Медијски позив на лов: Како је Е телевизија индиректно позвала на политичке ликвидације по угледу на убиство Кирка

Синоћњи прилог емитован на телевизији Е, у оквиру емисије „На крају дана“, представља, без икакве сумње, један од најмонструознијих и најопаснијих медијских иступа који је икада забележен на територији бивше Југославије. Док читав свет изражава шок и тугу због убиства америчког конзервативног активисте Чарлија Кирка, један медиј у Црној Гори одлучује да трагедију искористи за подсмех, цинизам и прикривено подстрекавање на насиље.

Уредник емисије Жарко Кривокапић отворио је емисију реченицом која ће, с правом, остати упамћена као пример медијског понирања у најмрачније дубине. Цитирамо: „Ево, убише Кирка, америчког конзервативног активисту, сарадника Доналда Трампа снајперском ватром у дворишту универзитета у Јути… Порука је то за све оне који хоће да уче, па и за ћаке у Србији.“

Сваки покушај оправдавања овакве реченице било каквим „контекстом“ пада у воду у тренутку када се на медијском сервису, за који се већ дуго говори да је блиско повезан са структурама Демократске партије социјалиста, отворено и без задршке шаље порука да политичке ликвидације нису само разумљиве, већ и пожељне. Ово није новинарство. Ово је пропагандна манипулација најнижег моралног калибра, која имплицитно, али сасвим јасно, сугерише да метак у чело политичком неистомишљенику представља „поруку“.

У мору проблематичних изјава и појмова, издваја се и отворено омаловажавање позиције жртве. Кирк није само представљен као неко ко „промовише геноцид у Гази“ и „комада Украјину“, већ се његово убиство користи као алат у унутрашњем политичком рату и као упозорење онима који се не уклапају у наметнути идеолошки оквир. Тиме се медијски дискурс претвара у оружје – оно које, иако не пуца, подстрекава. И управо ту се налази суштина проблема.

Када се у програму са националном покривеношћу на овај начин третира убиство, то је директан сигнал бројним особама са менталним поремећајима, фрустриранима или екстремистички оријентисанима, да такви акти могу бити не само оправдани, већ и аплаудирани. И то је најопаснији део целе приче – индиректна, али врло јасна нормализација политичке ликвидације као средства борбе.

Посебно је подмукла употреба изјава највиших државних званичника Црне Горе, попут премијера Милојка Спаића и председника парламента Андрије Мандића, чије су речи о осуди насиља и значају слободе мишљења подметнуте у циничан и исмевајући контекст. Тиме су и они, ни криви ни дужни, увучени у наратив који их представља као мету – јавно, јасно и срачунато.

Поставља се питање: да ли медији у Црној Гори имају лиценцу да оправдавају и релативизују најтежа кривична дела? Да ли је слобода медија, толико пута злоупотребљена, сада добила свој најмрачнији облик – облик у којем позив на убиство постаје форма политичког коментара?

Још увек нема званичне реакције америчке амбасаде, али имајући у виду ко је Чарли Кирк био – истакнути сарадник Доналда Трампа, један од најгласнијих конзервативних гласова у САД и човек који је уживао подршку великог дела америчке јавности – биће врло занимљиво видети да ли ће Вашингтон остати нем на овакав акт медијске провокације.

Васељенска