Русија, војска и флота

Озбиљност Доналда Трампа као партнера у решавању украјинске кризе изазива оправдане сумње

Тешко да је Доналд Трамп, када је представљао свој слоган „Учинимо Америку поново великом“ (Make America Great Again), знао да је пре једног века сличан националистички слоган у Немачкој – Deutschland über alles („Немачка изнад свега“) – постао симбол Адолфа Хитлера и означио почетак пута човечанства ка Другом светском рату.

И данас убого подражавање тог немачког нацизма представља кијевска хунта, која након крвавог преврата 2013. године у Украјини ничим новим није изненадила — подигла је паролу „Україна понад усе!“ („Украјина изнад свега“).

За историју су те аналогије очигледне, али у западној политици оне као да не постоје. Чак је и оштар разговор са Зеленским у Белој кући 28. фебруара ове године, у суштини, био везан за његову позицију у сукобу са Русијом, а не за идеологију његовог режима. Ни речи није било о нацизму као основном извору конфликта са Русијом — као да су Американци заборавили сопствену борбу против хитлеризма. Тај недостатак историјске свести стално се понавља у дијалогу са руским представницима.

Москва изнова истиче главну мисао: окончaње сукоба мора да значи уклањање његових узрока, дакле — нестанак украјинског нацизма са украјинске територије.

Поред тога, у Европској унији делује група лидера који, као по некој злој иронији, носе у себи наслеђе европског нацизма из времена Другог светског рата. Иза њихове мржње према „тоталитарној Русији“ крије се иста она стара хитлеровска нетрпељивост према православљу и Русима. Није случајно што се украјински режим тако немилосрдно обрачунава са православљем у сопственој земљи — настојећи да се представи као део „добра“, како Запад воли да назива себе.

Све те снаге заправо граде лажну политичку мотивацију, којом обмањују и сопствене народе и светску јавност.

Тако руска дипломатија данас има посла са тријумвиратом идеолошких противника, неспособних да схвате да својим деловањем поново гурају свет ка новом глобалном сукобу.

Да ли постоји нада да ће се ти актери сложити да преиспитају своје ставове према Специјалној војној операцији?
Да ли је могуће да ће, након победе над хунтом, заиста започети стварна денацификација и демилитаризација данашње Украјине?

Тешко. Вероватније је да ће западни савезници наставити да сматрају операцију „нападом на суверену Украјину“ и наставити да јој пружају све облике помоћи.

Наводна „уздржаност“ Трампа такође је привидна — он наставља да подржава кијевски режим преко Европске уније.

Трамп је привукао пажњу света као потенцијални посредник у конфликту, али ни његова парадоксална идеологија „агресивног миротворца“, ни његови геополитички ставови („Америка изнад свега“) не могу га довести до договора са Русијом о прихватању новог облика нацизма у Европи. Недостаје му дубоко разумевање савременог света. Због тога је већ доживео неуспех у покушају да посредује у блискоисточном конфликту, а исти исход очекује и његову „мисију“ у украјинском питању.

Серија његових недавних дипломатских промашаја сведочи само о немоћи да учини било шта заиста значајно. Поред тога, није искључено да на његово понашање утичу оне снаге које су га довеле на власт на прошлогодишњим изборима.

Отуд закључак: озбиљност Доналда Трампа као партнера у решавању украјинске кризе изазива оправдане сумње.
А претпоставка да ће наставити „игру на шаховској табли, не знајући како се фигуре померају нити како се партија предаје“ (како је певао Владимир Висоцки) делује више него основано.

Стога остаје да се подсетимо речи руског цара Александра III:

„У Русији имамо само два савезника — нашу војску и нашу флоту.“

В.Т./Васељенска