Отпадници – претња србском роду

Добро је позната причица о оном “пословном” Србину који је “навратио” до Николе Пашића (1845-1926), председника србске владе, да му нешто “помогне”. Обострано убеђивање потрајало је све док се Пашић није сагласио с оним што је од њега тражено.

Пошто је “гост” отишао, Пашићев секретар опрезно је приметио да то што је управо одобрено – противно је закону. Пашићев одговор био је врло јасан: “Море, колај работа, закони су писани за наши противници”.

Било је то у складу са “законом” Карла Маркса да је свако право – неправо, момка који је своје уверење да би Европа достигла срећу тек ако би физички било могуће извући Србију на дебело море и тамо потопити на дно, “оснажио” манифестним ставом о укидању породице и Отаџбине, односно теоријским и стварним упутством за уништење Руса и Срба и њиховог православља. (Србским социјалистима је и иначе препоручивано да се “у име ин­тернационализма и општечовечанске правде” морају оканити национали­зма и патриотизма – то је, и једно и друго, било резервисано за западне Европејце).

Да је Марксов наук о праву као неправу примењив и у нашим условима, за “доказ” узимам и своје “откриће” старо бар шездесетак година, по коме наши правници, у Србији, увек раде против интереса и појединца и колектива. Потврдило се то и прилично свежим искуством двеју високих државних институција које су обавезу да неке категорије својих упосленика подвргну повременом систематском прегледу, “препустиле” здравственој установи задуженој за сталну бригу о здрављу целог особља. Но, после петнаестак дана стигао је налаз неке “важне инстанце” да су обављени прегледи безвредни јер нису изведени у некој за то посебно оформљеној служби. Да би се настали проблем решио на “свестрано” задовољство, скрпљена је радна група од по тројице правника из обеју “оштећених” институција. Њихово “решење” било је заиста свестрано: сваки је од њих мислио друкчије!

Кад је већ тако, онда се може сматрати разложним што се већ више од осам месеци не може наћи “пут” за излаз из свеопште друштвене кризе изазване терористичким деловањем бројних “политичких”, “невладиних”, “просветних”, “научних”, “правдољубних”, информативних и којекаквих других групација својевољно о(бе)смишљених зарад некаквог “грађанског активизма” оптерећеног “креирањем предлога јавних политика… и едукацијом грађана о њиховим политичким правима… за успостављање владавине права и развој демократског дијалога”, чије се чланство, као оно из кретенасте променаде, налази “ових дана стално на блокадама са грађанима… који на улицама бране државу и уставни поредак од окупаторске власти”, где, под паролом “чисте руке”, намеравју да, на једној “од основних вредности” – уличних, наравно – “буде формирано друштво”.

Тандара броћ!

Погледајмо редом.

Политизовање и странчарење

Ставом другим члана 4. Закона о политичким странкама, предвиђено је да “деловање политичке странке не може бити усмерено на насилно рушење уставног поретка и нарушавање територијалне целокупности Републике Србије, кршење зајемчених људских… права”, а члан 37. обећава да ће се забранити “рад политичкој странци чије је деловање супротно” ономе што је назначено у претходно наведеном члану истог Закона. Да ли ико памти да је забрањена иједна политичка странка од бројних које делују против србских националних интереса, нарочито од времена кад су почеле да делују у покрету познатом под називом “Насиљем против Србије”? А требало би из регистра политичких странака избрисати сваку за коју се установи да је било који њен члан дао неку изјаву или учествовао у неком скупу, макар колико се и једно и друго чинило “безазленим”, несагласно са србском националном мишљу и србским националним интересима.

Посебно би требало до крајности пооштрити услове за регистровање нових политичких ставова, по узору на онај свеж запис у “Њујорк тајмсу” да је у Америци (која има свега две странке!) теже основати нову странку него послати човека на Марс.

Мимо тога, под кривичну одговорност морала би се подвести свака страначка особа која би, од некога са стране, макар и од Европске заједнице (као што је то ових дана учинио некакав председник још некаквије Демократске странке састављајући “списак српских полицајаца за које тврди да су прекршили закон током ‘бруталних интервенција’ на недавним протестима” и захтевајући “увођење санкционисаних мера, а на првом месту увођење забране уласка у ЕУ за све” који нису по њеном “укусу”), захтевала да “решава” унутрашње послове у Земљи Србији и својим “решењима” успоставља уставни поредак по антисрбској “мери”. То, као прво, а као још “првије” – таква би се странка морала “укинути” без икакве расправе.

Невладине организације

Како се понегде може прочитати, невладине организације (НВО), понекад “називане и цивилно-друштвеним организацијама”, оснивају се “на националном и интернационалном нивоу и служе, рецимо, хуманитарним и еколошким циљевима”. То, најчешће, служи за засенити простоту, а Светској банци није зазорно да, за разлику од оних НВО које се заиста баве пословима због којих су основане, највећи део њих препозна као “заступне, које бране или промовишу одређене циљеве и гледају да утичу на јавну политику”. Стога, не треба сматрати чудним што неке од њих, наводно “независне од влада… и те како се финансирају од стране влада”, не каже се којих (страних свакако јер “домаћа” је само једна!), те неке од њих “имају буџете који премашују милионе”, да ли евара, да ли долара. Пише се да их у Србији има око 29.900, а чује се и цифра за једну трећину већа. Можда и због толике бројности, Држави Србији као да није стало до увида у њихово деловање, а непостојање ваљане финансијске контроле искључује сваку помисао да би највећи број њих могао бити забрањен.

Кад је већ тако, онда постаје разумљиво како се у јавности, у Србији, већ деценијама, макар и са “еколошким циљевима” да се избегне кандисање – нечега што базди -, некажњено може чути антисрбско папагајисање извесне НВОше о наводном геноциду у Сребреници, о “крвавој” србској историји и о потреби да се Србија покаје и “очисти”.

Основне и средње школе

Закон о основама система образовања и васпитања познаје аутономију просветних установа, али само “кроз планирање и остваривање одговарајућих активности… у циљу унапређивања квалитета образовања и васпитања”, кроз “аутономију наставника… да самостално конципира процес наставе и учења, уз одговорност за резултате учења”, кроз “доношење одлуке о избору уџбеника” као и кроз сарадњу са разним “спољним” институцијама и службама, “ради остваривања права деце, ученика и запослених”.

Једним од неостварених права може се сматрати и пропуст неког непрепознатог учитеља што онај неписмени “студенат” није знао да у реч “ђаци” смести право почетно слово, али је бескрајно срамотно “остварено право” протестантских “сарадника” тог неписмењаковића да будаласто неразликовање слова “ђ” и “ћ” прихвате као свој заштитни знак – ђус барабар с оним крвавим рукама!

Назначеним законом “забрањено је свако понашање запосленог… којим се вређа углед, част или достојанство” просветних радника, пре свега, што значи и да је “у школским установама забрањено страначко организовање и деловање” и коришћење школског простора “у те сврхе”. Тако у закону, а претходних месеци могли смо сведочити о присуству просветних радника на уличарским протестима на којима су се могла видети чак и деца од десетак година, што, по људским мерилима, значи да би сваки наставник који је “заборавио” на своје место у просвети, морао из ње бити најурен по кратком поступку.

“Висока” аутономија

Закон о високом образовању посебна је прича, нарочито због тога што аутономна делатност високошколских институција познатих као универзитети, уз повећу гомилу најразличнијих “принципа” гарантује “1) право на утврђивање студијских програма; 2) право на утврђивање правила студирања и услова уписа студената…” али и то “уз поштовање људских права и грађанских слобода и отворености према јавности и грађанима”. Кад уз ове две “феле” високообразовних послова кажемо “и то”, онда би свако иоле разложан морао поставити питање због чега се, као неки облик неприкосновене законитости, склоп “аутономија универзитета” тумачи као неотуђиво право свих и свакога на универзитету да ради све и свашта, било шта и којешта, а да нико под капом небеском не би смео ни помислити да за понешто од тамо почињеног – затражи одговорност.

Биће да је тога (не)свестан и некакав “проширени ректорски колегијум” наводно врло заинтересован за “очување достојанства академске заједнице”, пошто од Државе захтева да престане са “демонстрацијом силе и самовоље… уз уважавање аутономије универзитета, академских слобода и права грађана на протест”, што укључује и право појединих професора београдског унезверитета да по улицама купе смеће, трпају у контејнере и аутономно увршћују у наставни програм; онако како је то учинио, “према поузданим информацијама ‘Информера’, професор ‘смећар’… који предаје на Одељењу класичних наука Филозофског факултета”.

У Земљи Србији, у којој се и на законску одредбу да “на високошколској установи није дозвољено политичко, страначко… организовање и деловање”, гледа као на “страно тело” у законској регулативи, некакви студентски пленуми, политичка врста из броЗЛОвскога времена, професорски политички иступи и њихово пристајање на најбесмисленије “изборне листе” састављане по ко зна чијој памети, доживљују се као део унезверитетске аутономије. Баш тако, а ако се ректор београдског Универзитета сагласио да предводи изборну иницијативу “Студенти у блокади”, те стиже и да са неким специјалним тужиоцем, некаквим кошарачким трчкаралом и неким “стручњацима” из државне железнице припрема “платформу” за државни удар – како нас то јутрос извести “Информер” -, што се тамо не би уврстили и “његови” професори.

А док избори не стигну на дневни ред, многи се професори труде да своје у антисрбству огрезло “аутономно знање” представе “широким народним масама”. Један од истакнутијих међу њима, нешто као симбол “интелигенцијског” учешћа унезверитетских професора не само у блокадама јавног простора, већ и у покрету за “рушење легитимно изабране власти и довођење сервилне политичке гарнитуре која би признала непостојећи геноцид, одрекла се Косова и Метохије, укинула подршку Републици Српској и на крају – омогућила отцепљење Војводине”, јесте Сабахудинко Шакић који, пошто се Сребреницом бави из усташког угла, зна да “зликовци поричу свој злочин” јер су “заробљени у наративу порицања истине”. У осврту на такозване студентске протестанте, он ће на неком антисрбском скупу у геноцидно обезсрбљеном Сарајеву “открити” да је то генерација спремна да “прекине подршку политичарима који владају захваљујући мржњи”, чиме је прорекао “политички крај” председницима Србије и Србске. “То је закон спојених посуда. Оног момента када грађани и студенти у Србији сруше режим Вучића, уследиће домино ефекат у целој регији и у Босни и Херцеговини, и у Црној Гори”. А како би се тај “домино ефекат” могао одразити на њега, Груходинка, потрудио се да, жалобно, објасни на некој трибини “У сусрет 19. стољећу” у Дубровнику: “Лако је вама свима, ја долазим… из Војводине. Ми смо једини остали са Србијом ни криви ни дужни, тако да се ја осећам овде као вишеструка мањина. Ја сам ауто-аутошовиниста”.

Подразумева се да “ауто-шовинизам” не постоји сам за себе, он постоји као “пројекат довођења на власт агената западног интереса”, који би се остварио “под маском општенародног, студентског и у маховима националистичког бунта” и стварном контролом “НВО сектора и прозападних лобиста над већим делом високог школства и академског рада. Пример којег се неки могу сећати јесте скандал из марта 2024. године када се Филозофски факултет у Новом Саду обратио западним амбасадама за помоћ у заштити професорске позиције Динка Грухоњића након што је овај ‘академик’ и заменик главног уредника сепаратистичког портала Аутономија.инфо изазвао оправдани гнев јавности својим проусташким порукама… Грухоњић и њему слични агенти западног утицаја у српском високом школству своју моћ у универзитетској политици стекли су на првом месту контролом токова новца — целокупно финансирање истраживачких пројеката на којима почива систем академског рада у Србији остварује се из фондова Европске уније. Ово значи да ЕУ и њој лојалне НВО практично контролишу финансије српске академије”. Што ће рећи да се “тзв академске елите… захваљујући контроли финансијских токова већ дуги низ година налазе директним утицајем агената западног интереса” (https://vaseljenska.net/2025/07/06/analiza-protesta-u-srbiji-od-nase-dece-do-nvo-scenarija-anatomija-jedne-obmane/). И, оно што је у свему судбоносно, поменута такозвана “академска елита” искористила је свој васпитни и образовни утицај да поверену им наивну младеж затрује до бесконачне мржње према сопственом србском роду и сопственој Отаџбини.

Томе се може додати да “није тајна да су поједине протестне групе добијале подршку, и логистичку и финансијску, од организација и појединаца из Хрватске. Није тајна ни да се све више активиста из Србије директно умрежава са центрима који ниједан национални интерес Србије не виде као легитиман. А управо је Хрватска та која је угостила групу оптужену за насилно рушење уставног поретка и још увек им пружа уточиште (https://vaseljenska.net/2025/07/06/na-koncertu-tompsona-pola-miliona-hrvata-dok-u-zagrebu-slave-oluju-i-klanje-srba-na-mrezama-podrzavaju-blokade-u-srbiji/).

И, зарад узгредног чуђења: никоме још није пало на ум да унезверитетску аутономију изједначује с аутономијом коју познаје закон о основном и средњем школству – кроз “аутономију просветних установа” у планирању и остварењу васпитног и образовног рада и кроз “аутономију наставника” у наставном процесу, али коју још нико и никада није сматрао толико недодирљивом као што се она унезверитетска тумачи вандржавно, ванјавно, ванвременски…

Правдо(не)људскост

С обзиром на “многоугаоност” датог међунаслова који претпоставља и извесну садржину моралне природе, навешће се овде неколико законских одредби које, барем по сељачкој логици, оној која је заснована искључиво на ИСТИНИ, делују јасно:

а. “Републички јавни тужилац одговоран је за рад јавног тужилаштва и за свој рад Народној скупштини”;

б. “Функција јавног тужиоца мора се вршити непристрасно”;

в. “Јавни тужилац и заменик јавног тужиоца не могу бити чланови политичких странака, нити политички деловати на други начин”;

г. “Јавног тужиоца, на предлог Владе, бира Народна скупштина на период од шест година и може бити поново биран. О предложеним кандидатима за Републичког јавног тужиоца прибавља се мишљење надлежног одбора Народне скупштине”;

д. “Републички јавни тужилац полаже заклетву пред Народном скупштином”;

ђ. “Иницијативу за разрешење јавног тужиоца, односно заменика јавног тужиоца може поднети свако лице”;

е. “Одлуку о престанку функције јавног тужиоца доноси Народна скупштина… на предлог Владе”.

Има ли се у виду барем понешто од наведеног, постаје потпуно нејасно како се могло дешавати да бројне тужибабе у Земљи Србији, и поред тога што су, барем по сазнању неких медија, “ухваћене” како крше и законске и моралне норме, делују као да су своје “улоге” стекле “на вечито и неопозиво” – баш као да онај ко их је за нешто именовао, нема право да их отуд уклони.

Информисање

Члан 15. Закона о информисању, као јавни интерес препознаје “истинито, непристрасно, правовремено и потпуно информисање свих грађана” Републике Србије, али се чини да информативне медије на које се то односи, ништа не обавезује на истинитост. У то се овај потписник могао уверити много пута јер су уредништва свих медија којима је писано, све то одмах бацали у корпу за отпатке.

А јасно је указивано на чињеницу да је јалови европски Запад још од краја 9. века, по налогу ватиканском, настојао да Србе (у које спадају и Руси, србско племе тек од краја 5. века познато као словенско), почетни народ-мајку, творца људске цивилизације, уништи до последњег. Покушавано је то бројним крсташким ратовима, преверавањем (праћено напуштањем сопствене народносне припадности), геноцидним поступцима разне врсте укључујући и оно комунистичко-манифестне природе – укидањем породице и Отаџбине, уместо полазног Марксовог наума да Србија буде извучена на дебело море и тамо потопљена. Замена за то потапање нађена је и у комуно-усташком подухвату почев од 1941, којим је, током наредне деценије, србско национално биће “скраћено” за безмало три милиона душа, да би, према броЗЛОвом обећању из 1960. године, Срби “за педесет година неће знати ни ко су, а за сто го­дина неће постојати”. И садашња уставна одредба о СЛУЖБЕ­НОЈ употреби србског језика и ћириличког писма, подржава так­ву логику. Додамо ли томе да се ни на једном школском нивоу не учи србска историја, није ни чудо што Срби не знају ко су и шта су.

Да је србска јавност о томе благовремено обавештавана, вероватно би многи од заблуделих, ако већ нису и душу своју продали “некоме”, препознали своју србскост и вратили се ИСТИНИ.

Надања јалових

Све наведене србско-србске међусобице, и друге непоменуте, у нашим су данима “отвориле” могућност фашикратском Западу да без сопствених жртава, употребом обеспамећених отпадника од србскога рода – пре стотинак година названих “интелигенција”, сада познатих као “блокадери”, “студенти”, “спонтани протестанти”, “обојени револуционари”, да се упусти и обављање онога што је у Ватикану осмишљено и започето пре нешто више од дванаест векова.

Да је баш тако, јасно је наговештено не само оним што се дешавало пре неки дан у “демокрацијској” Хрватској, под усташком паролом “За дом спремни”, већ и “бициклизовањем” протестантских “студената” из Србије до Стразбура, које је, пре два месеца, охрабрило оног усташког европосланика да изјави како је “српски фашизам нанио велико зло хрватском народу”, због чега Србија “треба признати одговорност и прихватити да дугује одштету жртвама Домовинског рата”.

Као што је распад броЗЛАвије, на србску штету, понајвише у Србској Крајини, пре тридесет пет-шест година био “изум” фашикратске Европе а не хрватски, тако исто ни “спектакуларна” музичка приредба која је искупила, кажу, преко поламилиона усташа, није само захвалност Павелићу и броЗЛУ и похвала Јасеновцу, Јадовну, “црној легији”… то је потврда да се Европа враћа својим фашистичким коренима. Није случајно што иста та Европа прећутно подстиче све антисрбске активности и у Србији и у србском окружењу – у време док размишља о војном походу на Русију, снажнијем и “учинковитијем” но што је то (само без Срба и Грка) учинила уз Адолфа Хитлера средином 1941. године.

Тренутно, налазећи се у северноатлантском војном окружењу и имајући у виду памет” онога јеврејског ра­би­на Шнерсона који је поодавно формулисао обаве­зу да се уни­шти “словенска стока”, за почетак православни свет, а потом и онај “остали”, два су предуслова за опстанак србскога рода и Земље Србије:

Први, да чак и два-три пута пет-шест правника “правнијих” од оне шесторице с почетка ове приче, изнађу јединствен одговор којим би се у корену сасекли терористички изазови бројних “политичких”, “невладиних”, “просветних”, “научних”, “правдољубних”, информативних и којекаквих других групација о(бе)смишљених зарад некаквог “грађанског активизма”, што би заблуделе “студенте” – ако не све а оно већину – могло вратити Србству и православљу; и

Други, да Руси, србско племе, у скорим данима обаве посао “како царски ваља и требује” и друштвеном поретку у свету врате људска обележја.

Илија Петровић / Васељенска