их довели бројни припадници ововремене телегенције, нарочито оне унезверитетске, добрим делом “заборавне” због чега је стигла тамо одакле сада бљује, али зато, како нас је на време упозоравао велики србски пријатељ др Арчибалд Рајс (1875-1929), спремне да “жртвују слобо­ду и опстанак своје земље, ако би то њи­ма лично било од кори­сти”.

Овога пута тако што ће обећаним терористичким “подухватима” својих обеспамећених послушника још једном покушати да осрамоте Видовдан, симбол србске части, витештва и људскости!

Илија Петровић / Васељенска