Миша Ђурковић: Зашто нема Владе?

Од парламентарних избора протекло је више од два месеца. Србија међутим још није добила нову владу, а немојте бити изненађени ако се чекање отегне све до октобра, када истичу и последњи законски рокови за њено формирање.

После нас на биралишта су излазили у Хрватској и у Македонији. Неочекивано убедљиво победу Пленковић је у најкраћем року оверио владом континуитета у којој очекивано нема драматичних промена. Председник Милановић се у складу са уставним обавезама ни минимално није мешао у изборни процес, гледао је страшан пораз своје странке и све што је урадио било је да додели мандат јасном мандатару, победнику избора ХДЗ-у. Влада је одмах формирана и бацила се на решавање огромних проблема које држава има.

У Македонији две водеће странке добиле су очекивано подједнак број гласова па се борба за формирање владе сада своди на то ко ће више да понуди Албанцима. Сва је прилика да ће уз помоћ странаца СДСМ релативно скоро формирати владу и наставити да води државу.

Ако се следи логика институционалног парламентаризма, очекивало би се да се влада најпре и најлакше формира управо у Србији. Да се подсетимо, владајућа листа освојила је 188 места, а њихов коалициони партнер 32. Када се зна да су и мањинске листе део власти и да се СПАС такође нада да га у њу приме, види се да је једини опозициони посланик од СПАС-а одбегли Владан Глишић. Дакле фактички имамо једнопартијски парламент, без опозиције, па би се очекивало да се влада одмах формира и настави да ради.

Но, логика којом се води ова земља и одлучује о свему, иде неком потпуно другачијом путањом. Треба најпре регистровати да изборе није добила владајућа странка већ приватна листа „Александар Вучић – за нашу децу“. Дакле СНС се нигде не помиње. Супротно уставу републике Србије, председник државе и даље обавља и функцију председника странке, води листу и како то председница одлазеће владе каже, за све се пита и око формирања нове владе. У питању је волунтаристички модел владавине који свесно иде на уклањање институција јер се оне доживљавају као сметња у спровођењу „ефикасних мера“. Отуд је деловање владе у оставци идеална ситуација, јер се она фактички своди на пуки административни апарат за спровођење централизованих одлука председника. Овакав однос према институцијама најбоље се видео у недавној најави увођења полицијског часа за викенд иако се без увођења ванредног стања не може ограничавати слобода кретања.

Ко не разуме ову логику инхерентног ванредног стања, мора да се шокирао када је чуо најаве председника како ће још неформирана влада имати ограничен мандат и да би парламентарни избори могли да се одрже већ за годину и по дана заједно са председничким. Узгред мало боље информисани тврде да би све то могло да се деси већ следеће године. Зашто побогу кад постоји јасна парламентарна већина? И превише јасна рекао би неко. Па ту и јесте проблем. Изазови за власт не долазе од непостојеће опозиције, већ од координисаног деловања западних сила и њихових агената утицаја унутар власти.

Кад имате плуралистички партијски систем, онда фокус иде на међупартијске борбе. Када нема опозиције, сва борба за моћ се одвија унутар владајуће структуре, односно унутар двора. Носилац стварне моћи и власти у Србији наменски мора да слаби владу и њен положај како би и одменуте министре држао у што слабијем положају. Такође, он покушава да неколико њих уклони из власти, заротира на мање важне ресоре, пошаље ван земље итд. Све то је повезано са геополитичким дилемама, притисцима око Космета, притисцима за улазак у НАТО и другим спољним изазовима. По ономе што се чује, засада то иде са незадовољавајућим резултатима.

Иако, дакле, председник изгледа суверено и никад јаче, стварна констелација моћи говори да се тенденције крећу у другом правцу. Најбољи индикатор је, чини се, пропаст целог плана око превазилажења бојкота. Он је укључивао и тако ризичне потезе попут измене изборног законодавства неколико месеци пред изборе, рад на привлачењу разних делова опозиције итд. Све то није донело ништа, а српски парламент се данас поспрдно пореди са севернокорејским. По свему судећи, опструкција је дошла управо са терена, где су одметнути делови странке радили супротно инструкцијама врха. Исти механизам унутрашње опструкције уз мешање странаца коштао је Тадића власти 2012. Отуд изражена потреба да овакав парламент траје што краће и да се следећи пут убаци што више стварне или квази опозиције. Но сада се поставља питање да се не понови исти сценарио унутрашње опструкције и на следећим председничким изборима…

У оваквим земљама, у којима је власт стално изложена притисцима и уценама странаца, волунтаристички модел владавине и уништавање опозиције, колико год деловали привлачно, врло су опасни. Мудар владар уме да се заштити институцијама, и да користи опозицију за поделу одговорности. Онај ко то нема, оставља самог себе на ветрометини, веома изложеног за разне облике удара од којих нема чиме да се заштити.

Политика / Миша Ђурковић