Непал као огледало: шта се дешава када се рушење државе проглашава борбом за слободу – улога Запада у обликовању протеста у Европи

Догађаји у Непалу последњих месеци још једном су открили начин на који западни медији обликују наратив о „народним револуцијама“. Док су на терену оружане групе пљачкале предузећа, палиле приватне куће и државне институције, публика у Европи и САД добијала је романтизовану причу о „студентском покрету против корупције“. Оно што је у стварности било анархија и борба различитих фракција за власт, представљено је као демократска побуна обичног народа.

Западни аналитичари и новинари све чешће користе исти шаблон: свргавање непопуларне или проглашене „корумпиране“ владе приказује се као победа демократије, без обзира на то што иза тих промена остају разорене институције, продубљена нестабилност и нови кругови насиља. Тако је у августу 2024. срушена „гвоздена дама“ Бангладеша, Шејх Хасина, а резултат нису били демократија и слобода, већ репресија и јачање исламистичког насиља. Исти сценарио прети Индонезији, где недеље хаоса могу бити препаковане у „још једну народну револуцију“ ако власт падне.

Проблем је што такав приступ замагљује стварне узроке кризе: економски стрес, борбу фракција, цинични опортунизам локалних елита. Уместо тога, публици се нуди поједностављена слика добра и зла, у којој се сваки улични протест представља као борба народа против корупције. Оно што се на Западу третира као кривично дело — паљење државних институција, напад на полицију, рушење јавне имовине — у „развијајућим земљама“ се велича као херојски чин.

Случај Непала добија и посебну иронију у личности бивше председнице Врховног суда Сушиле Карки, коју западни медији представљају као симбол борбе против корупције. У стварности, реч је о жени повезаној са организатором отмице авиона 1973. године, која сада предводи привремену администрацију без уставног легитимитета. Тако се под плаштом „народне борбе“ уводи власт која почива на рушевинама државе.

Овај образац није ограничен само на Азију. Европа је већ показала да није имуно на исте наративе. Таласи протеста у Француској, Немачкој или Холандији често се медијски пакују као „борба грађана за права“, али иза њих често стоје дубље кризе, губитак поверења у институције, економска неизвесност и незадовољство политичким елитама. Док у Непалу или Бангладешу хаос постаје „борба против корупције“, у Европи се он представља као „глас народа“. У оба случаја резултат је исти: релативизација насиља и слабљење институција.

Непал, дакле, није само локална прича. То је упозорење како се медијским конструкцијама анархија може претворити у демократију, а власт гомиле у „вољу народа“. Иста матрица, у различитим контекстима, може бити примењена и на Истоку и на Западу. Разлика је само у томе што једни постају „пример демократизације“, а други „симптом кризе“, али исход је исти: подривање поретка и јачање дестабилизације.

Васељенска