Пројекат „Златна купола“ суочава се са проблемима везаним за димензије, обим и домет

Противракетна заштита земље величине САД од напада као што су хиперсонични ракетни удари и беспилотне летелице представља озбиљан научно-технички изазов.

Најава стварања система противракетне одбране „Златна купола“ (Golden Dome) за заштиту Сједињених Држава означила је значајан заокрет у одбрамбеним приоритетима америчких оружаних снага, али и створила мноштво проблема при покушају да се заштити територија те величине.

Као модел користи се израелски систем „Гвоздена купола“, али тај систем покрива релативно малу површину и углавном штити од традиционалних балистичких ракета. „Златна купола“ ће покривати далеко већи простор и мора бити способна да се супротстави интерконтиненталним балистичким ракетама (ИЦБМ), крстарећим и хиперсоничним ракетама. Сви ови захтеви усложњавају систем, стварају инжењерске препреке и драстично повећавају трошкове.

САД су издвојиле 175 милијарди долара за финансирање овог програма и ставиле га под контролу генерала Свемирских снага, Мајкла Гетлејна. Он ће имати овлашћења за надзор и набавке, што према речима Џона Пламба, бившег помоћника министра одбране за свемирску политику, указује на потпуно другачији приступ од уобичајеног.

„Реч је о новим овлашћењима за набавку додељеним генералу Гетлејну како би се процеси убрзали у поређењу са стандардним процедурама“, изјавио је Пламб током недавне дискусије за округлим столом издања Breaking Defense.

Техничке сложености пројекта „Златна купола“

Традиционална противракетна одбрана на коју су се САД фокусирале релативно је једноставан проблем: лансирања ИЦБМ се могу открити, а њихове путање су фиксне и предвидљиве. Међутим, „Златна купола“ се суочава са другачијим изазовима:

Крстареће ракете могу летети непредвидивим путањама и чак лебдети изнад циљева.

Хиперсоничне ракете поседују брзину и маневарску флексибилност која изузетно отежава откривање и пресретање.

Овај проблем се дефинише као „коефицијент одсутности“ – потреба за огромним бројем пресретача како би бар један увек био спреман да погоди циљ. Том Карако из центра ЦСИС истиче да је овај коефицијент тешко одредити јер нове претње отежавају праћење. Већина свемирских пресретача на ниској орбити има врло ограничен „конус скретања“, што значи да не могу брзо да реагују на сваку ракату која се подиже.

Додатни проблем су платформе за лансирање крстарећих ракета (авиони и подморнице), које омогућавају ракети да стигне до циља брже од ИЦБМ и да лети довољно ниско како би избегла многе радарске системе.

Свемирска инфраструктура и логистика

За борбу против ових претњи биће потребна огромна инфраструктура за праћење из свемира. Спутник на ниској орбити креће се брзином од око 7,9 км/с, што значи да обиђе Земљу за два сата. Међутим, због ротације Земље, он се не враћа изнад исте тачке.

„Ако вам је потребно покривање Северне Кореје, где знате место лансирања, број потребних сателита експоненцијално расте да бисте покрили ту конкретну тачку 24/7“, објашњава Пламб. Осим тога, сателити имају животни век од 5 до 10 година, па ће током циклуса од 20 година морати да буду мењани и до четири пута, што ствара огромне трошкове.

Како ће реаговати Русија и Кина?

Русија и Кина „Златну куполу“ посматрају као дестабилизујући фактор који води у нову трку у наоружању. Овај штит се види као покушај заобилажења доктрине „узајамно загарантованог уништења“ (MAD), која представља крхку равнотежу нуклеарних сила.

Ако Москва и Пекинг процени да је тај баланс нарушен, могли би развити стратегије за неутрализацију штита – било кинетским нападима на сателите у свемиру, било путем сајбер и радиоелектронске борбе за прекид веза и праћења.

„Ако Кина и Русија не буду бар мало иритиране овим што радимо, бићу веома разочаран, јер би то значило да не предузимамо довољно мера за супротстављање стварним претњама“, закључио је Карако.

В.Т./Васељенска