Киргизија као мета „обојене револуције“

За српску јавност интерсантно је како ће бивши отпораши обележити 20 година од београдског пуча, такозваног Петог октобра? С обзиром да је 5. октобар 2020. понедељак, где ли би могао да буде Срђа Поповић и његова компанија канвасиста и соросоида? Па на радном задатку негде. Где ли се одржавају избори у недељу? Није тешко, уз помоћ претраживача, пронаћи да је централноазијска Киргизија следећа мета, јер имају изборе 4. октобра, у недељу.

Киргизија је земља, која је скоро па једина имала и америчку (до 2009.) и руску војну базу (проширена прошле године), а чланица је Савеза Независних држава, Евроазијског економског савеза, ОДКБ, Шангајске организације за сарадњу, Међународне организације туркофоних држава, наравно и УН, и јасно је да многе земље прате ситуацију тамо.

Поставља се питање зашто је баш сад Киргизија интересантна, кад се тако озбиљна екипа шаље тамо? Па зато што очекујемо да се ускоро тамо деси нешто што ће бити вест у свим медијима света, тачније спрема се специјална операција Запада у срцу Евроазије. „Обојени“ се никад не појављују сами.

Чарлс Гарет, каријерни британски дипломата (https://www.gov.uk/government/people/charles-edmund-garrett), који је до 2018. био у Скопљу у Македонији, сада има нови задатак у Централној Азији, тачније у Киргизији, која постаје све интересантнија зона за деловање таласократских геополитичких субјеката. Гарет је доста допринео македонском окретању евроатлантском путу, реално говорећи имао је контакте са свим водећим македонским политичарима. Видимо како Македонија данас изгледа, након довођења на власт екипе око Зорана Заева, који је пристао на Преспански споразум о промени имена, али и Тиранску платформу са Албанцима, направио је огромне уступке и Софији, све зарад уласка у НАТО, чиме се атлантски обруч око Србије стеже још више.

Занимљиво и његов колега, амерички амбасадор Доналд Лу, је такође био доскора на Балкану, тачније амбасадор у Тирани, а сада је у Киргизији. Прошле године, крајем 2019. авионом у главни град Киргизије, је донето у амбасаду САД око 60 милиона долара у апоенима од 50 и 100 долара.

Реч-две о самој Киргизији, да бисте знали основне параметре. Ова земља има око 5 милиона становника, Киргиза има 75%, Узбека 15%, Руса 6%, Дунгана 1%, што чини један мултиетнички миље за деловање. Киргизија граничи са Кином, Таџикистаном, Узбекистаном, Казахстаном, па их у шали називају „Швајцарском Азије“. Кад смо већ код таласократије, Киргизија је земља најудаљенија у свету од било које морске обале, па се може сматрати и средиштем Евроазије. Пребогата је водом, златом и другим рудама, минералима и другим ресурсима. Свима је познат планински венац Тјен Шан. Историја им је пребогата, а независна држава у новије доба постали су 31. августа 1991. изласком из СССР. Године 1990, долази до тензија између Киргиза и Узбека унутар Совјетског Савеза око подручја града Ош где живи већина Узбека. Дошло је до сукоба у којима је погинуло преко 300 особа. Убрзо јача Киргиски демократски покрет чији представници улазе у парламент. У августу 1990. је изабран нови председник Аскар Акајев. 1991. је главни град Фрунзе преименован у Бишкек. Акајев је победио на првим демократским изборима. Дуготрајна владавина довела је до незадовољства председником који је оптужен за изборну превару и свргнут 4. априла 2005. . На власт је дошао вођа опозиције Курманбек Бакијев. И Бакијев је збачен након немира до којих је дошло 3. априла 2010. због поскупљења енергената, а епилог је његова оставка. Након десет година привремене стабилизације, опет је, као што смо најавили у уводним пасусима, Бишкек на раскрсници. Данас је Киргизија најважнија геополитичка тачка Евроазије. Избори су као што рекосмо заказани за 4. октобар 2020. при чему се многи плаше да епилог може бити нова „обојена револуција“.

Не треба заборавити речи Најџела Фараџа: „Џорџ Сорош је недавно дао Фондацији за Отворено друштво 19 милиона долара. Његов утицај у Бриселу расте. Плашим се да можемо видети навећи међународни „договор“ у историји. Као подршку акцијама дипломата за овладавање туђим државама користе се две организације, Сорошева Фондација за Отворено друштво и српска терористичка структура CANVAS терористе Срђе Поповића.“

Македонци, који најбоље познају соросоидне методе свесни су да је Киргизија у истој ситуацији као што су били они пре неколико година, а новинар Миленко Неделковски је направио и емисију о томе.

Тако Сотир Костов у тој емисији каже: „Лично мислим да треба да оптужимо људе који тренирају младе људе да буду насилни, улични „канвасисти“, јер то су Срђа Поповић и његова академија за наводно мирне револуције, а заправо то су најнасилније револуције. Сорос финанисира најразличитију опрему, од ранаца, пиштаљки, молерско-фарбарских материјала, звучних топова и слично.“

У Македонији су многе акције поткупљивања новинара, судија, тужилаштва, па и припадника тајних служби одрађене уз знање неколико амбасада, и у том смислу неистражена је улога Чарлса Гарета, тадашњег британског амбасадора у Скопљу, а садашњег британског амбасадора у Бишкеку. Сетимо се само случаја незаконитог прислушкивања, које је битно утицало на пад Николе Груевског, а које је одрађено као врхунска специјална операција. Костов додаје да је „интерсантно да је баш у Киргизију, земљу која се налази између Русије, Кине, Индије, па и све утицајнијег Пакистана, послан британски кадар Чарлс Гарет, који нас је овде у потпуности понизио, разрушивши државу Македонију“.

Александар Митовски, власник медијске групе Инфомакс, каже: „У том периоду било је много активности, много активиста обојене револуције били су смештени у Скопљу по становима са плаћеном киријом, управо од стране дипломатског представништва Велике Британије у Македонији.“

Бобан Новковић, кореспондент из Брисела каже: „Не мислим да је улога амбасадора Гарета уопште дипломатска. Уверен сам да је његова улога геополитичка, јер је човек који је довео до онога што се десило, био је идеолог, иницијатор и подстрекач скопске „обојене револуције“. Он је специјалиста да разгори већ угашене ватре, да подстакне непријатељства, да иницира конфликте, а након свега да се понуди као „спаситељ“. А „спас“ долази у форми неоколонилализма и неофашизма“.

Такозване „обојене револуције“, глобални фашисти спроводе почевши од Петог октобра, већ две деценије. Негде успеју као у Србији, Македонији, Либији, Украјини, Боливији, а негде не успеју као на пример у Венецуели или Сирији. Како ће Киргизија проћи за који дан видећемо, не зависи све од пулена Срђе Поповића и Сороша, већ и од воље народа Киргизије.

Горан Игић / Васељенска