Шта је потребно да српска села поново буду лепша од Париза?

Бројна села у Србији напуштена су деценијама, али ове године кад је коронавирус покорио свет дедовина је постала нешто највредније што неко може да има.

Све је више оних који се одлучују да се врате на пространа имања, а врло мало је потребно да српска села поново буду лепша од Париза.

“Струја и добар прилазни пут оно су што сељаку треба, а за све остало ће се сам снаћи. Ја никад нисам напустио своје огњиште, већ сам радио све време и то оне тежачке послове. Многи су отишли, пустили да им куће зарасту у коров и сада се поново враћају”, прича Србољуб Марковић из села Теочин за РИНУ.

До бројних српских села и сада воде јако лоши макадамски путеви, а са обе стране већ поприлично оштећене и нагрижене зубом времена стоје дрвене бандере, које може да однесе мало јачи ветар.

“Ја сањам асфалт, дао бих и две или три краве, кад бих то дочекао, тај дан би био црвеним словима уписан у нашој кући. Овде се живи и ради, сачуване се праве породичне вредности. Ми смо људи домаћини и сваког ко дође у наше село дочекали би као пријатеље, раширених руку”, рекао је Раде Весковић.

Да ће имања на обронцима Сувобора и даље бити обојена животом и да ће се још дуго чути звук пољопривредних машина, доказ је и све више младих који се овде одлучују да живе и раде.

Браћа близанци, Немања и Никола Трнавац, раде као велики и не желе да оду из села.

“Возимо трактор, помажемо родитељима око стоке и засада. Волимо ми да одемо у град, али ипак ништа лепше него кад се вратимо у наше село”, причају браћа у глас.

РИНА