На удару симфонија Цркве и државе: зашто хрватски медији нападају однос Порфирија и Вучића

Медијска офанзива на однос Цркве и државе у Србији.

Све чешће се у регионалном јавном простору појављују текстови који настоје да редефинишу улогу Српске православне цркве и њеног поглавара у савременом српском друштву. Последњи у низу таквих примера долази из хрватског „Вечерњег листа“, који покушава да однос Патријарха српског Порфирија и председника Србије Александра Вучића представи кроз поједностављену и политички обојену призму.

Тон и садржај таквих текстова не остављају много простора за дилему, јер је реч је о настојању да се институционална сарадња између Цркве и државе прикаже као проблем, па чак и као доказ наводне политичке зависности. У том контексту, Патријарх Порфирије се редукује на „човека од поверења“ државног врха, чиме се занемарује његова духовна мисија, богословски ауторитет и досадашње деловање, које је и ван Србије дуго било препознато као отворено, дијалошко и културно утемељено.

Управо ту се открива кључна противречност оваквих медијских наратива. Исти они кругови који су годинама истицали Патријарха Порфирија као „европског интелектуалца“, човека дијалога и личности која ужива поштовање у ширим друштвеним круговима, данас настоје да га представе као политички инструмент. Та нагла промена оптике више говори о мотивима аутора него о стварној позицији Патријарха.

За разумевање овог питања неопходно је вратити се суштини, историјском и духовном моделу односа Цркве и државе у православној традицији. Реч је о принципу симфоније, који подразумева узајамно поштовање и сарадњу, али не и подређеност. Тај модел није израз политичке зависности, већ одговорног односа према српском народу и друштву у целини.

На том трагу деловао је и блаженопочивши Патријарх Иринеј, који је инсистирао на сарадњи са државним институцијама као нужности у заштити националних и духовних интереса. Патријарх Порфирије ту линију није напустио , напротив, наставио ју је у условима сложенијих међународних и унутрашњих околности, уз наглашену спремност за дијалог, али и јасну свест о значају институционалне стабилности.

Покушаји да се такав однос представи као спорна блискост између Цркве и државе често долазе из средина које имају сопствена, историјски условљена оптерећења када је реч о положају Српске православне цркве. У том смислу, није занемарљиво што управо медији из Хрватске, у којој је питање статуса и деловања СПЦ дуго било предмет политичких спорова, показују посебан интерес за унутрашње односе у Србији.

Тај интерес, међутим, ретко је лишен ширег контекста. Уместо објективне анализе, често се нуде интерпретације које се уклапају у наратив о потреби „демистификације“ српских институција, при чему се сваки вид њихове сарадње представља као претња. Такви приступи, свесно или не, доприносе слабљењу поверења у институције које су у српском друштву историјски имале кључну улогу у очувању идентитета.

С друге стране, однос патријарха Порфирија и председника Вучића може се сагледати као пример комуникације између две институције које делују у сложеним околностима. Када се држава суочава са бројним изазовима, а Црква са питањима која превазилазе искључиво духовну сферу, дијалог је нужност.

Важно је нагласити да тај однос није заснован на политичком јединству, већ на свести о заједничкој одговорности. Црква остаје чувар вредности и морални оријентир, док држава има задатак да обезбеди стабилност и институционални оквир у којем те вредности могу да се остварују.

Зато покушаји да се овај однос сведе на личне квалификације или политичке етикете представљају поједностављење које не одговара стварности. Још мање доприносе разумевању сложених процеса који обликују савремено српско друштво.

Уместо тога, потребно је сагледати ширу слику, јер сарадња између Цркве и државе представља један од кључних ресурса стабилности. Управо зато не чуди што се тај однос налази под лупом, али ни то што се о њему пише на начин који више говори о намерама него о чињеницама.

У том светлу, текстови попут оног у „Вечерњем листу“ не треба да буду повод за сензационализам, већ за озбиљну анализу мотива и контекста. Јер, када се институције које носе духовни и државни континуитет једног народа представљају као проблем, онда је питање коме је заправо у интересу да тај континуитет буде доведен у питање.

Политика