Илија Петровић: Живети у црногорствујућој мржњи

Ако се и у Србији врло често оглашавају бројни отпадници од Србства – почев од оних које бије глас да у Скупштини заступају “народне интересе”, преко оних који су задужени да “штите” уставна и законска права “радних људи и грађана”, све тамо до најразноврснијих блокадеришта и њихових прфукњорских и политикерских недоука – разложним треба сматрати што се у неким тамо комшилуцима упорно распредају бесмислице о великосрбској хегемонији и њеним “нуспродуктима”

Да се причица не би много ширила, али зато лакше пратила, зауставићемо се негде у Црној Гори, да ли Старој, да ли “подмлађеним” њеним деловима, при чему ће, на самом њеном почетку, у најкраћој могућој форми, бити представљено КО ЈЕ КО, одредницама чије ће црногорствујуће тумачење, у коауторским текстовима објављиваним у двобројевима београдског “Сведока” 773-774. до 791-792, од 10. маја до 13. септембра 2011. године, дати двојица изузетно заслужних Црногораца.

Први, Борислав Цимеша (1953), књижевник и публициста, “добитник највеће награде Цетиња” (1916), много познатији по изјави датој крајем децембра 2018. године у Министарству културе Црне Горе да је “највећи крвник Црне Горе Србија! Ко то није схватио, тај ништа о историји Балкана није схватио!” (https://www.in4s.net/skandalozno-dobitnik-najvece-nagrade-cetinja-nazvao-srbiju-krvnsi/); и

Други, др Миодраг Мишко Вуковић (1955-2022), политичар (био и потпредседник Владе Црне Горе), предавач на факултету за пословни менаџмент у Бару, за предмете теорија државе и права, парламентарно право, уставно право, теорија политичких система, пљување увис, момак који, по сопственом признању, “може рећи, без претеривања, да има велико искуство. Превише за један људски живот”.

Кад су већ “само” њих двојица, биће довољне само њихове две из(без)умне одреднице – обе скраћене, нарочито друга:

1. ЦРНОГОРЦИ – како виде сами себе:

– пијемонт уједињења и ослобођења Јужних Словена;

– дали великане Србији;

– освјежили Србији нечисту крв;

– црногорство (које они, погрешно, пишу великим словом) је гениј, животно начело без кога Црна Гора не би могла живјети;

– црногорство није само јунаштво него и чојство (хуманост);

– нијесу Срби поријеклом ни трајањем, ни настајањем нити историјом;

– нарасла је и сваким даном расте црногорска национална свијест која поручује да “никад неће Црна Гора / бит’ обала српског мора”;

– слободари у егзилу, маја 2006. године кренули су у поновно рађање Црне Горе из пепела;

– баштиници луче слободе, оданости историјском трајању, визији измирења и окупљања завађених братстава и племена, одважности, мудрости, свијести о народним потребама и идеаилма, бистрог погледа на вријеме у којем живе, радњи које стварају, обдарености духа и мисли, и надасве храбрости, родољубља и непоколебљивости;

– једини у Европи, као наоружан и слободан народ, наоружавали сами себе;

2. СРБИ – како их виде црногорци:

– преко своје тајне, завјереничке организације раде на деперсонализацији и уништењу Црне Горе;

– агенти црнорукаца… који воде рат против Црне Горе а не Аустроугарске;

– онемогућавају доток оружја и хране у Црну Гору;

-    у рат 1912. ушли тек пошто је Црна Гора ослободила    цијело Косово и Метохију;

– атентатом у Сарајеву 1914. официјелна Србија преузела улогу директног изазивача рата. При томе се српски “витешки дух” кроз Гаврила Принципа (1894-1918) потврдио још једном. Док Милош на Косову “уби” цара, овај нови Милош уз Фрања Фердинанда (1863-1914) “уби мајку троје деце”;

– њихова влада организовала анексију Црне Горе;

– исто што и српски окупаторски бајонети;

– у Подгорици 1918. радили су свој нелегални, нелегитимни, антиуставни и противзаконит посао;

-окупирали Црну Гору на пријеваран начин;

– омаловажавају црногорски народ кроз Божићни устанак;

– српски погром и терор;

– “српско” уједињење и ослобођење донијело је црногорцима ропство и губитак државе, нације, цркве, историје, језика, културе, традиције, економску биједу, подјеле, мржњу, братроубилачки рат, међусобно сатирање, понижење и бешчашће;

– сметала им је црногорска прошлост јер је Црна Гора била слободна, а Србија у вишевјековном ропству и систему окупационе оријенталне деспотије и вазалитета;

– без слободарске вјековне историје и историјских великана;

– црногорце разбијали, свађали, дијелили сијајући међу њима антагонизме и злу крв;

– рушили и ружили црногорске ауторитете војвода, ратника, свјештенства, интелектуалаца, привредника и елита извргавајући их руглу, порузи, биједи и проглашавали их издајницима;

– брукали су црногорско име и доводили црногорце да се стиде и одричу својега имена, традиције, обичаја, историје;

– извршили су лингвоцид над црногорским језиком инволвирајући у њега псовку (док црногорци “јебу оца очина” и друге “јебигузе”), редукујући га на арго, сленг, провинцијализам и језик улице;

– изједначавали су црногорце са Циганима;

– преваспитавали су црногорску младост да буде анационална и антицрногорска;

– економски су уништили и уништавали Црну Гору логорима, терором у науци, образовању и васпитању;

– рушили црногорске култове озваниченом политиком етноцида, геноцида и културоцида;

– ширили пропаганду да је Црна Гора пасивна;

– у Српству (пишу га малим словом) не постоји појам чојства;

– наоружани необјашњивом мржњом    према Црној Гори;

– заборавили на жртве које је Црна Гора учинила за њих;

– скупили Велику народну скупштину (српског народа у Црној Гори) на један насилнички начин, па и овакав злочин извршен је препадом кукавички;- бијели терор српских окупационих трупа у Црној Гори само је један од врхова леденог бријега вјековних “српско-црногорских односа”, још од времена када Црне Горе није ни било;

– Срби из Војводине Србске (које су Срби из крајева јужно од Дунава и Саве звали “пречани”) то су “тзв. Срби”, односно “такозвани Срби”;

– моћни, кварно амбициозни;

– великосрпски националисти безнадежно сервилни историјским лажима и фалсификатима, патолошкој мржњи свега црногорског;

– циљ им је ликвидација Црне Горе и црногораца…

Греси предачки

Ваља имати на уму да се територија позната као Стара Црна Гора разликује од оне која се данас зове Црна Гора, по томе што је ова “нова” увећана неколико пута, увек на рачун србских племена у Брдима “и шире” (у Старој Херцеговини). Тако, на пример, на размеђи 18. и 19. века прикључени су јој Пипери и Бјелопавлићи, 1820. Ровца и Морача, а 1878, после Берлинског конгреса, Кучи, Никшићи и део Васојевића (онај преостали део после балканских ратова).

Због тога, територијално проширење Црне Горе на рачун србских племена из Брда, уколико Црногорци нису Срби, већ – према “науци” савремених дукљана – нешто што је сасвим различито од Срба, морало би бити црногорска окупација србских крајева, а све жртве црногорског отимања тих подручја, чак и појединачне, биле би последица црногорског злочина заснованог на расизму.

Као што се браве уграђују у кућна врата због поштеног света, пошто се од непоштених, од разбојника, од обијача, од пљачкаша,… не може заштитити ни најкомпликованијим кључем, или катанцем, или армираним зидом, тако и све приче о односима између Србије и Црне Горе, или између Црне Горе и Србије, или Црне Горе према Србији, током Великог рата вреде само људима који знају да се “дају разлогу”. За све остале, у овом несрећном случају: за црногорствујуће “историчаре” и њихове ученике, узалудно је ишта изговорити или написати, они знају само оно што могу домислити у стању сопствене сужене свести. А и то је знање с ограниченим роком за употребу, само док се не домисли нека нова несувислост.

Тако штогод дешава се у Црној Гори зарад прикривања (правдања) владичанских и књажевских злочина по србским Брдима, почев од плаћених убистава за рачун владике Рада, познатијег као Петар Други Петровић Његош, преко пиперске побуне и наводне бјелопавлићке буне (а заправо несојлука књажевског), до Црногорске похаре Куча.

Владика Раде. За владику Рада биће написано “да је био слаб владалац који је продајом за новце земаља, наквашених српском крвљу доказивао њену независност”, али и да се “у народу рачуна да је… без разлога и на грозан начин… побио осамдесет тројицу бираних људи, Брђана, Црногораца и Примораца”, међу њима предводнике кучке Вукића Попова Петровића (око 1787-1841) и Ђорђију-Џуџа Радоњина Прелевића. “Најприје се Кучима представљало да онај који не би учинио све што му владика рече, да ће Божја казна пасти на њега, и да ће га владика проклети, као што је свети Петар (Цетињски) проклињао… јер у то је вријеме народ и калуђере и попове сматрао свецима, а камо ли не владике. Но пошто Кучи видјеше како се Бог разгњеви на послушнике владичине и убице Вукићеве и Џуџове, увјерише се да није Богу угодно све оно што владика рече. Стога не помогоше владици паре које је давао да се убије војвода Томо Петров Поповић, чије су јунаштво опјевале гусле српске и пјесме арбанашке и многи други” јер после погибије Вукићеве и Џуџове, “тешко да могаше владика наћи којега Куча да му некога убије за паре”. (На свом мајском заседању 2013. године, Свети архијерејски сабор Србске православне цркве, можда “кривицом” овог потписника и његовог текстића “Светац или зликовац” објављеног неки дан раније, “није прихватио предлог да лику светих буде прибројан наш највећи песник, Петар Петровић Његош”, али све то није била препрека да недуго затим буде “произведен” у црногорског светитеља-тајновидца).

Пиперска “побуна”. Године 1852, непосредно по упаду црногорске казнене експедиције од око хиљаду Катуњана (из Старе Црне Горе) у Пипере, не помињу се њене жртве. Али зато, пуштена је вест да су “послушни” Пипери напали на “непослушне” Пипере, савладали их и “на покорност књазу привели”. Ако је, дакле, и било жртава, оне су настале у наводном међупиперском сукобу, док је књазу само преостало да се сагласи са “праведном жељом оружаног народа” (“послушних” Пипера”) да домови “одметнутих” (“непослушних”) Пипера “одмах буду оборени и разрушени, а њихове фамилије у цјелини протјеране из Црне Горе”.

О пиперској побуни писано је и у једном србском календару из 1856. године, али тамо, на пиперској страни, нема жртава, нема попаљених и разрушених кућа и нема протераних фамилија, макар оних на које је и сам књаз мислио кад их је прогнао.

“Мушки фишеци” о Тројичину дне. О збивањима под Острогом, слава Му и милост, 1854. године, један од првих писаних трагова оставио је поп Вук Поповић Ришњанин (1806-1875), у писму Вуку Караџићу (1787-1864). А тамо, уз напомену да се овде под Брдима подразумевају само Бјелопавлићи, писало је:

“За пјевање и играње Брдскијех невјеста Подострог (под Острогом – ИП), заборавио сам вам писат; дакле чујте сад како је било, и шта се од овога родило. На Троичин-дан пред вечер, ћеифан (добро расположен – ИП) Књаз и Перјаници, и у ћеифу силом повуку око 40 најљепшијех невјестах, да им у Манастиру играју и попијевају: При овој злој игри затече их и зора, и на разлаз рече Књаз Перјаницима: ‘који од вас не омрси ове невјесте с мушкијем фишеком неће мога крува јести!’ На ове ријечи успале се сви као прасци, и појаше сваки на своју, као (на) кучки, па их опреме кући грдне и раскубљене (растргнуте – ИП), да кажу својим ђувегијама како им је било код Књаза на пиру”.

Црногорска похара Куча. Велико је и надумно чудо виђено у Кучима лета Господњега 1856, на Петровдан, толико да се “није могло вјероват својијема очима и разуму”, а и сами црногорци су се чудили понечему што никад прије нису гледали ни слушали: да глава одсјечена може говорити своме крвнику и кад на земљу падне, као Јока Пејова што је проговорила – попут Свечасне главе Претече и имењака његовог чији је Храм косорски у џамију преименовао војвода црногорски, и попут Свете заклане главе следбеника његовог Вукашина јасеновачког; да је “од ђетета зелен плам” кад се у огањ баци – попут зелене боје Духа Светога Који је са обезглављеним тијелима младенаца у огњу горио а није сагоријевао”.

Дакле, Кучи су као Православни Христијани поклани “на Божју вјеру”, на Правди Божјој, са својим свештеницима, под оптужбом да “нијесу ришћани”. Поклани су само зато што су били Срби и нису могли ни хтели да постану црногорци. Поклани су у рату против Бога, јер Он је тога дана, као и у сваком злочину, био главна жртва – сви Његови у Кучима домови, што под Турцима свагда стојаху нетакнути у Слави, били су похарани, попаљени и порушени, понеки дом раба његових остао је цео; Он је био заклан у сваком крштеном, и понеком некрштеном, образу и подобију Свом којем су црногорци живот земни узели.

Похару Куча извео је књаз црногорски, име му се не поменуло, сасвим прорачунато, а резултат његове “побједе” биле су бројне жртве међу кучком нејачи, од деце у колевкама до болесних, старих и немоћних лица; био је то смишљен напор да се србски Кучи истребе до последњег, а по геноцидности његовог “подвига” не може се у дугој србској повесници наћи прикладан пример за упоређивање.

И није случајно што је књаз црногорски тај свој поход везао за велики хришћански светац, за Петровдан. Кад је већ злоупотребио последњу вољу владике Рада (одбијајући владичански трон), мора бити разумљиво што током своје кратке владавине није поштовао ни основне хришћанске вредности. Све то, заправо, сведочи да је он у најранијој младости, уз Петра Другог – владику Рада долазећи у додир с особама из просветитељског и масонског круга, баштинио њихове основне философске погледе: антиклерикализам, односно залагање да се свештенство истисне из јавног живота, и теорију природног права, по којој је човек слободан да сву своју снагу употребљава по својој вољи и да има неограничено право на све што може постићи својом силом; и једну и другу философску мисао он је примењивао с крајњом безобзирношћу.

И у свему том походу била је необична чињеница да је, годину дана раније, за одбрану од напада Омер-паше Латаса (1806-1871) на Црну Гору и њено уништење не би ли се “за увијек” у Херцеговини завео ред, књаз мобилисао свих четири хиљаде (4.000) војника а против Куча повео је (или послао) тек десет хиљада (10.000) убица.

Касније, бавећи се питањима да ли је у Пиперима    и Бјелопавлићима уопште било побуне и ко се сматра издајником, књаз је у одређење Шеснаесто свога потоњег Законика уписао да “сваки издајник отечества нашега и наше браће, који би са непријатељима нашијема договора имао, да зло нашој земљи учини, или да народ помутити узхоће или мутити почне, такови ће бити одма, док се пред два доставјерна свједока докаже, огњем из пушака разнешен”. Најбројније књажеве жртве, најпре пиперске, потом бјелопавлићке, а о кучким да се и не говори, “произвођене” су књажевском самовољом, без иједног “доставјерног свједока”, што само потврђује да је тај Законик био писан за наши противници.

Записано је у том времену “како је Господар паметан и срећан мимо иједног, како је у ред, у страх, и у послух довео црногорце; како сад нико не смије међу њима ни ружну ријеч рећи никоме; како има хитре уходе и свашта чује. Како већ не смију славити крсна имена, ни кад ко умре чинити трпезе. И тако вели да их је стегао и уплашио сад да не смију ни светога Петра Цетињског спомињати, ни с њим се више клети”.

О последицама таквог безбожништва најбоље сведоче речи једнога књажевог савременика “да на Цетињу нико никоме не жуди добра. Престали су један другоме и ‘помага бог’ називати, а светијем Петром нико се више не заклиње, нити га друго спомињу. Помрзјели су и на остале свеце, нити их зову нити им се моле. Помрзјели су и на сваку љуцкоту и баве се поганлуком, безобразлуком и губом лацманском”.

Ђе ће крушка, но под крушку. Упамћено је, и забележено, да је у “души црногорских митроносаца и круноносаца, била једна иста погибелна основна црта: – неутољива жеђ за уништењем личних противника, противника и опозиционара њихових и личног и државног схваћања и управљања”. Та се оцена односила и на братанића претходниковог, књаза Николу, потоњега краља, многохваљеног у нашим данима, који је “у очима свега неослобођеног Српства… постао легендарни јунак, идеал и месија – ослободилац. Он је са заносом пјевао о Косову и Високим Дечанима. Њему су пјевали тираде, оде и клицалице своје сви истакнутији љубимци вила (песници – ИП)… Под његовим крилом и њему и његовој идеји, долазе и у службу се стављају Љубомир Ненадовић, др Лазар Костић… Сима Матавуљ… и читава плеада политичара и народних бораца… После извјесног боравка у непосредној књажевој околини… сви они – пошли су из Црне Горе: и разочарани и озлојеђени, наоружани праведним гњевом и осветом. Извјесни од њих изнијели су, у својим мемоарима, страховите слике из албума званичног Цетиња… Пали су у немилост и… најагилнији сарадници ослобођења и творци војничке Црне Горе”: војводе Марко Миљанов, Пеко Павловић, Лука Вукаловић…

“Урођена самољубивост, до зла бога развијена пожуда за богатством, лични сукоби с људима најобичније вриједности; груби испади на јавним мјестима, присвајање цјелокупне државне власти у своје руке; негирање судске независности… вршење чисте цензорске дужности над чиновништвом; исмијавање и сељачко надмудривање; лозинка: ‘завади па владај’, беху основна обележја и краљевске личности Николине, те је, стога, он, у свакој прилици своје интересе стављао испред националних и државних. “Након давања устава Црној Гори (на Никољдан 1905 – ИП) заиграо (је) махнито коло једне политике, политике убистава, прогона и тамница”. Можемо то видети и из следећих примера:

Године 1907, уочи избора, позвао је један број Куча и запретио им: “Слушајте, Кучи, што ћу ви рећи! Ако ми у будуће будете слали за народне посланике цигане, као што је Михајло Ивановић (који му је раније у нечему противречио – ИП), учињећу од вас оно исто што је учинио мој отац, војвода Мирко, 1856. године”. Илија Божинин Петровић ( ? -1909), виђен Куч, одговорио му је одмах: “Властан си, господару, па чини од нас што год хоћеш, али знај да ћемо бират Михајла Ивановића докле и ђевојке од нас траје”. Одговор довољан да нешто касније, у оквиру понамештеног Колашинског процеса, Илија Божинин буде осуђен на смрт и стрељан.

Или, на почетку Првог балканског рата дочекивао је србске добровољце из Америке. Током једне смотре тек пристиглих добровољаца, испред двора, краљ се трудио да са сваким од њих проговори коју реч. Кад је стао испред једнога, запитао га је за име. На одговор “Кадић”, краљ је забезекнуто стао да би одмах, у неконтролисаном гневу, томе момку развалио тежак шамар пропраћајући га речима: “Ти си ми убио стрица”.

Или, почетком 1913. године, преко “својих” официра поручио је бригадиру Авру Цемовићу који је у Првом балканском рату командовао васојевићком војском у Рашкој и у Метохији, “да није ни Србин, ни човјек, ни јунак, но поган”. Кад је дошао на Цетиње да се са краљем “договори” ко је шта, и када му је краљ проклео “мој хљеб”, Авро је одговорио: “Ја не једем твој хљеб, но ти мој. Ја сам ти са мојим оцем и ђедом освојио по земље, па ти је дао да с њом управљаш и на њу живиш… Ти си проигра љубав Црногораца, и Турака, и Арбанаса, и прва пушка која пукне да се зарати, срушиће тебе…    Немој, господару, да се свађамо, јер ако се станемо дијелит, виша (већа – ИП) ће моја држава бит од твоје, макар један чеперак (размак између врхова палца и кажипрста, педаљ – ИП). Како је, недуго иза тога, Авро умро, у народу се говорило да је отрован”.

Многи се упиру да докажу како је тајна конвенција краља Николе с Аустроугарском из 1907. године измишљена, али се нико од тих “многих” ниједном није запитао како се могло десити да се исти тај краљ Никола, после Сарајевског атентата а уочи избијања Великог рата, “надао да ће српска влада имати довољно увиђавности и да ће попустити у свим тачкама” оног аустроугарског ултиматума Краљевини Србији, ултиматума који је у енглеској дипломатији нимало наклоњеној србској ствари, оцењен као “најужаснији документ који је једна држава икада уручила некој другој држави”.

У непосредној вези са тим, аустроугарски војни аташе на Цетињу мајор Густав Хубка сведочи како је у разговору са краљем Николом, 13. јула 1914. године, Краљ рекао: “Ваш цар не би могао од мене само једно да изискује да се ја борим противу Русије, јер сам ја овоме (руском цару) по самој историји а исто тако услед породичних веза и односа обавезан; али у свим осталим питањима ја могу бити његов услужан пријатељ. Отпутујте одмах у Беч и обавијестите о моме очајном положају”.

Што ће рећи: краљ Никола, “услужан пријатељ” бечкога ћесара, биће пријатељ Бечу и у очекиваном рату, као осталом питању – против Краљевине Србије!

Знало се у Бечу да се Црна Гора налази у тешком положају (унутрашњем и спољнем), да је краљ Никола, из династичких разлога, у свему незадовољан према Србији, те се увек рачунало “са династичким супротностима као најважнијим фактором удаљавања Црне Горе од Србије”.

То “удаљавање” било је очигледно и у време када су, маја 1914. године, Лазар Мијушковић и Никола Пашић склопили споразум о реалној унији између Црне Горе и Србије. Краљ Никола није се сагласио са тим споразумом, него је, љутит, “отишао на пут у иностранство, гдје га је и затекла вијест о атентату у Сарајеву”.

На своје односе с Аустроугарском и на могућу неутралност у очекиваном рату, краљ Никола није гледао једнострано; он се налазио пред крупним питањима: да ли да штити сопствене интересе или да испред њих стави “неке друге”, националне; да ли би више добио од аустроугарских уступака за црногорску неутралност или би се, “касније, после успјешно завршеног рата, могао погађати са савезницима о награди за учешће у рату”. У разговору са Хубком он се бавио и односима са Србијом “и говорио о неправилној подјели области ослобођених балканским ратом на штету Црне Горе”, али је рат    “на јаву изнио потајни рад цетињске политике… (и истину да је краљ Никола) и даље остао вјерни пријатељ Беча, с којим ни у најкритичније доба рата није прекидао везе”.

Његово мешање у судске послове било је уобичајена ствар, а судијама који су доносили пресуде супротне његовим жељама називао је издајницима. На једну одбрану да је пресуда основана на закону, узвикнуо је краљ сав разјарен: “Даћу ја вама то ваше ‘по закону’! Сви ви, који сте са Саве воду пили, прави сте издајници. Ја ћу се с вама већ обрачунати”.

И томе подобно, у недоглед, до нашег времена у коме чак и црногорствујући потомци страдавших у црногорским несојлуцима и похарама, на све то гледају као на црногорско подвижништво у одбрани од наводнога србског зла.

Па се после “неко чуди кад се институције државе Монтенегра пореде са НДХ” (https://www.srbijsdanas.net/dobitnik-najvece-nagrade-cetinja-nazvao-srbiju-krvnikom-crne-gor/).

Илија Петровић / Васељенска