Марина по трећи пут међу Србима!

Рођен сам и одрастао у уметничкој породици. Највише захваљујући свом оцу који је био професор на ФПУД, а затим на неки начин и мајци само зато јер није покушавала да прогура матријархат у неутралну породицу. Ишли смо сви у корак с оцем тим правцем. Од малих ногу сам се вукао по којекаквим уметничким колонијама, отварањима изложби (кад нису имали коме да ме оставе), музејима и ФПУД. У кућу су нам долазили „из те бранше” и разговори су били углавном у вези с уметношћу (док отац не узме банку о политици и хирургији и све нас избламира).

Мајчин утицај су биле књиге (завршила је југословенску књижевност) до те мере да ми је једна од првих књига била Фројд за почетнике. Знам – грешка, то сад видим

Некако природно, после дизајнерске завршио сам ФПУД (укупно девет година цртања, сликања и којечега).

Ово не пишем да бих вежбао за своје мемоаре нити да бих се правио важан и нобл, ово пишем само да бих рекао да сам целог живота у уметности (посредно и непосредно) и да сматрам да могу имати свој укус, мишљење и разговарати на тему уметности – нисам баш дудук. Имам и неко знање, формиран укус (бар мислим), а најважније – разликујем (мислим) превару и маркетинг од уметности.

Марина по трећи пут међу Србима!

Веровали или не, по природи сам толерантан, а оно што потире ту тврдњу јесте мој темперамент, искључивост (само као средство за остати нормалан и као добар заклон) и мој стил, како писања тако и говора. Не волим и не допуштам да ме неко прави идиотом и волим да мислим како мислим својом главом.

Долазим до разлога и теме овог мог писанија.

Шта је уметност?

Овако каже Википедија: Уметност је људска делатност или производ људске делатности која има за циљ стимулисање људских чула као и људског ума и духа; према томе, уметност је активност, објекат или скуп активности и објеката створених с намером да се пренесу емоције или/и идеје. Осим ове дефиниције, не постоји ниједна друга општеприхваћена дефиниција уметности, с обзиром на то да је дефинисање граница уметности субјективан акт, а потреба за уметношћу се обично назива људском креативношћу.

Сматрам да је ова дефиниција тачна, али и да је толико широка, вишесмислена и општа да је свако може тумачити на свој начин и по њој као таквој уметност видети буквално у свему!!!

Марина по трећи пут међу Србима!

Уметност је по овој дефиницији веома подложна манипулацијама и злоупотреби. Јер, ако дефиниција овако каже – значи ли то да, ако се ја посерем насред Kнеза, као креативан чин (креативно -стваралачки), и то говно засладим шлагом, да сам уметник… а то говно уметност? По дефиницији јесам и јесте. Ако сам посравши се имао намеру да пренесем идеју и/или емоцију, а говно је послужило као објекат кроз активност срања – онда сам ја дефинитивно уметник, а то говно јесте уметност.

Ту нешто дефинитивно не штима. Не штима јер је дефиниција (тачна) широка и подложна злоупотреби и манипулацијама. Манипулацијама емоцијама, утисцима, а све кроз друштвено социолошке филтере.

Човек на разне начине може и испољава своју емоцију. Бунт, визија, идеја, став, жеља за лепим, креативност испољавају се кроз друштвено прихватљив облик који ћемо назвати уметност. Све то се може исказати и убиством, деструктивним понашањем и осталим, али како тај облик није друштвено прихватљив, оно се не може назвати уметношћу већ се оштро санкционише.

У зависности од друштва и од самог начина испољавања идеје имам уметност или је немам. Тако се неке идеје и „креације” сматрају за уметност у једним друштвима, у другима су забрањене као дисидентске и опасно се санкционишу. Знате о чему причам. Исто тако у истим тим друштвима где се те идеје сматрају уметношћу и „подобне” друге су неподобне, забрањене или се проглашавају неукусом, а оне су ОK у оним првим. И тако даље, и тако даље…

Причам о културолошком, социолошком… друштвеном аспекту уметности!

Марина по трећи пут међу Србима!

О личном не могу причати опет због широке дефиниције саме уметности, где је некоме и говно уметност, а како о укусиме не вреди расправљати (а „укус” је врло тесно повезан с речи „уметност”), ту се прича завршава. Желим да истакнем огроман, ако не и пресудан културолошко социолошки утицај друштва на самог појединца, али то је већ друга тема.

Лично сматрам, и то је искључиво моје мишљење, да су концептуална уметност и перформанси најобичније срање, просеравање, лаж и тешка превара и манипулација људима кроз „уметност”. Сматрам и сматраћу док сам жив да су Марина Абрамовић и сви такви „уметници” обични преваранти. Необичнији… мало.

Никад нисам осетио апсолутно ништа гледајући било какав перформанс… Никакву „идеју” и „поруку” нисам примио… Нисам био дирнут ни на који начин. Осим гађења и беса. И сажаљења према људима који KАО јесу. Свестан сам ризика и прихватам га (ако ово чита неко ко јесто то осетио), али намерно наглашавам KАО у склопу KАО јесу.

Сматрам да концептуалну уметност (која то није, по мом мишљењу) и перформанс као израз (који то није), праве интелигентни али неталентовани људи, људи с комплексом инфериорности који се манифестује кроз комплекс супериорности, људи с прикривеним и друштвено неприхватљивим обликом егзибиционизма (препакованим у прихватљив облик), прављен за снобовско друштво (не мислим само на оне снобове „споља”, већ и на уметничке снобове – ја капирам, ти не капираш), интелектуалне снобове и људе који кокетирањем с уметношћу покушавају да своју исподпросечност маскирају не би ли се имплементирали у одређене друштвене кругове (који не вреде ни пишљива боба).

Не може бити уметност мазање белом бојом свог нагог тела и стајање у месту 12 сати! Не може бити уметност вршење нужде у светлећем правоугаонику с везаном кравом са стране и кепецом обученим у ронилачко одело! Не може бити уметност јебање усред галерије, вртење у круг 30 минута и падање у несвест, пишање себи у уста, једење туђих гована, мумлање 48 сати, дубљење на глави и прдење 12 сати и тако даље, и тако даље.

Марина је седела за столом. И то је то. Седела је не знам колико сати. И то је уметност??? Није. ТО СЕ У НАРОДУ ЗОВЕ ПРОСЕРАВАЊЕ!!! И продавање магле! То јесте неки перформанс, представа, циркус, назови како хоћеш, али НИЈЕ УМЕТНОСТ И УМЕТНИЧKИ ПЕРФОРМАНС како се представља.

Марина по трећи пут међу Србима!

СВАKО ко вам каже да је нешто осетио, да је то супер и кул, да је модерно и да ви то не разумете – сви су они СЕРАЧИ који припадају групи коју сам споменуо мало изнад, онима за које је то и прављено.

Марина је светски позната концептуална уметница! Шта то значи? Ништа! То много говори о свету (који се фино показује свакодневно), а и о Марини која је добила место почасног професора на неком тамо ШKЉ лажном универзитету (читај – узела лову)! Та иста, која је одбила место на државном факултету као велики десидент и отишла у бели свет да тамо продаје маглу. Сад се враћа да освежи и ревитализује посрнулу и обогаљену културу и уметност у овој посрнулој и обогаљеној земљи.

А највише то говори о овој земљи која тој уметници даје награду, и о нама, људима који смо толико јадни, исфрустрирани и с комплексом тамо неког света једва дочекали дај шта даш, само да би се осетили бар мало KУЛ. Дозвољавам себи да сматрам како су и абортуси које је урадила (за шта ме много боле уши), урађени као перформанс. Вратила се абортирана – два пута! Перформанс ала Гранд! Толико је све то бизарно и болесно.

Дабогда нестала уметност у овој земљи тотално, дабогда нам Голубовић васпитавао децу ако нам је Марина Абрамовић уметник. И таква „уметност” је „уметност”. За свет се не бринем, они оваквих превараната имају колико хоћеш, а имају и нешто шта ми немамо – МОГУЋНОСТ ИЗБОРА!

Постоји ли нека граница иза које кажемо: Еј, бре, па ово је срање? Kо је прави? Мора да постоји!

А сад идем да се скинем го, офарбам у плаво и посерем насред Теразија. Зовем ТВ и новине и прогласе ме уметником. Можда ми легна и нека лова.

Или да абортирам, а?

Бојна Дедић / Словопрес