Хрватски тенкови у Украјини: пензионисани оклоп за нове поене у Бриселу

Појава тенкова М-84А4 „Снајпер“ на украјинском ратишту изазвала је тренутну пажњу јер је реч о машинама које су настале у југословенској војној индустрији осамдесетих година, као лиценцна копија совјетског Т-72. Међутим, уместо симболике „солидарности“ са Кијевом, оно што се заиста види јесте један врло прагматичан потез Загреба – испорука гвоздених остатака једне епохе, оружја које одавно не представља стратешку вредност, а које у овом рату може послужити тек за попуњавање губитака и привремено одржавање бојне линије.

Хрватска је, у договору са западним партнерима, практично искористила украјински рат као прилику да „рашчисти“ складишта, да се ослободи технике која више нема реалну употребну вредност, и да заузврат добије обећања о модернијим системима, пре свега немачким тенковима „Леопард 2А8“. Док Кијев добија старо гвожђе које је једва у стању да издржи савремени темпо борбе, Загреб добија политичке поене и финансијску надокнаду кроз европске фондове, што открива праву природу такозване „помоћи“.

Јасно је да испорука ових тенкова није израз алтруизма, већ чиста калкулација, Хрватска одлаже сопствене трошкове модернизације, пребацује их на Европску унију, и истовремено демонстрира своју лојалност Бриселу и Вашингтону. Уместо улагања у домаћу одбрану, Загреб користи Украјину као полигон за спровођење политике која се своди на трговину старим оружјем за нови новац.

Оваква политика није без унутрашњих потреса. Док влада инсистира на даљем слању технике и на континуираном доказивању верности НАТО-у, председник државе јавно одбија да дозволи учешће хрватских војника у украјинском рату, упозоравајући да би то било отворено угрожавање националних интереса и директно увлачење земље у сукоб који нема везе са Хрватском. Тај сукоб између извршне власти и председника сведочи о дубљем расколу унутар политичког врха, где једна страна спроводи вољу спољних центара моћи, а друга покушава да сачува бар минимум државне самосталности.

Док се у Загребу препиру око тога да ли треба слати и војнике, у Бриселу нема дилеме: Хрватска се показује као поуздан извођач радова, земља спремна да своје складиште старог оружја претвори у дипломатски капитал. Оно што стиже у Украјину јесу тенкови и оружје којима је место у музеју, али оно што заузврат долази у Хрватску јесу европске милијарде и обећања о новој техници. Тај парадокс, у којем једна држава старо гвожђе продаје као „подршку демократији“, док истовремено гради сопствени војни арсенал на туђи рачун, открива праву суштину рата као бизниса.

Милутин Недељковић / Васељенска