Илија Петровић: О Србској Крајини – после боја… (2. део)

Наредни редови могли би бити тек нешто краћи увод у потрагу за одговором на пи­тање ко је крив за судбину Србске Крајине, нарочито због тога што многи и учесници и посмат­ра­чи имају своју “истину” о њено­ме краху. Рекох већ да нај­већи део њих налази кривца за то у Слободану Ми­лошевићу (1942-2006), тада­шњем председнику Југославије, а врхунац таквога “знања”, ван сваке сумње, представља она Кокирова изјава да су усташку “Олују” (1995) заједнички организовале Србија и Хрват­ска.

И Капетану Драгану, мање познатом по презимену Васиљко­вић, крив је Милошевић, што нам најпре “поверава” насловна страна “Српског телеграфа” од 30. априла 2020. године: “Слоба је издао Крајину”, “Држао ме у притвору, нудио ми курве…” Истога да­на, из једнога непотписаног, датумски (и друкчије) смушеног те­к­ста објављеног на Васељенској телевизији (https://vaseljenska .net/2020/04/30/kapetan-dragan-otkrio-tajne-cuvane-30-godina-milosevic-nas-je-i/) а преузетог од “Српског телеграфа”, сазнајемо да је он, Капетан Драган, средином лета 1991. године позван у Београд, да је “ускоро… сазнао… да ‘Книнџи’ више нема и да су разбацани по другим јединицама, које су водили неспособни кадрови Југосло­венске народне армије”, да је “склоњен… на превару”, да му је, кад је дошао у Београд, Јовица Станишић “децидирано рекао: ‘Твој од­лазак више не би био користан у овој политичкој ситуацији, више не смеш да идеш доле, то је одлука са врха’. А кад ти Јовица то каже, ко је онда могао да буде изнад њега, осим један човек – Ми­лошевић. Он нас је издао и тако спречио победу српске вој­ске”.

Да би се тај глас чуо што даље, исто то саопштено је 5. маја и на “Републици”, порталу “Српског телеграфа”, а ни београдска “(Не)­Правда” није пропустила да то преузме.

Добро, видљиво је да је Капетан Драган могао нека збивања сместити временски погрешно јер се потписнику ових редака дало да баш у оно “жалобно” његово време (26. јула 1991), у београдском Удружењу Срба из Хрватске чује да “Милан Бабић и Капетан Драган форси­рају војну силу, преко своје обаве­штајне мреже шире раз­дор међу људима (и на Банији) и тако ост­варују свој директан утицај на зби­вања у одређеном подручју. Драганова изјава од синоћ да ће ње­гови специјалци пружити по­моћ и у Славонији, Барањи и Западном Срему, мо­же се тумачити искључиво као најава да ће он и Милан Бабић покушати да свој утицај и тамо прошире”.

О Милошевићевим “заслугама” за судбину Србске Крајине, почетком фебруара 1994. године, говорио је и Милован Ђилас у интервјуу за загребачки Глобус. Према ономе што је пренела бео­градска Борба, он је рекао и следеће:

“Очито је да се Милошевић повлачи, прије свега на питању Крајине. Овдје, додуше, још не кажу отворено да је већ дат при­ста­нак да Крајина буде под суверенитетом Хрватске… али се то ја­сно види из споразума, као и из изјаве министра вањских посло­ва Владислава Јовановића, који каже да би у том случају био при­мијењен… Венсов план, који је тако поновно актуелизиран, пред­виђа аутономију Крајине, у оквиру Хрват­ске. Упра­во то значи из­ја­ва министра Јовановића”.

И даље:

“Кад је ријеч о стварању велике Србије, и власт и опозиција дишу исто. Ипак, постоје неки симптоми велике резер­ви­са­ности у Милошевићеву држању спрам Крајине. Он никада није отворено формирао програм уједињења Срба и ствара­ње велике Србије. Он, напротив, говори ‘о помагању Србима’, ‘о праву на самоопред­је­љење’… Његов први сукоб с Бабићем и његово смје­њивање (са ко­јим Милошевић нема ама баш никакве везе, Бабића је сменио овај потписник саопштавајући на седници Председништва Југославије да је Бабић самоизабрани председник тада још “нерођене” Републике Србске Крајине – ИП) довољан су знак да он има резерве према Крајини, и да, заправо, не зна како да ријеши тај проблем. За Ср­бе и Хрвате нај­теже је питање Ба­рање и Западног Сријема (ваљ­да због тога што је он, Ђилас, и Барању и Западни Срем 1945. године поклонио Хрватима, па не би желео да га Срби ухвате у лажи – ИП), док Крајину нитко и не оспорава као аутономан простор у склопу Хрватске… Мило­ше­вић је донекле талац Кра­јине и Босне, и мора пазити да се не одвоји пренагло од њих, због чега би му запријетила опасност да из­губи подршку у самој Србији, која је и даље изразито национа­ли­стичка”.

За Ђиласа, изворног комунисту, макар словио као дисидент, све што је србско, за њега је националистичко!

Тако Ђилас, броЗЛОвски, а шта Милошевић.

Средином 2000. године, демократ­ски пучисти у Београду, они што у Савезној скупштини запалише изборни материјал који је могао сведочити да на власт нису до­шли већинском вољом бирачког тела, већ да су наручени и плаћени споља с јединим и искључивим циљем да за њих обаве оно што они нису успели током претходних дванаест и нешто векова, по­сла­ли су Милошевића у Хаг не би ли тамо био уморен и био спре­че­н да изговори истину о разбијању Југославије и страдању срб­скога наро­да, али и да би био онемогућен да се брани од по­мињаних и других “истинољубаца”.

Ипак, остао је траг да је Милошевић, на пола године пре но што су га нови демократски власто­др­шци у Србији испоручили хашко­ме трабуњалу, у Телевизији “Палма”, на пита­ње о “издаји” Србске Кра­јине и “колико је тачно да сте ви тра­жили да се брани Република Српска Крајина, чак да сте инсистирали на од­брани Републике Српске Крајине, а десило се да ‘Бљесак’ и ‘Олу­ја’ буду баш бље­сак и олуја”, изговорио и следеће:

“Ја сам се залагао да се брани јер сам проценио да, колико год одбранили, у преговарачкој позицији коју смо морали тиме да ос­т­ва­римо, дошло би до бољег решења. Чак им је таква по­рука и по­слата. Није било ни једног јединог потеза одбране. По­сле смо гле­дали како се хрватски генерал џипом вози пола сата кроз огромно складиште војне опреме коју су (Крајишници – ИП) имали на рас­полагању да бране Републику Српску Краји­ну, а онда су за­мерили да смо то (одустали од одбране Србска Крајине – ИП) ми учи­нили. Ја сам тада рекао групи политичара (из РСК – ИП), ви не­ћете да брани­те Ре­пу­блику Српску Крајину ни пола сата а од мене тражите да одавде пошаљем децу да гину за одбрану ва­ших кућних прагова са којих сте побегли главом без обзира. Такву одлуку ја нисам хтео да донесем.

Ми смо могли да одемо да им помогнемо, али не да уместо њи­х бранимо Републику Српску Крајину. И не би било ни правед­но да неки младић који је примио избеглице из Републике Срп­ске Крајине и оне који су (из састава крајишке војске и спо­собне за војску – ИП) побегли главом без обзира пред уста­шки­м напа­ди­ма, иде тамо да гине док они овде само воде политику и објашња­ва­ју како је то наша света дужност. Света је дужност сва­ког пат­ри­оте и сваког Србина била да се брани, а не само ових Ср­ба из Ср­би­је који су учинили све за одбрану српских интере­са, за одбрану у то­ликом низу година. И то је једно најружније лице и овог пуча од 5. октобра (2000 – ИП) јер су у првим редо­вима били они из Ре­пу­блике Српске, доведени додуше и плаћени, због којих је овај на­род и кошуљу с леђа скинуо да их одбрани, због којих су им уве­де­не санк­ције, због којих су им оти­шле наниже и стандард, и пла­те, и снаб­девање, и све друго што је чинило ква­литет живота у овој земљи.

Те ће ствари, нажалост, бити чињенице које неће бити ком­пли­мент за оне који су у њих били умешани, или које су им дали некакав допринос.

Ви, видите, ако бисте из свега овога што сам вам рекао изву­кли један заједнички именитељ, онда бисте видели да ми никад нисмо, како бих рекао… сами себе жалили или богорадили и кука­ли над неувиђавношћу или неразумевањем наших другова, наших сународника преко Дрине, него смо, без обзира на гре­шке које су чињене (у Крајини – ИП) и катастрофалне потезе које су (краји­шки политички и војни челници – ИП) вукли с времена на време, настављали у постојећим условима да се боримо за одбрану наци­оналних и државних интереса не осврћући се на све то јер нам не би ништа ни вредело да ми сада дижемо руке од њих зато што су они, ето, направили грешку и да правимо алиби себи због њихових грешака. Уосталом, ми смо то све радили због народа а не због по­литичара који су правили грешке, а за народ се мора дати све и не може грешка политичара да буде изговор да се престане са бор­бом за народне интересе”.

Своје мишљење о томе имао је и пуковник Коста Новаковић, у Србској војсци Крајине командантов помоћник за информисање, верска питања, правне послове и односе са међународним организацијама, који ће се 2018. године “сетити” да је “у Хрватској у читавом периоду 1991-1995. године вођен искључиво грађански рат… Београд, конкретније СР Југославија (Србија и Црна Гора) сносе кривицу, али не највећу и велику… Председништво СФР Југославије и касније СР Југославије сносе одговорност што су се представљали као заштитници РСК, јер су Крајини наметнули Венсов план (Резолуција Савета безбједности УН бр.743 од 21. фебруара 1992. године/Венсов), који је у суштини био неповољан и значио је само поступак за реинтеграцију Српске Крајине у Републику Хрватску, иако је требао бити мировни план, како се и називао, без ограничења трајања мандата све до мирног политичког решења кризе. Први пут у историји мировних снага, исте нису размештене на демаркационој линији/линији раздвајања сукобљених снага и страна већ на читавом простору РСК по принципу мрље од мастила, значи без смисла и неповољно…

Већи проблем био је са осталим људством, прије свега са борачким-војничким саставом. У току очекиваног хрватског напада у западним деловима РСК (Северна Далмација, Лика, Кордун и Банија) број војника у Српској војсци Крајине непрекидно се смањивао. Укупно, просјечно бројно стање у корпусима на западном делу републике (7. севернодалматински, 15. лички, 21. кордунашки, 39. банијски и Корпус специјалних јединица СВК), у јуну, јулу и аугусту 1995. године, било је око 36.000 људи. Међутим, одсутност је била изузетно велика: на боловању; неоправдано и оправдано одсутних бораца. Треба напоменути да је од пада Босанског Грахова (28. јула 1995.) повећан број лица која су напустiла Крајину, те је за неколико дана, тачније до 4. аугуста 1995. године, Републику Српску Крајину напустило још око 2.000 војника, а један број бораца се након смјене одмарао…

Неаргументована и олако дата обећања руководећег врха Југославије о наводној помоћи у случају хрватске агресије, депримирајуће су дјеловала на крајишке Србе. Чињеница је да је Србија постајала све више засићена проблемима Срба изван Србије, а посебно због притјешњености економским санкцијама ђи мећународним притисцима. Сврставање великих сила на хрватску страну пресудно је утицало на догађаје у Српској Крајини…

Смене официра у СВК су биле неуобичајено честе и без војног оправдања. То је само збуњивало борце и народ у Српској Крајини. Линијски постављен оперативни распоред СВК је био финансијски скуп, за борце заморан, а за рад привреде неиздржив. Ратни профитери су непрекидно разарали крајишку одбрану и државу, нарочито су угрожавали морал бораца и становништва…

Настале поделе на релацији Милан Мартић, председник РСК (пре тога министар полиције – ИП) и генерал Милан Челекетић, командант СВК (полицијска и војна компонента), с једне стране и Борислав Микелић, предсједник Владе РСК и пуковник др Раде Тањга, министар одбране (трговачка и војноцивилна компонента – министар пд априла 1994), с друге стране, усложила је политичку ситуацију у Српској Крајини…”

Све то, или бар највећи део тога, у србској јавности остало је “нечувено”, тако да се на многим странама, не само из уста прогна­них Крајишника, најчешће могло чути да се политичке власти у Србији не могу ослободити кривице за сва догађања претходних година. Страсти су се у међувремену помало смиривале, али се није могло без повремених напада на Србију.

У труду да утиче на смиривање, овоме потписнику дало се да, средином јула 2019. године, напише текстић под насловом “Наопаки Срби, или шта ће Србима непријатељи кад имају себе” (објављен на порталу “Човек од речи” – https://www.homoverbum.com/naopaki-srbi-ili-sta-ce-srbima-neprijatelji-kad-imaju-sebe-pise-/), који је истога дана био пропраћен уредничким коментаром::

“Твој чланак ми се допада. Пишеш као упућен, мудар, обра­зован и, надасве, одговоран Србин. Милошевићу имамо шта да за­меримо, али је занимљиво да му ови Срби-профитери као и наши непријатељи не приговарају на нечему на чему би се могло приго­ворити, већ намерно, како кажеш, лажу о Милошевићу и товаре на њега ствари у којима није учествовао, нити их је ‘генерисао’. Оно што је сигурно, то је да Милошевић није био ‘генератор ратова’, није био ‘балкански касапин’, није одговоран за распад СФРЈ. На­против, баш зато што је настојао да до рата и ратова не дође, баш зато што му је као одговорном Србину било стало да се СФРЈ не распадне, јер је очито видео куд воде насилне, неприродне, анти­ус­тавне сецесије, оклевао је да повуче одлучне и брзе кораке у оса­мостаљивању српских земаља, заокруживању њихових територи­ја у једну државну целину и у обезбеђивању чврстих, непробојних граница такве, јединствене Србије. Милошевић је једном ногом био потпуно за српство и српски народ, а другом ногом је поку­шавао да се очува јединство најпре СФРЈ, а онда и федерална СРЈ. Зато је често, нажалост, неким битангама гледао кроз прсте, није их онемогућио у њиховом штетном деловању, све надајући се да ће се призвати памети: пример Вука Драшковића, Мила Ђукано­вића и да их све не набрајам. Био је, да се народски изразимо, пре­више добар према битангама.

Мислим да се прецењује утицај Милошевића на ЈНА тих ра­них 1990-их година. Мој је утисак да се он рвао некако са пасив­ним генералима, да не кажем смотаним генералима, с једне стра­не, са друге стране, са својом принципијелношћу да се до краја по­штује Устав СФРЈ, у време када га нико други (ниједна политич­ка врху­шка у другим републикама) није поштовала. Тиме је изгу­б­љено драгоцено време. Други су (политичке шовинистичке би­ро­кра­ти­је, уз подршку немачке и америчке политичке и војне номенкла­туре) завршавале посао за своје банана државе и одско­ра (ново­ком­поноване) нације.

Каже Аристотел да ни боговима није дато да учине да није било оно што је било. Тако ни ми не можемо сада учинити да није било свега онога чега је било у деценијама крајем прошлог века, па надаље, до данас, али смо у обавези, да на основу свих доступ­них чињеница говоримо и пишемо о том времену и људима што објективније, и у обавези смо да, као родољуби, радимо за добро­бит свог народа.

Знам из поузданих извора да је Милошевић био љут, бесан што су неки у Републици Српској Крајини од њега тражили да шаље момке из Србије да бране Крајину, док се у исто време, ови о којима ти пишеш башкаре и размећу по Србији својим иметком и пословима, а прстом не мрдају да помогну свој завичај из ког су нетом јуче избегли: три, четири или пет година раније”.

Да прилике баш и нису биле једноставне за “сналажење”, сведоче и односи у политичком и војном врху на србској страни. Тако је, на пример, после тродневне седнице Председништва СФРЈ (13-15. марта 1991), Борисав Јовић, његов пред­седник (по томе – први у врховној команди оружаних снага), поднео ос­та­в­ку јер “председничка” већина није прихватила оцене које је о стању у земљи поднео Врховни штаб оружаних снага.

У писаној оставци, Јовић свој чин образлаже несумњивом чињеницом да се “земља налази у критичној фази распада пу­тем политике свршеног чина, коју систематски спроводе сепа­ра­тистичке снаге не уважавајући ни уставни систем земље, ни национална ни грађанска права других”, што “прети да нас од­ве­де у директна међунационална сукобљавања и грађански рат… Неки су се за то већ припремили и наоружали, други су верова­ли да ће њихова права и слободе гарантовати Југословенска на­родна армија, односно оружане снаге земље. Председништво СФРЈ је упорно настојало да се поштује уставност и закони­тост, да се решења траже политичким путем, уважавајући уставни поступак и интересе свих, инсистирало се на супротстављању по­литици свршеног чина и угрожавању туђих интереса доно­ше­њем једностраних одлука, свим уставним средствима која су им стајала на рaсполагању.

То, нажалост, није уважавано… Напротив, изгледа да су до­садашњи разговори служили за заваравање јавности, док се ис­то­времено свим силама радило на спровођењу планова о разби­јању земље једностраним, правним и политичким одлукама и стављањем других пред свршен чин… Извршено је наоружа­ва­ње на националној и партијској основи. Стварају се републичке војске, најављују се контра-акције других народа за наоружа­ва­ње и стварање националних војних јединица. До крајности су по­већане међурепубличке нетрпељивости, нарасло је непове­ре­ње у међунационалним односима, разбуктао се шовинизам и реваншизам. Завладао је страх у народу”.

То као најуопштеније јер није речено ни ко се наоружао (то су неки тамо), ни ко се бави “реваншизмом”, због чега и против кога, а осврт на војне (не)прилике нешто је “студиознији”, ба­рем колико и извештај о раду неке месне заједнице: “Оцена Штаба Врховне команде оружаних снага је била да се енергично мора­ју зауставити ови негативни токови, како би се створили услови да се интензивира конструктивни и демократски дијалог у циљу превазилажења економске, политичке и уставне кризе и о бу­ду­ћем уређењу Југославије.

Југословeнска народна армија, односно оружане снаге земље немају ни задатак, ни намеру да се мешају у политички живот и да утичу на доношење политичких одлука о будућности земље­… Нај­виши представници Југословенске народне армије више пу­та су истицали… да без обзира каква одлука о политичкој буду­ћ­ности Југославије буде донесена, оружане снаге ће је поштова­ти”.

Чудна “политичка” логика највиших и цивилних и војних вла­сти у Југославији, по којој ни сепаратизам, ни разбијање земље, ни наоружавање партијских војски, ни политика свршеног чи­на, ни угрожавање туђих интереса, није део “политичког живо­та”. Што се цивилних органа и цивилних послова тиче, мање-ви­ше, али препуштање војних послова особама које немају ни нај­еле­ментарнију представу о употреби војске и разлозима за ње­ну употребу, представља доказ да је “будућност земље” и за једне и за друге, и за војну команду и за цивилног команданта, “послед­ња рупа на свирали”, народски речено.

У југословенском случају, војној команди могло се учинити да би добро било, а цивилни врховни командант (онај који би потписом притврдио оно што се војној команди чини да би до­бро било) томе није противречио, да се “прво, предузму мере приправности у оружаним снагама које ће гарантовати спреча­вање међунационалних сукоба и избијање грађанског рата и оси­гурати услове за миран, демокрaтски и на Уставу заснован рас­плет југословенске кризе; и друго, на предузимање одлучних мера са циљем довођења нарушеног система одбране земље у Уставом СФРЈ у утврђене оквире”. Но, Председништво Југосла­вије, као колективни врховни командант, није се сагласило са таквом “употребом” оружаних снага, те је његов челник Бора Јовић, свестан истине да је већина у Председништву “изразила неповерење у оружане снаге земље, и суочен са чињеницом да је у Председништву превладао однос снага који не воде рачуна о суверенитету, независности и територијалној целовитости земље”, обавестио јавност “да није у стању да буде саученик у таквим одлукама, које доприносе распаду земље са могућим катастрофалним последицама за наше грађане и народе” (Дневник Нови Сад, број 15942, 160391, 1).

И повукао се Јовић из Председништва Југославије и, по функцији, из Врховне команде, и тако оставио “сепаратистичким снагама” из председнич­ке већине да лагодно доврше започети посао.

Није га се тицало ни то што је збивања током друге половине јануара 1991. године и бесмислену наредбу Команде Пете војне области стацио­ни­сане у Загребу, издату 26. јануара, о престан­ку повишених мера без­бедности, својим саопштењем од 27. јануара прокоментарисало и Србско национално вијеће СлБа­ЗС. У помирљи­вом то­ну, оно је изразило “повјерење у спремност и способ­ност Југо­сло­венске на­родне ар­мије да очува територијални инте­гри­тет Ју­го­слави­је” и, исто­времено, подржало је напоре Председни­штва СФРЈ “да у зе­мљи успостави правни поредак и тако от­кло­ни дје­ловање екс­трем­них квазидемократских, шовинистичких и ултра­десних кру­гова на власти или блиских њој, који просперитет свога на­ро­да на­сто­је остварити преко неслободе других”. Непре­стано имајући на уму да је Независна Држава Хрватска, после Другог светског рата “не потписујући капитулацију, без угово­ра о ми­ру, не пла­ћа­јући ратну штету, преко ноћи ушла у побјед­ничко коло и на­ставила да ради против државе чији је ‘консти­ту­тивни’ дио постала као ваљда јединствен случај у свјетској др­жавноправ­ној историји да поражени народ прошири своје територије на ра­чун побједничког народа”, СНВ изразило је и своје страхо­ва­ње да ће Хрватска, без обзира на све, “наставити са бројчаним јача­њем редовног и даљим наоружавањем резерв­ног полициј­ског састава”. Због тога, оно је од србског народа у СлБаЗС за­тра­жи­ло “да у овим драматичним тренутцима сачува хладно­крв­ност и пуни опрез већ наметнут досадашњим ‘демо­крациј­ским’ поте­зи­ма хрватске власти”.

О опрезу србских Крајишника “бринула” је “спремна и способна” ЈНА, што се могло запазити и из једног саопштења Службе за инфор­мисање Пете војне области (са седиштем у Загребу):

“Као што је познато данас је Српска демократска странка из такозване Крајине заказала марш мира од Коренице до Плитвица. Команда Пете војне области организаторе митинга најоштрије је упозорила да се митинг не сме организовати у ре­јону Плитвица где су смештене војне јединице… Нажалост након завршетка збора повећа група екстремних провокатора крену­ла је према Плитвицама и поред свих упозорења од стране ЈНА као и блокирања одређених комуникација. Најекстремнији ве­о­ма милитантни дио учесника збора пробио се ван комуника­ци­ја кроз шуму заобилазно… Упорним ангажовањем војних орг­а­на… и јединица војне полиције избјегнут је сукоб и спријечен даљњи покрет према Плитвицама” (Исто, број 15988, 030591, 2).

Мада је при крају овог саопштења речено да ће јединице ЈНА “предузети све у својој моћи на спречавању и крвопро­ли­ћа, што је у складу са одлуком Председништва СФРЈ”, врло је уочљиво да Команда Пете војне области још увек није схватила шта се дешава “у зони њене одговорности”:

– Забрањује цивилне ску­пове, а није јој до упуштања у “расправу” са нелегално нао­ружаним хрватским редарственим снагама и припадницима по­литичких странака;

– За њу је Крајина “такозвана”, а хрватска се­цесија изван је њене надлежности; учесници србског грађан­ског скупа за њу су “екстремни провокатори” и “најекстремнији веома милитантни”, док о оружаним нападима хрватских уста­шких снага на србске цивиле као да још није информисана;

– Оне­могу­ћила је србски грађански “покрет према Плитвицама”, али зато ништа није предузела да се хрватске полицијске снаге повуку са Плитвица, као што је то нешто раније затражило Пред­седни­штво Југославије.

Истом логиком вођено је и Кадијевићево обраћање јав­но­сти, 6. јула: “Штаб врховне команде могао је лако припре­ми­ти и извести операцију којом би се Словенија бацила на колена. Али, зашто бисмо то уопште чинили? Зашто да у Словенији ги­ну војници и старјешине других националности, ако су они за Сло­венце туђини и окупатори? Нама није до погибије Сло­венаца, иако они не желе да живе у Југославији”. А што се таквим нечи­њењем губи државна територија настала на србским жртвама током Великог (Првог светског) рата, то је за Кадијевићеву несигурну националну логику неважно. Уосталом, све се то уклапало у Кадијевићеву нешто ранију изјаву да, “када се распада држава, мора се распасти и ње­на војска”.

Своју војничку, “стратешку” и политичку логику, Вељко Кадијевић у улози савезног секретара за народну одбра­ну, објаснио је изјавом у једној телевизијској емисији од 19. јула да је “Штаб Врховне команде ЈНА предложио Председништву Југославије одлуку о дислоцирању јединица ЈНА из Словеније… из две вр­сте разлога: прво због тога што оно што се зове руководство Југославије није успијевало да на прави начин изведе земљу из дугогодишње кризе, а што нас је довело на ивицу катастрофе. Други разлог су што није спроведена одлука Председништва СФ­РЈ од 12. јула, што је ЈНА и после те одлуке третирана као окупаторска војска, као и што се последњих дана у Југославији битно погоршава ситуација”. Кадијевићу је, по претпоставци, морало бити познато како би требало дејствовати против оних који су армијске јединице сабијали у резервате, искључивали им воду и струју и прекидали им комуникације са вишим коман­дама, али је њему било стало да убеди јавност како институција којој је он тада стајао на челу није имала никаквих обавеза у спровођењу одлуке “од 12. јула”. Стога, мора се сматрати логич­ним што је, после Кадијевићевог деведесетминутног разговора са Туђманом “у зракопловној бази у Задру”, 17. јула, “оно што се зове руководство Југославије” неповратно бачено на југо­сло­венску политичку маргину. Кадијевићево обраћање јавности, 19. јула, недвосмислена је самооптужба за велеиздају. Што од­луке Председништва СФРЈ од 12. јула нису спроведене, а наро­чито она о успостављању стања пређашњег на југословенским западним границама, не може се сматрати искључиво кривим то исто Председништво. Граница се могла сачувати једино ефи­касном применом оружане силе чије је стављање у покрет по­највише зависило од стручних (војних) процена припреманих у институцији којој је Кадијевић стајао на челу. Ако је Кадијевић већ заступао тезу да се при распаду државе мора и Армија рас­пасти, јасно је морало бити да је он наступао или као експонент или као заштитник оних који су имали за циљ да разбију Југо­славију. У оба случаја, Кадијевићева улога, и као војника, и као грађанина, била је крајње нечасна.

Зато се и могло десити да Кадијевић поштујући реч дату лорду Карингтону, председнику Међународне конференције о Југославији, нареди свим командама, јединицама и устано­вама ЈНА стационисаним на подручју Хрватске, да обуставе све нападе и покрете и да обезбеде апсолутни прекид ватре. Истог дана, он је могао обавестити Туђмана “да су након ступања на снагу наредби о апсолутном прекиду ватре и свих напада и по­крета (хрватске), оружане формације извршиле следеће повред­е договора:

1. У 15:15 отпочео је жестоки минобацачки напад на касарну у Вуковару;

2. Од 15:08 до 15:17 отворена је снажна минобацачка ватра на касарну у Винковцима;

3. Од 15:00 изводи се најжешћи напад минобацачима на јединице у рејонима Богдановачка коса, село Митнице и село Богдан(ов)ци и по касарни у Вуковару”.

Овај Кадијевићев “протест” био је пуцањ у празно, а агенција Ројтер истог дана објављује оцену неименованих војних струч­њака да је пре обуставе ватре Армија била у предности а да је Хрватска била суочена са потпуним поразом. Ројтер је још цитирао неке дипломатске изворе који кажу да је Армија била приморана на прекид ватре “због све већих проблема са резер­вистима мобилисаним… у Београду, због страха од сукоба у Бо­сни и Херцеговини, а и да би побољшала слику о себи у запад­ном свету”.

Свршиће се.

Илија Петровић / Васељенска