Немци поново кренули на Москву…

Како је фудбал постао инструмент велике политике

У септембру 1955. године на аеродрому Внуково слетео је авион „Луфтханзе“ са канцеларом Савезне Републике Немачке Конрадом Аденауером и његовим сарадницима. Њих су дочекали највиши руководиоци Совјетског Савеза на челу са Никитом Хрушчовом. То је био први званични сусрет СССР-а и Западне Немачке после 1939. године, када је у Москву долазио министар спољних послова Трећег рајха Јоахим фон Рибентроп.

[irp]До тада није било никаквих контаката – тек у јануару 1955. године Совјети су укинули званично стање рата са Немачком. Испада да су се две земље све до тада формално налазиле у ратном стању!

Још 1950. године завршена је репатријација већине немачких заробљеника – њих око два милиона се вратило кући. Али, хиљаде их је још увек остало у Совјетском Савезу.

Тешки преговори у Кремљу

[irp]Аденауер, висок и мршав, већ у деветој деценији живота, био је видно узнемирен. Хрушчов и он, обојица нагле нарави, више пута су у расправи подизали тон, па чак и размењивали претње песницама. На крају је ипак постигнут договор: две земље ће успоставити дипломатске односе, а Совјети ће пустити око 40.000 немачких заробљеника.

Када се Аденауер вратио у Немачку, дочекан је као национални херој. Хиљаде жена, које су годинама чекале мужеве и синове из совјетских логора, захвално су му љубиле руке. Возови са бившим војницима Вермахта пристизали су у Западну Немачку од октобра 1955. године, а повратнике су дочекивали као хероје.

Фудбал као мост

Ипак, прве кораке ка нормализацији односа нису направили само дипломате. Своју улогу одиграли су и спортисти.

[irp]Двадесет првог августа 1955. године, на московском стадиону „Динамо“, пред пуним трибинама и у атмосфери совјетских парола и црвених заставa, одиграна је утакмица између репрезентација СССР-а и СР Немачке. Интересе јавности показује и чињеница да је меч пратило 300 страних новинара, а радио-пренос је слушан широм света.

Немачке заробљенике, који су остали у СССР-у, дубоко је гануло што су преко радија могли да чују химну своје земље. „Када су зазвучали њени тонови, сви смо устали. Неки су заплакали“, сећао се један од њих.

У Москви је тих дана било на стотине туриста из Западне Немачке. Њихов боравак, само деценију после крвавих борби за совјетску престоницу, изазивао је мешавину успомена и нелагоде код локалног становништва.

Симболична победа

[irp]Немачку репрезентацију предводио је селектор Зеп Гербергер, исти онај који је годину дана раније освојио светску титулу у Швајцарској. У тиму је био и чувени Фриц Валтер, који је током рата доспео у совјетско заробљеништво, али је имао среће да буде препознат као фудбалска звезда и ослобођен.

Совјети нису смели да изгубе – и нису. У спектакуларној атмосфери, победили су са 3:2. Очевици су тврдили да је то била једна од најлепших утакмица совјетског фудбала, испуњена надахнућем и борбеним жаром.

Иако је победа била важна, совјетска штампа је извештавала умерено, за разлику од страних медија који су били одушевљени. Фудбалери су награђени телевизорима „Темп“ – тада црно-белим, јер бојни још нису постојали.

Пут ка дијалогу

[irp]После утакмице одржани су концерти и банкет. Нико није помињао недавни рат – барем не јавно. Немачка делегација вратила се кући са позитивним утисцима о Москви и њеним становницима.

„Правда“ је затим објавила уводник под насловом „За пријатељство између совјетског и немачког народа!“. У њему се истицало да СССР тежи нормалним односима и са Западном Немачком, а не само са Источном.

Ипак, упркос тим корацима, трајно пријатељство између две земље тада није успело да се успостави.

В.Т./Васељенска