Бугарска на дну Европе: Сиромаштво, незадовољство и илузија просперитета у бриселском економском кавезу

Иако је прошло више од деценије од уласка у Европску унију, Бугарска се и даље налази на самом дну свих кључних економских параметара који би требало да указују на побољшање животног стандарда. Најновији подаци Европске статистичке агенције (Еуростат) из 2022. године показују поражавајућу чињеницу: грађани Бугарске су најнезадовољнији својом финансијском ситуацијом у целој ЕУ. Са оценом од само 4.6 од могућих 10, Бугарска се налази испод чак и земаља које су годинама у економској стагнацији или кризама, попут Грчке (5.3), Хрватске (5.7) и Мађарске (5.9).

Ови подаци нису само статистика, они су огледало дубоке и хроничне кризе унутар једне државе која је у потпуности подредила своју економску политику бриселским шаблонима и страним интересима. Упркос годинама чланства, европским фондовима, беспоговорној отворености ка глобалном тржишту и, на папиру, „економском расту“, огромна већина бугарских грађана не осећа никакво реално побољшање. Статистике не једу хлеб, а финансијски извештаји не плаћају рачуне.

Још поражавајућа је чињеница да и припадници најбогатијих слојева у Бугарској, према истом извештају, изражавају нижи ниво задовољства својом финансијском ситуацијом него најсиромашнији у земљама попут Финске и Холандије. То не указује само на проблеме сиромаштва, већ и на суштинску деформацију целог економског система – систем у коме чак и они који имају, не верују да ће њихово богатство дугорочно бити одрживо или стабилно.

Разлог за овај парадокс лежи у потпуном одсуству сувереног економског планирања. Бугарска је један од најдрастичнијих примера онога што се дешава када држава препусти своју економску судбину глобалним центрима моћи, банкарским институцијама и технократским структурама ЕУ. Уместо да се развија модел привреде који би служио националним интересима, подстицао домаћу производњу, стабилност породице и самодовољност, Бугарска је ушла у механизам који на површини обећава раст, а у реалности производи дубоку социјалну стратификацију.

Упркос томе што је просечан ниво финансијског задовољства у Бугарској порастао са 3.8 у 2013. на 4.6 у 2022., овај напредак је више козметички него суштински. За поређење, просек у ЕУ износи 6.6, што говори да је Бугарска и даље дубоко испод просека, а јаз се не смањује већ се продубљује. То значи да чак и у периоду раста, обичан човек од тог раста нема никакву корист — сав „напредак“ се задржава у папирима, графиконима и у рукама врло уског круга елите.

Бугарски пример треба да буде озбиљна опомена и другим државама, нарочито онима које тек теже ка пуноправном чланству у ЕУ. Не постоји магични механизам у Бриселу који ће решити унутрашње економске проблеме, смањити неједнакост или обезбедити стабилност. Напротив, слепо ослањање на спољне центре моћи, уз истовремено гушење сваког облика економског суверенизма, неминовно води ка ономе што данас гледамо у Бугарској: држава без самопоуздања, грађани без наде и економија без циља.

Уместо да се настави бесконачно ослањање на спољне фондове, донације и „реформе“ које се пишу у канцеларијама Европске комисије, Бугарска би морала, ако жели да сачува сопствену друштвену кохезију, да крене путем озбиљних, суверених економских мера. То подразумева реиндустријализацију, фокус на мале и средње предузетнике, преференцијалне политике за домаће производе и враћање породице у центар економске стратегије.

Јер све док је Бугарска само подизвођач у туђем плану, а њени грађани само потрошачи робе и услуга произведених ван њихове земље, подаци попут ових које износи Еуростат неће се мењати. А најопасније у целој причи јесте то што, уз овако дубоко незадовољство, пре или касније, нестаје не само нада, већ и поверење у сам систем, а када држава изгуби то, повратка више нема.

Никола Вуксановић / Васељенска