Јахање над вредношћу: Како је Јово Бакић постао симбол академске девалвације у Србији

Један од симптома дубоке кризе високог образовања у Србији јесте појава попут професора Јова Бакића. Његов дуг пут до докторске титуле, који је трајао скоро две деценије, није био толико израз истраживачке упорности, већ, чини се, последица неакадемске лењости и политичког пребега у терен револуционарне фрустрације.

Бакић је симбол једног неуспелог покушаја да се од идеолошког активизма начини академски позив. Његова реторика позива на јахање политичких неистомишљеника, одражава пре свега његову личну огорченост.. Али суштина није у томе да он јаше опоненте, већ у томе што жели да јаше оне који су бољи од њега: по знању, по моралном ауторитету, по раду и резултатима. Та жеља није нова. То је стара матрица политичке освете над вредношћу.

И ту лежи најдубља опасност. Бакићева мисаона и политичка поставка јесте наследник оног истог духа који је водио јакобински терор у Француској револуцији, кад су најспособнији и најученији завршавали на гиљотини јер су били „елита“. Као и у титоистичкој Југославији након 1945, када су људи из културе, науке и привреде били прогоњени јер нису одговарали новој „праведној“ идеолошкој парадигми. И данас, у Бакићевом гласу, чује се исти порив, позив за осветом.

Избор у звање ванредног професора, који му је дарован 2019. године, изазвао је низ сумњи у законитост, квалитет и научну продукцију која стоји иза тог звања. Према доступним подацима, Бакић није испунио јасно прописане услове, ни по броју научних радова највише категорије, ни по утицају у међународној академској заједници. Његово звање стога више делује као последица унутрашњих интересних структура на Филозофском факултету и једне идеолошке матрице која се тамо баштини деценијама, него као потврда академског значаја и стварних домета доцента Бакића.

Васељенска