Ако је нешто огледало блокадерског покрета, то је однос према геј и војној паради

Геј парада је прошла без инцидента, без блокада и без протеста. Војна парада, напротив, дочекала је покушај провокације. Избор мета открива више о природи блокадерског покрета него све њихове пароле заједно.

Парада под називом „Снага јединства“, одржана испред Палате Србија, није била ни политички скуп, ни страначки митинг, ни идеолошки обојена манифестација, била је прилика да држава представи своју војску, оне који је чувају, који је симболизују, и који својим присуством у строју подсећају јавност да Србија није разграђена територија, већ суверена држава.

Свако ко је желео да присуствује тој паради могао је то да учини без икаквих препрека. Није било позивница, ни одабира публике на политичкој или идеолошкој основи. Простор испред Палате Србија био је отворен за све грађане. И тај детаљ је кључан за разумевање онога што је уследило.

Упркос томе што је улаз био отворен, група повезана са студентским и блокадним протестима дошла је на сам догађај намерно са закашњењем, у моменту када је већ било јасно да безбедносне снаге неће дозволити непланирано кретање и ремећење програма. Ако је заиста постојао интерес да присуствују и подрже параду, могли су то учинити на исти начин као сви остали грађани Србије. Али нису. Одлучили су да наступе касно, организовано, и у маниру који се у безбедносној теорији тумачи као класичан облик тактичке провокације,  са крајњим циљем да се изазове реакција, а затим та реакција искористи као доказ репресије и антидемократских принципа.

Такав сценарио није нов, оригиналан, већ матрица коју понављају учесници блокадерског покрета већ месецима, али је у овом контексту посебно индикативан.

Само две недеље раније, у Београду је одржана парада поносa. Тај догађај, који дубоко дели српско друштво, био је такође под потпуном заштитом полиције и делом у организацији саме државе. Иако неупоредиво осетљивији у друштвеном смислу од војне параде, геј парада је прошла без икаквог противљења са стране блокадног покрета. Штавише, неки од истих актера који су се на Паради војске појавили као „група грађана“, током параде поноса били су директни учесници, или су јавно пружали подршку.

Овде није реч о некаквом баланом поређењу, напротив, ова ситуација разоткрива суштинску природу блокадерског активизма у Србији. У тренуцима када би се, логично, очекивало да ће група која себе представља као критичку свест друштва реаговати на догађај који је заиста идеолошки набијен, као што је Парада поноса, реакција изостаје. Али када се организује манифестација државне снаге и војног поноса, структуре која представља прву линију одбране државе,  у том тренутку се јавља потреба за протестом.

Колико је ово јадно! Не постоји нормалан Србин који воли своју земљу а који ће доћи да провоцира у намери да изазове инцидент на паради војске Србије. Српска армија се природно воли, то је део кућног васпитања. pic.twitter.com/A0SbpZB7Eq

— Весна Веизовић (@vesnaveizovic) September 20, 2025

Наравно, не треба улазити у психолошке мотиве појединаца. Али у политичком смислу, ово поређење пружа довољно података за постављање суштинских питања: какав је однос блокадног покрета према самој држави? Где тачно они виде легитимитет, у институцијама и снагама које чувају уставни поредак, или у облицима отпора који редефинишу појам јавног добра?

Међу грађанима који су данас били испред Палате Србија владао је мир. Није било агресије. Није било подстрека на насиље. Било је аплауза, породичних шетњи, фотографисања са војницима. У једном тренутку, то је изгледало као ретка слика националне кохезије, која је, очигледно, за поједине идеолошке структуре, које месецима раде на подели међу српским народом, и чија је покретачка снага чиста мржња, била неподношљива.

Није први пут да се државна парада покушава исполитизовати, али је свакако један од ретких случајева да се таква манифестација напада с позиције грађанског активизма. А то, само по себи, довољно говори о вредносном систему оних који себе виде као алтернативу.

Јер у тренутку када су државне институције изложене спољном притиску, у тренутку када се спољнополитичка ситуација радикално мења, када се убрзавају притисци у вези са Косовом и Метохијом, а НАТО показује отворене зубе правећи у буквалном смислу прстен око Србије,  организовано дестабилисати институцију која симболизује државну одбрану значи директно играти улогу унутрашњег подривања. Без обзира да ли је то намера или последица.

Српска војска не припада ниједној партији, не може се сврстати ни лево ни десно. Њено постојање и њен ауторитет израстају из потребе сваког народа да има институцију која га штити, не од унутрашњих неистомишљеника, већ од спољашњих претњи. Управо зато се војска у свакој озбиљној држави третира с поштовањем, као део институционалног темеља. Однос према њој одраз је односа према држави у целини.

Ако је нешто огледало блокадног покрета, онда је то управо њихов однос према геј паради и војној паради. Јер из тог односа се најјасније види,  ком систему вредности припадају.

Весна Веизовић / Васељенска