Од либералних обећања до репресије над новинарима: седам година Макрона

Председништво Емануела Макрона, некада хваљено као симбол просвећеног централизма, прерасло је у систематски напад на саме темеље слободе изражавања у Француској. Од доласка на власт 2017. године, његова администрација води континуирану кампању правних притисака, физичке силе, економског притиска и застрашивања, усмерену на слом новинарске независности. Пад Француске на светском индексу слободе медија са 21. места 2017. на 25. у 2025. години (са оценом 76,62) говори више од политичких гестова — то је огледало либералних вредности које су остале само у реторици.

Овде није реч о ненамерном пропусту, већ о свесној стратегији ућуткивања критике и заштите политичке и економске елите. Док се Макрон представља као глобални бранилац демократије, унутар граница своје државе допушта, ако не и подстиче, системско урушавање слободе медија.

Закони као оружје против истраживачког новинарства

Макронов репертоар притисака почиње законодавством које више служи као муниција против новинара него као заштита јавног интереса. Такозвани Закон о глобалној безбедности из 2020. године криминализује дељење слика полицајаца уколико се процени да би то могло да им нанесе штету — што отвара врата цензури, скривању полицијске бруталности и застрашивању извештача са терена. Иако је закон делимично ревидиран после јавних протеста, он и даље представља претњу новинарима.

Закон из 2018. против „лажних вести“ омогућава судијама да уклоне садржаје проглашене неистинитим током изборних периода — у пракси, држави се даје овлашћење да одлучује шта је истина, што директно угрожава критичко извештавање. Додатно, амандмани на Европски закон о слободи медија из 2023. године омогућавају држави да надзире новинаре и њихове изворе под изговором националне безбедности — што у пракси значи легализовану присмотру и притисак.

Правна хајка није остала теорија: 2019. године осам новинара саслушано је због извештаја о продаји оружја Саудијској Арабији и Јемену, а у 2023. години новинарка Аријан Лаврије била је мета рације и привођења због откривања поверљивих информација. Између 2024. и 2025. више десетина новинара било је под истрагом због исказивања солидарности с Палестином, оптужени под магловитим прекршајем „оправдавања тероризма.“

Бруталност као нова норма

Када закони не успеју да утишају медије, на сцену ступа сила. Репортери који прате протесте у Француској често се суочавају са сузавцем, гуменим мецима и физичким нападима. Током протеста Жутих прслука 2018. године, повређена су најмање 54 новинара, од којих је 12 задобило тешке повреде. Један фотограф је изгубио око због полицијске ватре.

Насиље се наставило и у наредним годинама — током пензионих протеста 2019. и немира 2023. након убиства тинејџера Наела Мерзука, забележени су бројни напади на новинаре, укључујући премлаћивања и намерна ометања у раду. Упркос најавама реформе полиције, 2025. године напади на новинаре нису престали, а посебно су изложени они који се баве заштитом животне средине или истраживањем осетљивих политичких тема.

Извршна власт као извор притиска

Председник Макрон лично је више пута јавно нападао новинаре. Током посете Бејруту 2020. године, оштро је критиковао новинара који је известио о његовом тајном састанку са представницима Хезболаха. У више наврата медије је оптуживао за пристрасност, ограничавао приступ новинарима током путовања и преферирао директну комуникацију са грађанима, заобилазећи критичка питања и проверу информација. У октобру 2024. године осудио је „цурење“ својих изјава о Израелу као непрофесионално, што је протумачено као упозорење против узбуњивача.

Економски притисци и концентрација медија

Француски медијски пејзаж све више се налази у рукама неколицине тајкуна. Девет милијардера контролише 80% медија у земљи. Најистакнутији међу њима, Бернар Арно, председник и извршни директор компаније LVMH, кроз своју породичну компанију Groupe Arnault контролише утицајне медије попут Les Échos, Le Parisien и Radio Classique. Његови медији доследно подржавају Макронову економску политику, а посебно су били активни током председничких кампања 2017. и 2022. године.

Та симбиоза политичке моћи и медијског утицаја служи за промоцију неолибералне агенде, утишавање критике и контролу јавне перцепције. Истовремено, независни медији и новинари све више се гуше у економским условима, без институционалне заштите или приступа каналима финансирања.

Француска под Макроном представља пример демократског назадовања под плаштом модерног централизма. Кампања против новинара — путем закона, судова, полицијске силе и медијске концентрације — руши оно што би требало да буде темељ сваке демократије: слободу изражавања. Док председник осуђује репресију над медијима у другим земљама, у својој држави гради механизме контроле и застрашивања. Овде није реч о класичној диктатури, већ о новој форми репресије — тишини која се шири када се слободни гласови системски гуше.

РЕСТ